Nakon što su Hitlerove trupe ušle u Francusku 1940. godine, mnogi su se plašili neposrednog uništenja Evrope i njene ekonomije. Britanski investitori nisu. U godini nakon invazije, londonska berza je porasla; zaista, do kraja neprijateljstava, britanske kompanije su ostvarile stvarne prinose akcionarima od 100%. Hrabri investitori su u to vreme verovatno delovali ludo, ali se pokazalo da su bili u pravu i ostvarili su lepu zaradu.
Iako današnje opasnosti nisu u istoj ligi kao svetski rat, one su značajne. Stručnjaci govore o „polikrizi“ koja se prostire od pandemije kovida-19, rata za kopno u Evropi i najgoreg energetskog šoka od 1970-ih, do uporne inflacije, bankarskih strahova, kolapsa kineskog tržišta nekretnina i trgovinskog rata. Jedna mera globalnog rizika je 30% veća od dugoročnog proseka. Ankete o poverenju potrošača pokazuju da su domaćinstva neuobičajeno pesimistična u pogledu stanja ekonomije, kako u Americi tako i drugde. Geopolitički konsultanti to koriste, dok banke na Vol Stritu plaćaju analitičare da razmišljaju o dešavanjima u Donbasu ili potencijalnoj kineskoj invaziji na Tajvan.
To je, u nekim aspektima, repriza 1940. godine. Suočena s haosom, globalna ekonomija se ponovo pokreće. Od 2011. godine rast se nastavlja oko 3% godišnje. Tokom najgore krize evra 2012. godine? Oko 3%. Šta je sa 2016. godinom, kada je Britanija glasala za Bregzit, a Amerika za Donalda Trampa, ili 2022. kada je Rusija napala Ukrajinu? Takođe 3%. Izuzetak je bio period 2020–21, tokom pandemije. Kada su vlade uvele karantine, mnogi su se plašili pada koji bi parirao Velikoj depresiji. U stvari, tokom naredne dve godine svetska ekonomija je ostvarila godišnji rast BDP-a od 2%; jedna godina kontrakcije, nakon čega je usledio snažan oporavak.
Apsorbovanje šokova
Svetska ekonomija deluje impresivno i sve više apsorbuje šokove. Lanci snabdevanja – za koje se često smatra da su izvor krhkosti – pokazali su se otpornim. Raznovrsnije snabdevanje energijom i ekonomija sa manjim oslanjanjem na fosilna goriva smanjili su uticaj promena cene nafte. I širom sveta, donošenje ekonomskih politika se poboljšalo. Prema konvencionalnoj naraciji, period stabilnog rasta i predvidljivog vođenja politika trajao je od kasnih 1980-ih do globalne finansijske krize 2007–09. Ali možda nije nestao zajedno s Leman Bradersima.
Prema podacima MMF-a, ove godine samo 5% zemalja je na putu recesije, što je najmanje od 2007. godine. Nezaposlenost u klubu bogatih zemalja OECD-a je ispod 5% i blizu rekordno niskog nivoa. U prvom kvartalu 2025. godine globalne korporativne zarade porasle su za 7% u odnosu na prethodnu godinu. Tržišta u razvoju, koja su nekada bila sklona odlivu kapitala u teškim vremenima, sada izbegavaju valutne ili dužničke krize. Potrošači širom sveta, uprkos tvrdnjama da su u krizi, slobodno troše. Po skoro svim merilima, ekonomija je u osnovi u redu.
Optimizam investitora
Nije ni čudo što su investitori optimistični. U proteklih 15 godina, kako se polikriza gomilala, američke akcije su rasle. Više od polovine bogatih svetskih berzi je unutar 5% od svog rekordnog nivoa. Merač straha na Vol Stritu, VIKS, indeks volatilnosti berze, kreće se ispod svog dugoročnog proseka. Tržišta su pala u aprilu, kada je Tramp najavio svoje carine za „Dan oslobođenja“, ali su brzo nadoknadila svoje gubitke. Mnogi investitori sada slede jednostavno pravilo kada tržišta padaju: „Kupuj kada padaju.“
Čini se da ih čak ni ne brinu mnogo kompanije koje su na ivici geopolitičkog rizika. Američke kompanije koje su posebno izložene carinama, poput firmi za sportsku opremu, samo neznatno zaostaju za širim tržištem. Kada je Vladimir Putin pokrenuo svoj rat 2022. godine, ukrajinska berza se srušila. Od tada je nadoknadila zaostatak, te porasla za četvrtinu ove godine. Nigde ne postoji veći kontrast između stručnjaka i tržišta nego na Tajvanu. Goldman Saks, banka, proizvodi dva indeksa rizika „preko tesnaca“. Prema indeksu zasnovanom na novinskim člancima, „tesnac“ je retko bio tako opasan. Nasuprot tome, tržišni indeks, izveden iz cena akcija, jedva da je zabrinut. Ili su investitori naivni – ili, kao 1940. godine, imaju sofisticiraniju intuiciju o tome kako bi se sukob odvijao.
