AIPAC se ističe kao najuticajniji lobistički entitet u Americi, koji stalno podržava izraelsku državnu politiku. AIPAC ima toliko važan uticaj da je njegov bivši direktor Stiv Rozen jednom izjavio da bi bilo političko samoubistvo za američkog političara koji želi da bude izabran da koristi antiizraelsku retoriku. Rozen je izjavio da bi u roku od jednog dana mogao da diskredituje svakog predsedničkog kandidata koji bi zauzeo antiizraelski stav. Izraelski lobi u Sjedinjenim Državama je jedan od najuticajnijih stranih lobija i lobi koji ima najjači politički efekat. Po rezultatima, izraelski lobi je najmoćniji politički lobi ne samo u Americi već iu celom svetu. Nijedan drugi politički lobi nije uspeo da utiče na politiku jedne velike zemlje u tolikoj meri kao što je izraelski lobi uspeo da uradi u slučaju Sjedinjenih Država. Prema politikolozima Džonu Miršajmeru i Stivenu Voltu, izraelski lobi je izraz za „labavu koaliciju pojedinaca i organizacija koje aktivno rade na oblikovanju američke spoljne politike u pro-izraelskom pravcu. Ali lobi nije jedinstven pokret sa centralnim rukovodstvom, a pojedinci i grupe koje čine tu široku koaliciju ponekad se ne slažu oko određenih političkih pitanja. A to nije ni neka vrsta zavere ili zavere. Naprotiv, organizacije i pojedinci koji čine lobi deluju javno i na isti način kao i druge grupe.“ Drugim rečima, lobi predstavlja složenu mrežu formalnih organizacija, različitih grupa i pojedinaca koji rade na jačanju američko-izraelskog veze.
Političke i društvene okolnosti koje idu u prilog izraelskom lobiju
Postoji nekoliko političkih, društvenih i kulturnih okolnosti koje pogoduju razvoju i velikom uticaju izraelskog lobija u SAD. Mnogi Amerikanci osećaju kulturnu i versku bliskost sa Izraelom zbog judeo-hrišćanske tradicije. Istraživanja su pokazala da se Amerikanci često osećaju bliže Jevrejima nego drugim verskim grupama kao što su muslimani ili hindusi. To je posledica velikog uticaja američkih Jevreja. Veliko stradanje tokom Holokausta je pridobilo američke građane da budu osetljivi i pozitivno orijentisani prema izraelskoj državi i narodu. Amerikanci prepoznaju Izrael kao strateškog partnera u nestabilnom regionu Bliskog istoka koji vrvi antiameričkim režimima i pokretima.
Mnogi smatraju da jačanje vojne moći i političke stabilnosti Izraela održava stabilnost regiona, a samim tim i Amerike. Snažni ekonomski odnosi između SAD i Izraela, uključujući zajedničku trgovinu, tehnologiju i vojne projekte, stvorili su zajedničke interese koji dodatno podstiču političku podršku. Snažna podrška Izraelu od strane hrišćanskih cionističkih grupa, zasnovana na verskim uverenjima o važnosti Izraela, dodatno je ojačala uticaj izraelskog lobija. Lobističke organizacije
Prema procenama, u SAD postoji 51 proizraelska organizacija. Američko-izraelski komitet za javne poslove (AIPAC) ističe se kao najuticajniji lobistički subjekt u Americi, koji stalno podržava izraelsku državnu politiku. AIPAC ima toliko važan uticaj da je njegov bivši direktor Stiv Rozen jednom izjavio da bi bilo političko samoubistvo za američkog političara koji želi da bude izabran da koristi antiizraelsku retoriku. Rozen je izjavio da bi u roku od jednog dana mogao da diskredituje svakog predsedničkog kandidata koji bi zauzeo antiizraelski stav. Stoga nije iznenađujuće što američki predsednički kandidati i aktuelni predsednici imaju običaj da posećuju Izrael i stoje pored Zida plača u Jerusalimu dok ih radoznali novinari prate. To su uradili Džordž Buš, Barak Obama, Donald Tramp i Džo Bajden.
