Život nije unapred napisan scenario, niti neko drugi drži olovku. I kada se čini da je sve „zapisano u zvezdama“, Bog ostavlja čoveku slobodu i čeka njegov korak da bi mu pružio ruku. Jedan izbor, čak i u poslednjoj sekundi, može izbrisati godine mraka i promeniti sve.
Često ćemo u autobusu, na pijaci ili u čekaonici kod lekara čuti onu tešku rečenicu: „Tako mu je bilo suđeno“. Kada se desi nešto loše, kažemo: „Sudbina“. Kada nekome krene naopako, kažemo: „Nije mu se dalo“. Kao da smo svi mi samo statisti u nekom filmu koji je neko drugi već snimio, montirao i pustio, a mi samo nemo posmatramo kako se kadrovi nižu.
Ali, da li je čovek zaista samo marioneta na koncima neke nevidljive i nemilosrdne sile? Da li je Bog zaista „zapisao“ svaku našu psovku, svaku čašicu koju popijemo i svaku laž koju izustimo?
Ako pitate Pravoslavlje, odgovor je gromoglasan: NE. Sudbina, onako kako je svet razume, u našoj veri ne postoji.
Slepa sila nasuprot Oca koji voli
Stari Grci su verovali u Mojre – tri starice koje predu nit čovekovog života. Kad one preseku nit, gotovo je. Tu nema pregovora, nema molitve, nema pokajanja. Čak su i njihovi bogovi morali da se pokore sudbini. Slično, neke istočne religije govore o karmi kao o strogom zakonu uzroka i posledice: ono što uradiš mora da se vrati. Kao automat za kafu – ubaciš novčić i izađe čaša.
Pravoslavlje kaže nešto potpuno drugačije. Mi ne verujemo u „sudbinu“, mi verujemo u Božiji Promisao. Razlika je kao između kamene statue i živog oca: statua ne menja ništa i ne sluša, a Otac te vidi, voli i odgovara na tvoj vapaj.
U Psalmima stoji: „Dobar je Gospod i pravedan, i Bog je naš milostiv; Čuva proste Gospod; bejah u nevolji, i pomože mi.“ (Psalam 116, 5-6)
Ako bi postojala „sudbina“ u smislu da je sve već određeno, Bog ne bi mogao da nam pomogne – jer bi patnja bila neizbežna. Božiji Promisao, međutim, znači da Bog učestvuje u našem životu, nudi nam putokaze i prilike da izađemo iz teških situacija. On nije van života – On nas vidi, čeka našu odluku i pomaže kada se opredeljujemo za pravi korak, nudeći nam izlaz iz svake provalije u koju smo sam upali.
Kako Bog zna šta će biti?
Mnogi se zbune kada čuju da Bog sve vidi unapred: „Ako Bog već zna da ću sutra da se posvađam, zar onda nisam primoran da to uradim?“
Zamislimo situaciju u kojoj neko sedi u sobi sa prijateljem i pušta mu svoj omiljeni stari film koji je gledao deset puta. I on tačno zna da će u desetom minutu glavni junak da pođe pogrešnim putem i padne u zamku. On sedi, zna kraj, zna svaki korak.
Postavlja se pitanje: Da li to što posmatrač zna šta će junak u filmu da uradi, njega zaista primorava na to? Naravno da ne. Junak u filmu donosi odluke svojom glavom. Posmatrač samo „vidi“ ono što junak trenutno proživljava.
Ali, ovde dolazi najvažnija razlika. Dok mi, gledajući film, ne možemo da viknemo junaku kroz ekran: „Pazi, ne idi tuda!“, Bog to može i On to radi, jer nije samo nemi posmatrač. On stoji iznad vremena, vidi celu našu stazu, ali se i te kako meša u naš život – ne silom, već ljubavlju.
On nam „šalje tihe poruke“: kroz savest koja nas grize pre nego što nešto uradimo, kroz prijatelja koji nas baš tad pozove, ili kroz neku neočekivanu prepreku koja nas zaustavi u lošoj nameri. On vidi da idemo ka provaliji i čini sve da nas upozori, ali nas ne vezuje lancima. Na kraju, mi smo ti koji moramo da zakočimo.
Bog vidi naše greške pre nego što ih učinimo, ali odluka je uvek naša. Naša sloboda je stvarna, a Njegova pomoć nam je uvek na raspolaganju ako je prihvatimo.