Haotična geopolitika i mirna ekonomija
Dakle, postoji zagonetka: haotična geopolitika i izrazito mirna ekonomija. Ovo možda odražava događaje iz 1940. godine, ali je istorijski neobično. Ekonomisti obično pronalaze vezu između geopolitičkih sukoba i pogoršanja ekonomije. Rad Darija Kaldare i Matea Jakovjela iz Federalnih rezervi sugeriše da veći geopolitički rizik „nagoveštava“ niže investicije i zaposlenost. Hites Ahir i Davide Furčeri iz MMF-a i Nikolas Blum sa Univerziteta Stanford otkrivaju da povećanje neizvesnosti obično prati „značajan pad proizvodnje“.
Možda se nešto promenilo. Ahir i njegove kolege predstavljaju dokaze koji to sugerišu. Od 1990. godine neizvesnost je manje štetila rastu nego pre. Nedavni događaji nagoveštavaju dalji napredak.
Pojava novog oblika kapitalizma – nazovimo ga teflonska ekonomija – možda stoji iza ovih promena. S jedne strane jednačine, firme se bolje nego ikada nose sa šokovima, što znači da tržišta nastavljaju da funkcionišu čak i u vremenima kada se politika raspada. S druge strane, vlade nude svojim ekonomijama neviđene nivoe zaštite.
Lanci snabdevanja
Počnimo sa lancima snabdevanja, koji su poslednjih godina pretrpeli niz šokova. Uobičajena naracija da su skloni „neuspehu“ uglavnom je pogrešna. Tokom pandemije, neka roba je postala mnogo skuplja – ali to je bila posledica ogromnog rasta potražnje, a ne pada ponude. Poluprovodnici su klasičan primer. U 2021. godini proizvođači čipova isporučili su 1,2 biliona jedinica, oko 15% više nego godinu pre. Industrija nije zaista pretrpela „krizu ponude“. Umesto toga, efikasno je odgovorila na ekstremni porast potražnje.
Prema indeksu pritiska na lanac snabdevanja njujorškog FED-a, uska grla su ostala u skladu sa dugoročnim prosekom, čak i suočeni s trgovinskim ratom Donalda Trampa. Slične rezultate nalazimo u analizi 33.000 roba koje je Amerika uvozila od 1989. do 2024. godine. Za svaku godinu računat je broj slučajeva u kojima je uvoz opao u odnosu na prethodnu godinu za više od 20%, čak i kada je cena tog uvoza porasla za više od 20%. Ovo ukazuje na situacije u kojima lanac snabdevanja zaista „zataji“. Izračunato je da stopa neuspeha s vremenom opada.
Moderni lanci snabdevanja su otporni jer se profesionalno vode. Specijalizovane logističke firme imaju globalni domet, sa najsavremenijim skladišnim i transportnim mogućnostima. Bolja komunikacija omogućava preusmeravanje kada je to potrebno. Mnogi ljudi imaju poslove koji se svode na pronalaženje najmanjih dobitaka. U Americi ima 95% više menadžera lanca snabdevanja nego pre dve decenije.
Strukturne promene
Neki investitori veruju da strukturne promene u ekonomiji takođe igraju ulogu. „Ekonomija usluga je neverovatno konzistentna“, kaže Rik Rider, glavni investicioni direktor za tržišta fiksnog dohotka u BlekRoku, najvećem svetskom upravniku imovinom. „One zaista ne ulaze u recesiju osim kada dođe do zaista velikog šoka – pandemije ili finansijske krize.“ Od 1990. godine, potrošnja robe u Americi je pala na kvartalnom nivou u 27 kvartala. Potrošnja na usluge, nasuprot tome, smanjila se u samo 5 kvartala.