AIPAC je u nekoliko navrata optužen da ima jake veze sa partijom Likud u Izraelu i američkom republikanskom partijom. Neki su otišli toliko daleko da su optužili organizaciju da deluje kao izraelska špijunska organizacija. Pored njega, druge lobističke organizacije kao što su Liga protiv klevete (ADL), Vašingtonski institut za bliskoistočnu politiku (VINEP), Američki jevrejski kongres, Izraelski politički forum, Američki jevrejski komitet, Ujedinjeni hrišćani za Izrael ( CUFI), cionistička organizacija Amerike (ZOA), Fondacija za odbranu demokratije (FDD) i drugi.
Sve ove organizacije čine jezgro podrške Izraelu u SAD. Njihovi članovi tokom cele godine imaju veliki uticaj na članove američkog Kongresa, vlade SAD, štampe i američku javnost u celini.
Istaknuti pojedinci u službi lobija
Pored organizacija, tu su i pojedinci koji na tome aktivno rade američka spoljna politika ide u proizraelskom pravcu i oni su deo lobija. Izraelski lobi u SAD uključuje istaknute ljude na ključnim pozicijama u javnom i nevladinom sektoru koji vrše pritisak na američku vladu i javnost da prihvate proizraelske, zapravo pro-cionističke pozicije. Politolozi Miršajmer i Volt uključuju pokojnog kolumnistu Vašington posta Čarlsa Krautamera i pokojnog profesora istorije sa Univerziteta Prinston Bernard Luisa kao osobe koje uvek i u svakoj prilici brane politiku Države Izrael. Nemaju svi lobisti iste stavove. Neki od njih, poput hrišćanskih cionista, smatraju da Izrael treba da zadrži sve okupirane palestinske teritorije. Hrišćanski cionizam se zasniva na teologiji dispenzacionalizma, pristupu tumačenju Biblije koji se pojavio u Engleskoj u 19. veku.
Prema ovom obliku tumačenja Biblije, Drugi dolazak Isusa Hrista će se desiti nakon povratka jevrejskog naroda u Palestinu. Pokojni pastor Ed Mekater je jednom izjavio da „svako zrno peska između Mrtvog mora, reke Jordan i Sredozemnog mora pripada Jevrejima. Ovo takođe uključuje Zapadnu obalu i Gazu”. Drugi podržavaju dogovoreno rešenje o dve države i ponekad kritikuju Izrael. Međutim, svi oni suštinski podržavaju izraelske stavove.
Među istaknute političare u izraelskom lobiju valjalo bi ubrojati Donalda Trampa, lidera demokratske većine u američkom Senatu Čaka Šumera, demokratskog senatora iz Merilenda Bena Kardina i republikanskog senatora sa Floride Marka Rubija. Među istaknutim javnim ličnostima koje redovno podržavaju Izrael su biznismen Haim Saban, advokat Alan Deršovic, glavni urednik časopisa „The Atlantic” Džefri Goldberg i kolumnista Bari Vajs. Ciljevi izraelskog lobija
Glavni cilj izraelskog lobija je da utiče na izvršnu vlast, američku saveznu vladu, da vodi proizraelsku spoljnu politiku. Izraelski lobi u SAD je toliko jak i uticajan da američku spoljnu politiku oblikuje u pravcu koji nije u strateškom interesu SAD, odnosno ponekad usmerava spoljnu politiku u pravcu koji se kosi sa američkim interesima. Drugi, podjednako važan cilj je stvaranje atmosfere u američkoj javnosti u kojoj preovladavaju proizraelski i istovremeno antipalestinski, antiiranski stavovi. Ako u javnosti preovladaju proizraelski stavovi, veća je verovatnoća da će ih američka vlada pretvoriti u proizraelsku politiku.
Jedno istraživanje je pokazalo da 73% Amerikanaca želi da njihova vlada bude neutralna u spoljnoj politici, ali to nije sprečilo usvajanje pro-izraelske politike. Isto važi i za javni diskurs.
Analize pokazuju da je u američkim mejnstrim medijima u proseku 61 proizraelski novinar prema 5 propalestinskih novinara. Ovo nije iznenađujuće jer proizraelski lobisti bukvalno diskredituju svaku legitimnu kritiku izraelske politike često igrajući na kartu antisemitizma. Gotovo svaka uticajna osoba (npr. senator, profesor ili politički analitičar) koja se protivi nametnutim stavovima cionista optužena je za antisemitizam.
