U duhovnim riznicama Pravoslavnog Istoka sačuvano je svedočanstvo blažene Teodore, velike podvižnice koja je svojim životom i rečima tešila mnoge duše. Jednom prilikom, Teodora je ispričala kako je srela jednu vrlinsku devstvenicu, ženu koja je već bila u zašla u ozbiljne godine i koja je čitav svoj život posvetila Bogu. Želeći da sazna šta je tu ženu podstaklo da se potpuno okrene od sveta, Teodora ju je upitala za razlog njenog povlačenja u osamljenost. Tada joj je ta časna žena, uz dubok uzdah, otvorila svoju dušu i ispričala šta je prelomilo njenu sudbinu. Evo njenog svedočanstva:
Moj otac beše krotak i tih čovek, ali telom veoma slab, tako da je skoro čitav život proveo bolestan u postelji. Dok je još bio zdrav, on se smireno trudio u polju, trpeljivo prikupljajući samo ono što je neophodno za dom. Živeo je toliko povučeno da je u našem selu retko ko sa njim i razgovarao. Toliko je voleo ćutanje da je onima koji ga nisu poznavali delovao kao nem. Moja majka je imala sasvim suprotnu narav. Bila je radoznala i raspitivala se čak i o događajima u tuđini. Kada bi pričala, činilo se da joj se čitavo telo pretvara u jezik. Svađala se i prepirala sa skoro svima. Volela je da pije vino, provodila se sa razvratnicima i nemilice trošila kućni imetak. Međutim, za bolest nije znala; čitavog života pucala je od zdravlja.
Neshvatljivi sudovi Božiji
Na kraju je moj otac, iscrpljen dugim bolovanjem, preminuo. Istog trenutka vazduh se uskovitlao; počelo je strašno da grmi i seva, a nastala je takva oluja sa provalom oblaka da on tri dana nije mogao biti sahranjen. Tada su svi u selu, klimajući glavama, govorili: „Kakvo se to skriveno zlo krilo među nama! Očigledno je bio neprijatelj Božiji, kada nam sama priroda ne dozvoljava da ga predamo zemlji.“ Ali, da se telo ne bi raspalo i nanelo štetu, odlučili su da ga, uz veliku muku i uprkos kiši i vetru, konačno sahrane.
Postavši još slobodnija, moja majka se predala još većem razvratu. Kada je kasnije ona umrla, vreme je bilo prelepo i sve se savršeno uklapalo u sjaj njene sahrane. Tako ostadoh sama, još maloletna. Kada sam prerasla dečiji uzrast i kada su strasti počele da se bude i uznemiravaju moje neiskusno srce, jedne noći sedoh i počeh da razmišljam o tome kakav životni put da izaberem. Da li da idem očevim putem – u krotosti, pobožnosti i čistoti?
Razmišljala sam: „Kakvu je on korist imao od takvoga života? Večito bolest i nevolje, a i posle smrti kao da zemlja nije htela da ga primi. Da je taj život bio ugodan Bogu, ne bi on pretrpeo toliko zala. Majčin život je, izgleda, bio ispravniji. Živela je kako joj je srce želelo, uvek je bila zdrava i sahranjena je uz počasti. Jer, bolje je verovati svojim očima i ići za onim što je opipljivo i izvesno.“ Tako mi se učinilo da je bolje krenuti majčinim stopama.
Vizija koja preobražava dušu
Međutim, usred noći me obuze san. U snoviđenju, gle, preda me stade neko strašnog izgleda i visokog rasta, pa me strogo zapita: „Reci mi, kakve su to misli u srcu tvome?“ Drhteći od straha, nisam smela ni da ga pogledam, a on je još strašnijim glasom zahtevao da mu kažem o čemu sam razmišljala. Obuzeta užasom, zaboravila sam svoje misli i rekoh: „Ničega se ne sećam.“
Tada me je on na sve podsetio. Razobličena, shvatila sam svoj pad i molila za oproštaj, navodeći kao izgovor razlog koji me je naveo na takvo razmišljanje. Na to mi on reče: „Dođi i pogledaj kakav je udeo oca tvoga, a kakav tvoje majke, pa sama izaberi šta želiš.“ Uzevši me za ruku, povede me.
Uveo me je u vrt prepun svakovrsnog drveća sa plodovima čija se lepota ne može opisati. Kada stigosmo do sredine, srete nas moj otac i zagrli me, nazivajući me voljenim čedom. Preklinjala sam ga da ostanem sa njim, ali on reče: „Sada to nije moguće. Ali, ako pođeš mojim stopama, za kratko vreme ćeš doći ovamo.“ Opet stadoh preklinjati oca, ali mi anđeo koji me je vodio reče: „Sada idi da vidiš gde ti je majka.“
Odveo me je na mesto prepuno tame i nepodnošljivog smrada. Tamo mi pokaza peć koja je buktala ognjem i ključala smolom. Strašna lica su stajala oko nje. Pogledah i videh svoju majku u ognju do vrata. Škrgutala je zubima, žežena plamenom, a crvi su je nagrizali. Ugledavši me, ona zavapi: „Teško meni, čedo moje! Teško meni zbog zlih dela mojih! Smešno mi je delovalo tvoje poštenje i čistota, mislila sam da zbog razvrata i neuzdržanja neću biti kažnjena. I evo šta trpim zbog privremene slasti! Pomozi mi, kćeri! Seti se bolova kojima sam te rodila i briga oko tvog odgajanja, pa pomozi majci svojoj!“ Iz žalosti joj pružih ruku, ali me oganj opeče i ja od nesnosnog bola kriknuh iz sveg glasa, pa se probudih.
Od mog krika probudiše se i ostali u kući. Pritrčali su i pitali me šta me je to toliko uplašilo. Ispričah im sve što sam videla i, zahvaljujući Božijem čovekoljublju, izabrah životni put svoga oca.
Eto šta mi je ispričala ta časna sestra! Stoga, znajući kakve strašne muke čekaju grešnike, a kako su radosna obitališta onih koji idu putem Božijih zapovesti, odlučimo u srcu svome da se udaljavamo od zla i činimo dobro, kako bismo milošću Gospodnjom nasledili život večni.
Ava Isaija Otšelnik
