Tekst koji sledi predstavlja svedočanstvo tadašnjeg episkopa slavonskog Lukijana o događajima tokom zločinačke operacije Bljesak, izvedene 1. i 2. maja 1995. godine na prostoru Zapadne Slavonije. Ovaj izveštaj, podnet Svetom arhijerejskom saboru Srpske pravoslavne crkve, predstavlja lično viđenje tragičnih dešavanja, stradanja civilnog stanovništva i raspada odbrane na tom području.
Kao neposredni svedok, autor iznosi detalje o vojnim okolnostima, humanitarnoj katastrofi i sudbini srpskog naroda u Zapadnoj Slavoniji, ukazujući na razmere stradanja i posledice koje je ova akcija ostavila. Tekst ima karakter svedočanstva i istorijskog dokumenta, koji osvetljava jedan od najtežih trenutaka u novijoj istoriji ovog prostora.
Izveštaj
U ranim jutarnjim časovima, 1. maja 1995. godine, izvršile su snage Republike Hrvatske agresiju na Republiku Srpsku Krajinu na prostoru Zapadne Slavonije. Napad je izveden sa svih strana uz učešće tri puta jačih snaga (15 000 „zengi“) uz sadejstvo tenkova, artiljerije pa čak i avijacije.
Naši su imali 2 tenka i 4 topa. Iznenađenje je bilo tim veće, jer su snage RH preuzele punktove UN i odatle napale, osim toga, vlada RSK je ispoštovala sve odluke UN, onako kako je naredio predsednik SRJ Slobodan Milošević, koji je stajao iza svih tih odluka.
Što se tiče spremnosti za rat, Zapadna Slavonija, kao najistureniji deo RSK, okružen sa tri strane Hrvatima, bila je teško odbranjiva. Od vrha RSK je poručeno da u slučaju ratnih sukoba naše jedinice prime prvi nalet, a da će zatim kroz dva časa doći kompletna tehnika i pomoć u ljudstvu. Časovi su prolazili ali niko nije došao. Naši su se lavovski borili, jer su očevi branili svoju decu, i odrasli sinovi svoje ostarele roditelje.
Negde oko 10 časova otišao sam da vidim kako se drži Pakrac. Naši su vratili Hrvate na polazne položaje i čak ušli i oslobodili veći deo grada. Vodile su se ulične borbe. Hrvati su se povlačili. Naši su očekivali pomoć u artiljeriji. Zaista, u povratku iz Pakraca sreo sam dva topa, ali na žalost oni nisu stigli do cilja, jer je već iza toga bio prosečan put Okučani-Pakrac sa 11 sela a preko 7000 ljudi, mahom žena i dece ostao je u obruču. Isto se desilo i sa selom Paklenica kod Novske. Naši su dugo odolevali, ali pomoć nije stizala ni iz ostalih delova RSK, ni iz RS, ni iz Jugoslavije. Branioci su ginuli ne žaleći svoje živote za svoje najmilije.
Linija odbrane popušta
Oko 17 časova, videlo se da od pomoći nema ništa te je počela evakuacija žena i dece, prema Bosni (RS) jer je linija odbrane počela popuštati. Ja sam trčao do radija, da ohrabrim naše branioce i sprečim paniku, trčao sam do komande da vidim hoće li doći pomoć, u Dom zdravlja gde je stizalo mnogo ranjenika, u podrume-skloništa da umirim uspaničene majke i decu. Za to vreme su moji sveštenici spasavali civilno stanovništvo a pre svega decu i žene iz svojih parohija. Prilikom evakuacije, jedini put je bio kroz šumu Prašnik putem koji su Hrvati držali pod svojom vatrom. Sveštenik iz Okučana je na tom mestu za dlaku izbegao smrt zadobivši šest prostrelnih rana. Selo za selom je padalo, a narod se povlačio prema Okučanima pa prema Bosni. Pomoć, videli smo, neće doći. Ustaše su ulazile u Okučane. Negde oko 22 časa rekao nam je komandant poslednje odbrane da ja i osoblje Doma zdravlja potvrdilo da možemo poći za Bosnu jer više neće biti ranjenika. To je značilo da će oni držati odstupnicu boreći se dok ne izginu. Krenuli smo. Čim smo izašli iz Okučana opazili smo po putu mnoštvo isprevrtanih traktora koje su vozili žene ili dečaci. Tela izmasakriranih žena i dece ležala su svud okolo, na stotine. Po nama je otvorena besomučna paljba. Smrt i pakao. Stigosmo do mosta na Savi i smestismo se kod tamošnjeg sveštenika u Gradišku. Svu noć su se čule detonacije iz pravca Okučana, da bi tek sutradan zamuknule.