Razvoj predvorja kroz istoriju
Pre stvaranja države Izrael 1948. godine, cionistički pokret je već bio aktivan u SAD. Organizacije kao što je Cionistička organizacija Amerike (ZOA) radile su na promovisanju ideje jevrejske države među američkim Jevrejima. Nakon proglašenja nezavisnosti Izraela, podrška izraelskoj državi u SAD značajno je porasla. Malo je poznato da su državni sekretar Džordž Maršal i ključni spoljnopolitički strateg Džordž Kenan bili protiv američkog priznanja Izraela jer su verovali da bi to priznanje ugrozilo odnose SAD sa arapskim svetom i olakšalo prodor Sovjetskog Saveza na Bliski istok i severnu Afriku. I bili su u pravu. Ali predsednik Hari Truman je priznao Izrael. Glavni motiv je bilo saosećanje posle ratnih stradanja.
Tokom prvih godina postojanja Izraela, američka vlada je, pod uticajem izraelskog lobija, pružila važnu diplomatsku i vojnu podršku novonastaloj državi. Organizacije poput AIPAC-a su osnovane da institucionalizuju napore lobista. Tokom Hladnog rata, Izrael je postao ključni saveznik SAD u borbi protiv sovjetskog uticaja na Bliskom istoku. U suštini, većina arapskih država, kao što su Egipat, Irak i Sirija, bile su prosovjetsko orijentisane. Šestodnevni rat 1967. godine, u kojem je Izrael okupirao sve palestinske teritorije, dodatno je povećao američku vojnu i ekonomsku pomoć.
Izraelski lobi je odigrao ključnu ulogu u obezbeđivanju kontinuirane podrške, koristeći Hladni rat kao argument za održavanje jakih američko-izraelskih veza. Henri Kisindžer je čuveno izjavio 1975: „Izraelska snaga ne sprečava širenje komunizma u arapskom svetu… Tako da je teško tvrditi da jak Izrael služi američkim interesima jer sprečava širenje komunizma u arapskom svetu. Ne služi. To osigurava opstanak Izraela“.
U realpolitičkom smislu, Izrael je postao neophodan saveznik Americi tek kasnih 1970-ih nakon svrgavanja prozapadne iranske vlade Šaha Reze Pahlavija i sovjetske invazije na Avganistan 1979. U periodu od 1948. do 1979. godine podrška Izraelu je više štete nego koristi američkim interesima na Bliskom istoku. Tokom administracije Ronalda Regana 1980-ih, Izrael će postati najvažniji američki strateški partner van NATO-a.
Nakon završetka Hladnog rata, izraelski lobi je prilagodio svoje strategije novom globalnom kontekstu. Fokus se pomerio na mirovni proces između Izraelaca i Palestinaca, koji je lobi nastojao da potkopa ili usmeri u pravcu neprihvatljivom za Palestince.
Teroristički napadi na SAD 11. septembra 2001. značajno su promenili američku spoljnu politiku. Izraelski lobi je iskoristio novi fokus na borbu protiv terorizma za jačanje američko-izraelskih veza, prikazujući Izrael kao ključnog saveznika u borbi. Izraelski lobi je imao veliki uticaj na odluku Džordža Buša da započne američku invaziju na Avganistan 2001. i Irak 2003. Naravno, bilo bi nepravedno reći da su „rat protiv terorizma“ započele izraelske lobističke grupe, ali je tačno konstatovati da su ga ubrzali i proširili.
Isto tako, lobističke organizacije su odgovorne za uvođenje odbijanja izraelsko-palestinskih mirovnih pregovora u koncept rata protiv terorizma. Lobijske grupe i pojedinci bili su glasni u izjednačavanju Osame bin Ladena sa Jaserom Arafatom. Iako se Bušova administracija u početku protivila takvom stavu i zaustavljanju izraelsko-palestinskog dijaloga, štaviše, želela je da obnovi pregovore, lobisti su pobedili i Bušova vlada je prihvatila politiku vlade Ariela Šarona. Zaista redak istorijski primer gde je supersila „prinuđena” da prihvati politiku male države.