Kao što kaže Sveti Apostol Pavle: „A Duh (Sveti) je Gospod; a gdje je Duh Gospodnji ondje je sloboda.“ (2. Korinćanima 3, 17) Baš kao junak u filmu koji sam odlučuje šta će učiniti, mi imamo priliku da svaki korak u životu izaberemo sami – i Bog nas pri tome podržava, a ne primorava.
Zašto Bog stvara nekoga za koga zna da će propasti?
Mnogi se pitaju: zašto Bog stvara nekoga koga već zna da će izabrati zlo ili propasti? Prvo, važno je znati: Bog nikoga ne stvara za pakao. Život je sam po sebi dar, prilika da postojimo, učimo, volimo i rastemo. U Svetom Pismu stoji jasno: „Jer Bog želi da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine.“ (v. 1. Timoteju 2, 4)
Bog nije „štedljiv“ sa životom. Život je toliki dar da ga Bog daje čak i onome za koga zna da će ga proćerdati. Zašto? Zato što je postojanje bolje nego ne-postojanje. Postojanje nam daje šansu.
Zamislite voćnjak. Domaćin posadi sto sadnica. On zna da će neke možda napadnuti bolest, da će vetar polomiti neke grane. Ali ih sade iz ljubavi – jer svaka sadnica ima šansu da izraste i da rodi. Svaka osoba dobija svoju „startnu poziciju“, vazduh, sunce i vodu života. To što neko iskoristi te uslove za zlo, a neko za dobro, nije Božja greška – to je odgovornost čoveka.
Stradanje takođe nije znak Božje mržnje ili kazne. U Starom Zavetu, priča o Pravednom Jovu pokazuje da čovek ponekad doživi gubitke i patnju bez ikakve krivice. Jov je ostao veran, i Bog mu se javio u slavi, vratio mu izgubljeno i pokazao da je stradanje bilo put očišćenja i još dubljeg poznanja Boga. Stradanje nije ćorsokak sudbine – ono je prilika da učimo, ispravljamo put i približavamo se dobru.
A šta je pakao? Pakao nije zatvor koji Bog baca ljudima, već posledica ljudskih izbora. To je stanje u kome čovek odbija dobrotu, ljubav i Boga, i zato mu Božija ljubav „peče“. Kao što sunce omekšava vosak, ali stvrdnjava blato – Bog svima šalje istu ljubav, ali ljudi sami odlučuju da li će se omekšati ili zakrviti.
Svaki dan, svaki izbor koji pravimo – oprostimo li, pomognemo li, poštujemo li druge – otvara prozor ka raju. Svakim lošim postupkom koji radimo, sami slažemo cigle na zidove svog pakla. Bog nam ne nameće sudbinu; On nam šalje smernice i prilike da svoj život učinimo dobrim.
Razbojnik na krstu – sloboda do poslednjeg daha
Ako i dalje sumnjamo u ideju da nije sve unapred određeno, pogledajmo na Golgotu. Tamo vise trojica muškaraca. U sredini Hristos, Bog koji pati za nas. S leve i desne strane – dvojica razbojnika, kriminalci po svim ljudskim merilima. Ako bi sve bilo „zapisano“, obojica bi morala da propadnu.
Ali jedan od njih čini nešto neverovatno. Umesto da nastavi u svoje zlo, okreće se ka Hristu i kaže:
„Seti me se, Gospode, kada dođeš u Carstvu Svome.“ (Luka 23, 42)
U toj jednoj sekundi, pre nego što je izdahnuo, on ruši svoju dotadašnju „sudbinu“. Izbrisao je godine zla jednim iskrenim vapajem slobodne volje.
I šta mu Hristos odgovara? „Zapisano ti je da ideš u pakao“? Ne! Već: „Zaista ti kažem: Danas ćeš biti sa mnom u raju.“ (Luka 23, 43)
Ovo je najjači dokaz da je sloboda stvarna – čak i do poslednjeg daha. Sudbina nije predodređena. Čak i čovek koji je dugo živeo u mržnji i grehu ima priliku da izabere dobro i prima Božiju pomoć.