Znalo se šta to znači. Naši su se borili do poslednjeg. Hrvati su još uvek tukli izbeglice prema mostu čak i avionima. Još samo po neki retki srećnik je do 14 časova, 2. maja, prešao most, a onda su se pojavili hrvatski tenkovi i most zatvorili.
Putem od Gradiške do Banje Luke zbegovi. Narod očajan. Oko 8000 izbeglih, uglavnom žena i dece, 7000 ostalo u Pakracu odakle se još čuju detonacije jer se naši ne predaju, nego se još nadaju pomoći. Oko 6000 ljudi je nestalo. Još 10 dana iza toga čule su se borbe sa Psunja.
Ja sam sa Njegovom Svetošću i Episkopom bačkim otišao još jedino gde sam mogao: kod Miloševića, želeći da on pomogne da se Zapadna Slavonija proglasi zaštićenom zonom UN prvog stepena.
Sve teče po planu?!
Odgovor je bio da je to dugačka procedura i da nema potrebe za brigom, jer je, reče, „autoput otvoren i narod se evakuiše uz pratnju snaga UN“ i „sve teče po planu“.
Dok je Zapadna Slavonija doživljavala svoju agoniju, Beograd je svečano proslavljao 1. maj. Dve nedelje iza toga niko još nije prešao most niti je ijedna međunarodna organizacija uspela proći putem Gradiška-Okučani-Pakrac. Jer „lov“ na ranjene Srbe, žene i decu, koji su se još krili po šumama i močvarama i dalje je bio u toku. Za to vreme, Hrvati vodom i šamponima peru put kroz šumu Prašnik da bi uklonili tragove krvi i masakra tj. tragove svog zločina. Tu sliku su prenele čak i TV stanice.
Tako je Slavonija doživela svoj najveći polom. Ovde su, još u 9. veku, misionarili Ćirilo i Metodije, ovo je bila jedna od eparhija koju je osnovao Makarije Sokolović. Početkom 20-og veka tu je živelo oko pola miliona Srba od kojih je 250 000 završilo u Jasenovcu. Ostali su (1991.) bili „etnički očišćeni“ iz 286 sela a poslednjih 65 srpskih sela umrlo je, 1. maja 1995. godine. Nad Jasenovcem se opet vijori ustaška zastava. Dok je Zapadna Slavonija nestajala u krvi svoje dece, Beograd se zabavljao prvomajskim programom i sportskim utakmicama. „Sve ide po planu“ kako reče predsednik Srbije povodom masakra i poloma u Zapadnoj Slavoniji, gde živi zavide mrtvima, a zavidim im i ja.
Statistika o Zapadnoj Slavoniji
Na sednici Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve Njegovo Preosveštenstvo Episkop slavonski Lukijan, izneo je sledeće podatke:
– Do 1. maja 1995. godine na toj teritoriji živela je 21 000 Srba, a do 1991. godine oko 150 000;
– 1. maja izbeglo je 8000, ostalo u Pakracu i okolini 7000, a stradalo 6000;
– 450 boraca je poginulo, 2850 žena i dece ubijeno u masakru, a 1500 nestalo;
– Od posledica torture umro je sveštenik Lazar Dejanac, a sveštenik Savo Počuča zadobio je šest teških rana prilikom pomoći oko evakuacije žena i dece;
manastir Sveta Ana je porušen, a četiri sestre su nestale.
Episkop slavonski Lukijan, Izveštaj Svetom Arhijerejskom Saboru SPC
