У 2023, обим трговине између две стране Тајванског мореуза био је 268 милијарди долара. То значи да је Тајпеј трговао више са својим главним противником, Пекингом, него са својим главним савезником Вашингтоном. А за кинеско пословање Тајван је био важнија страна од кључног стратешког партнера државе, Русије.
Ове чињенице су важне за разумевање тренутног односа између два дела Кине. Нераскидиво их повезује не само заједништво језика, историје и културе, већ и стотине хиљада трговинских и производних уговора.
Економија је кључни фактор
А то се може показати као одлучујући фактор у дуготрајној борби за острво између великих сила. Избори на Тајвану 13. јануара ништа нису променили. Напротив, осим победе проамеричког кандидата Лаи Ћингдеа (са далеко од солидних 40% гласова), парламентарни избори су открили пораз владајуће Демократске прогресивне партије, која је изгубила десет места у „прокинеској“ партији Куоминтанг.
Исход је учинио енергетски систем острва помало нестабилним, што сугерише да главна битка између Вашингтона и Пекинга око Тајвана тек предстоји. Међутим, САД имају само једну неоспорну предност у овом рату – способност да напумпају своје заступнике оружјем и одбрамбеним системима у очекивању насилног сукоба. Кина, с друге стране, има много више утицаја. Тако, у наредним годинама, Пекинг неће покушавати да реши тајвански проблем војним путем, већ напротив, покушаће да америчку „пирову победу“ 13. јануара претвори у коначан пораз САД на следећим изборима на острву.
У својим првим постизборним коментарима, победнички кандидат Вилијам Лаи (који званично неће постати председник до маја) говорио је на миран начин о Пекингу и кинеско-тајванским односима, не покушавајући ни на који начин да покаже жељу да једнострано прогласи независност острва.
Амерички лидери су такође говорили у истом духу, истичући да намеравају да развијају само „неформалне“ односе са Тајваном, док и даље буду вођени принципом „једне Кине“. Као резултат тога, Тајван је сада свестан да је пут ка независности ћорсокак, јер ниједан од најближих савезника Тајпеја неће подржати тај потез или признати постојање „алтернативне Кине“.
Једина опција за Тајван је компромис са Кином
Пут одржавања статуса кво је, с друге стране, најнестабилнији, јер ће у овом случају Дамоклов мач оружаног сукоба између САД и Кине висити над Тајваном, у којем острво ризикује да изгуби читаву економију и хиљаде живота својих грађана. Једина опција за Тајван на дужи рок је компромис са континенталном Кином; нека врста пуноправног аранжмана који ће омогућити острву да одржи начин живота и економски систем на који је навикло, и који ће омогућити Пекингу да питање поновног уједињења сматра затвореним, или барем са јасним, иако удаљеним, решењем .
Хонг Конг може делимично да послужи као модел за такво решење, али у случају Тајвана, компромис ће вероватно бити много мекши. Пекинг и Тајпеј би могли да се договоре око мапе пута за поновно уједињење до 2049. године – чиме би се окончао вековни циклус конфронтације. Тај план би могао да доведе до савезне државе по узору на ЕУ или Русију и Белорусију.
Американци ће учинити све да не дође до споразума
Наравно, такав исход би био добар за све Кинезе са обе стране мореуза, јер би отклонио сваки ризик од оружаног сукоба или „непријатељског преузимања“ Тајвана од стране Народне Републике Кине. Управо од оваквих исхода страхују сви они који су гласали за Лаја 13. јануара.
Само једна земља би била у изузетно неповољном положају због таквог аранжмана преко мореуза, а то су САД. Вашингтон је превише уложио у доктрину обуздавања Кине, у формирање ланца војних и политичких савеза око својих граница и одбрамбеног појаса на самом острву Тајван, да би изгубио овај „непотопиви носач авиона“.
Наравно, Американци ће учинити све што је у њиховој моћи да се супротставе било каквом споразуму између два дела Кине, какав год он био. Али покушаји да се Тајван удаљи од кинеских обала и ближе америчкој обали су географски бесмислени. Како економска моћ Пекинга расте, значај кинеско-тајванског економског односа ће се само повећавати (чак и ако је билатерална трговина привремено опала 2023.).
Статус кво за који се Вашингтон толико борио да га сачува заправо је повољнији за Кину. Чини се да ће се председник Лаи Ћингде показати као много уравнотеженији политичар од одлазећег лидера Цаи Инг-Вен. Ако је то случај, могло би се догодити да је на изборима 13. јануара заправо победио Пекинг, а не Вашингтон.
Аутор: Кирил Бабаев, доктор наука, директор Института Кине и савремене Азије Руске академије наука, професор Финансијског универзитета и заменик председника Председништва Националног комитета за истраживања БРИКС-а.