Sinergija: Bog pruža ruku, a mi – korak
Zamislite da ste zaglavljeni kolima u blatu. Možete da sedite i kukate: „Takva mi je sudbina, ovde ću da prenoćim“. Možete i da se ljutite: „Zašto mi se ovo dešava?“
Pravoslavlje kaže: život je sinergija – zajednički rad čoveka i Boga. Bog nam šalje prilike, smernice i pomoć, ali ne vrti točkove umesto nas. Mi moramo da sednemo za volan, da i dodamo gas. Bog nas čeka, vidi naše pokušaje, i pruža ruku – ali korak moramo učiniti mi sami.
U Poslanici Jakovljevoj stoji: „Jer kao što je telo bez duha mrtvo, tako je i vjera bez djela mrtva.“ (Jakov 2, 26)
Prevedeno na svakodnevni jezik: ne krivimo „sudbinu“ za ono što smo pokvarili lenjošću ili lošim izborom. Bog nam šalje podršku, ali mi moramo da uradimo svoj deo posla. Kada se pomerimo sa mesta, kada preuzmemo odgovornost za svoje izbore – Bog nam pokazuje put, pomaže i vodi.
Molitva je deo te sinergije. To nije magija, niti automatsko rešavanje problema. To je razgovor sa Živim Ocem koji nas sluša i na čije smernice možemo da odgovorimo. Kada se molimo, mi zapravo menjamo tok svog života, prihvatajući Božiju ruku koja nas vodi.
„Zapisano u zvezdama“ ili „Zapisano u Srcu“?
Ljudi često traže sigurnost u horoskopima ili sudbini. Lako je verovati zvezdama – one ne traže ništa od nas. Ali Bog traži nas. On kaže: „Ti si veći od zvezda.“
Sveti Oci nas podsećaju: sloboda je dar koji nam Bog daje, a naše odluke su ogledalo našeg srca. Sveti Jovan Lestvičnik piše da čovek koji hoće da ide putem spasenja mora „svakog dana u sebi osluškivati glas Boga i otklanjati ono što ga udaljava od Njega“. Sveti Vasilije Veliki savetuje: „Ne čekajmo da nam se pruži savršena prilika, već svaki trenutak koristimo da odlučimo za dobro.“
Apostol Pavle kaže: „Sve mogu u Hristu koji mi daje moć.“ (Filipljanima 4, 13)
To nije samo reč o snazi – već o mogućnosti da čak i malim, iskrenim koracima prihvatimo Božiju ruku i izmenimo svoj put. Kada se molimo, kada slušamo savest i okrećemo se dobru, mi odgovaramo na Božiji promisao.
„Evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu…“ (Otkrivenje 3, 20)
Bog kuca, ne razvaljuje vrata. Naše srce je ta kvaka.
Logika slobode
Sama logika nam govori nešto zadivljujuće: ako postoji Bog, onda je sudbina nemoguća. Jer, ako Bog može da promeni sudbinu – onda ona nije sudbina. Ako ne može – onda Bog nije Bog.
Zašto? Zato što bi sudbina, da zaista postoji, morala biti veća i od samog Boga. Ona bi bila hladan, nepromenljiv program kojem bi i On morao da se pokori. Ali Bog nije mašina, On je Živa Ličnost. Onaj Ko je stvorio zakone prirode, stoji iznad njih. Onaj Ko je napisao knjigu života, ima moć i da dopiše novo poglavlje u svakom trenutku.
Zato je zaključak jednostavan: tamo gde je Bog, tamo je Sloboda. Tamo gde je Otac, nema „zapisanog programa“, nema mašine koja melje naše živote.
Olovka je u našim rukama
Sledeći put kada čujemo: „Protiv sudbine se ne može“, setimo se razbojnika na krstu. Setimo se svoje slobode, jer Bog već vidi ceo naš život i navija za nas da pobedimo – sebe same.
Nije zapisano da moramo da patimo, niti da moramo da grešimo. Zapisano je samo jedno: da smo svi voljeni i stvoreni za večnost. Sve ostalo ostaje u našim rukama.
Budimo hrabri, prekrstimo se i krenimo. Ne u ono što je „suđeno“, nego u ono što slobodno biramo. Raj i pakao nisu destinacije na mapi, već pravci u kojima se srce svakog od nas kreće – i to upravo sada.
Za Fondaciju Prijatelj Božiji: Nebojša Danilović