Arapsko proleće 2011. donelo je nestabilnost na Bliskom istoku, što je dodatno povećalo napore lobiranja koji su nastavili da rade na obezbeđivanju američke podrške Izraelu. Iranski nuklearni program i organizacije kao što su Hamas, Palestinski islamski džihad i Hezbolah bili su na umu lobista. Lobi stoji iza brojnih američkih veta u Savetu bezbednosti UN koji osuđuju akcije Izraela na palestinskim teritorijama.
Stavovi ali lobi nikako ne treba identifikovati sa američkim Jevrejima. U mnogim slučajevima, oni ne predstavljaju stavove izraelskih lobista kao što su odlučno protivljenje bilo kojoj palestinskoj državi, zadržavanje svih osvojenih teritorija na Zapadnoj obali, slanje agresivne retorike prema Iranu, Siriji i drugim muslimanskim zemljama Bliskog istoka.
Istraživanje istraživačkog centra Pev iz 2019. i 2020. godine pokazalo je da su za 45 odsto američkih Jevreja odnosi sa Izraelom „ključni”, dok je za njih 37 odsto to pitanje „važno, ali ne i ključno”, a 16 odsto ispitanika veruje da je zabrinutost jer Izrael „nije važan“ za njihov identitet. Većina američkih Jevreja sebe smatra demokratama ili naginje Demokratskoj stranci, a više od polovine dalo je negativne ocene politici izraelskog premijera Benjamina Netanjahua i američkog predsednika Donalda Trampa.
Međutim, 75% ortodoksnih Jevreja smatralo je sebe republikancima ili je naginjalo Republikanskoj stranci i podržavalo Trampa i Netanijahua. 42% odraslih Jevreja je reklo da Bog „nije bukvalno dao” Izrael jevrejskom narodu, a 24% je reklo da uopšte ne veruje u Boga.
Prednosti i mane lobiranja za SAD
Izraelski lobi je najjači strani lobi u SAD, daleko jači od kineskog, saudijskog ili kubanskog. Kratkoročno koristi Državi Izrael, ali istovremeno održava status kvo i produžava sukob sa Palestincima tako da je lobi dugoročno štetan za Izrael.
S obzirom na trenutne prilike u svetu, upitno je koliko proizraelska američka spoljna politika koristi SAD. Iako savez sa Izraelom donosi političke, ekonomske i bezbednosne koristi Americi, Izrael više nije od odlučujućeg značaja za SAD iz tri razloga: 1) region Bliskog istoka je izgubio energetski značaj zbog velike američke proizvodnje nafte; 2) Izrael više nije u stanju da ruši režime u susednim zemljama, odnosno izraelska teritorija nije baza iz koje bi CIA ili Mosad slali špijune da pokreću obojene revolucije; 3) Kina se nametnula kao glavni rival Amerike, a tu je i Rusija. Poslednjih deset godina, SAD se bore da obuzdaju Rusiju u Ukrajini i drugde, i Kinu u indo-pacifičkom regionu, kao i Iran i njegove partnere na Bliskom istoku.
Iako izraelski lobisti ističu da je podrška Izraelu ključna za sprečavanje iranskog uticaja u regionu, upravo je Izrael glavna prepreka normalizaciji odnosa između Teherana i Vašingtona. Tel Aviv je glavni zagovornik politike sankcija i izolacije Irana, koja ne dovodi do uništenja teokratskog šiitskog režima, već samo produbljuje sukobe.
Smrtni neprijatelji Iran i Izrael su se poslednji pomirili u moru diplomatski zaraćenih država u savremenom svetu. Autori Miršajmer i Volt odlično zaključuju: „Izrael je prikazan kao vitalni (američki, op.a.) saveznik u borbi protiv svojih opasnih suseda, ali vezanost za Izrael je važan razlog zašto SAD uopšte razmatraju ove države (npr. Iran, Sirija, op.a.) pretnja“. Što se tiče izraelsko-palestinskog sukoba, izraelski lobi je prepreka rešenju u korist oba naroda, ma kakvo ono bilo. Lobi je takođe prepreka jačanju poverenja između Amerike i arapskog i muslimanskog sveta. Koliko je ovo dobro ili loše za Ameriku i svet, na svakom je da donese svoje zaključke.