Brzi rast američke proizvodnje škriljčane nafte i gasa učinio je svet manje zavisnim i od Rusije i od Bliskog istoka, što je postalo očigledno nakon Putinove invazije na Ukrajinu, koja nije uspela da izazove duboku recesiju u Evropi koju su mnogi analitičari očekivali. OPEK je prošle godine proizvodio manje od 33 miliona barela nafte dnevno, samo 12% više nego 1973. godine, kada je kartel smanjio proizvodnju i doveo do naglog rasta cena. Istovremeno, ostatak sveta proizvodio je 64 miliona barela dnevno, što je brojka koja se više nego udvostručila od naftnog šoka 1970-ih. Štaviše, globalna ekonomija postaje manje zavisna od goriva: intenzitet nafte, definisan kao količina potrošena po jedinici BDP-a, opao je za oko 60% od 1973. godine. Stoga događaji poput nedavnog izraelskog i američkog bombardovanja Irana jedva da utiču na cenu sirove nafte.
Koliko god da je agilnost lanaca snabdevanja važna, manje bi značila kada bi potražnja potrošača opadala svaki put kad se raspoloženje pogorša. To se, međutim, ne dešava — velikim delom zahvaljujući delovanju država. Političari u bogatom svetu postali su ekstremni fiskalni aktivisti. Tokom pandemije potrošili su više od 10% BDP-a na pakete pomoći. Godine 2022, tokom energetske krize, prosečna evropska vlada potrošila je dodatna 3% BDP-a.
Loše vesti, brzo trošenje
A 2023, u sred bankarske panike, Amerika je dramatično proširila svoje osiguranje depozita. Kada stignu loše vesti, političari brzo troše velike svote novca.
Čak i kada nema loših vesti, oni i dalje troše — preventivno. Prosečna vlada u bogatim zemljama sada ima fiskalni deficit veći od 4% BDP-a, što je znatno više od norme iz 1990-ih i 2000-ih. Njihova podrška ne završava se na deficitima koji se lako mere. Mnoge zemlje imaju ogromne „uslovne obaveze“ — vanbilansne garancije koje predstavljaju ogroman potencijalni trošak. Savezna vlada SAD-a, na primer, stoji iza obaveza vrednih više od petostrukog BDP-a zemlje. Kada vlada podupire celu ekonomiju, nije čudo što su recesije retke.
Ovaj pristup ima očigledne prednosti. Zar nije bolje živeti u svetu u kome nezaposlenost retko raste? Čak ni tokom pandemije, stopa nezaposlenosti u OECD-u nije prešla 7%. Gubitak posla može ostaviti trajne ožiljke; izbegavanje tog ishoda povećava prihode i poboljšava zdravlje.
U međuvremenu, uporno visoke cene imovine dobre su za svakog ko ima penzioni fond ili portfolio akcija. Ali takav sistem ima i svoje troškove. Ako centralne banke i vlade mogu odložiti finansijske slomove, time istovremeno podstiču nepromišljeno ponašanje — i u konačnici seje se seme dubljih budućih padova.
Napredak tržišta u razvoju
Tržišta u razvoju su takođe napravila napredak. Fleksibilni kursevi valuta su sve češći; kreatori politika bolje upravljaju šokovima. Od 2000. do 2022. godine, broj centralnih banaka u tim zemljama koje ciljaju inflaciju porastao je sa 5 na 34, prema podacima Gite Gopinat iz MMF-a. Lokalna tržišta obveznica su zrelija, što znači da siromašne zemlje mogu pozajmljivati u sopstvenoj valuti po razumnim kamatama i manje su izložene globalnim šokovima. Čak ni kombinacija pandemije, rasta cena sirovina i povećanja američkih kamatnih stopa nije poremetila ekonomije u razvoju. Državni dug u neispunjavanju obaveza (default), kao procenat BDP-a (izuzimajući Kinu), porastao je na 1,2% u 2023. sa 0,6% u 2019. To je još uvek zanemarljivo u poređenju sa prošlim krizama. Na primer, 1987. godine iznosio je 11,7%.
Čak i problematične zemlje, kao što su Egipat i Pakistan, izbegle su bankrot. Ali, kao i u bogatom svetu, to ima cenu. Kako je Kina rasla kao zajmodavac, restrukturiranja dugova su skoro stala. MMF i zvanični kreditori nerado guraju zemlje u neispunjavanje obaveza. Radije postepeno produžavaju otplatu. Iako malo zemalja danas bankrotira, čak 59 zemalja bilo je pod finansijskim pritiskom 2024. godine — rekordno visok broj, prema podacima MMF-a i Svetske banke.
Mnogi aspekti teflonskog kapitalizma ostaće. Donošenje politika na tržištima u razvoju verovatno neće nazadovati. Kina neće olakšati restrukturiranje dugova. Bogate zemlje, koje se suočavaju sa starenjem stanovništva, zahtevaju ekonomsku sigurnost – a populistička politika to potvrđuje. Investitori sada očekuju paket pomoći na prvi znak nevolje – i nastaviće da „kupuju kada pada“.
