Biolog, fiziolog svetskog glasa, filozof, pisac, akademik, profesor i rektor Beogradskog univerziteta sa počasnim doktoratom Pariskog univerziteta. Intelektualac sa integritetom, manirima i vazda otmeno obučen. Sve to bio je naučnik srpsko-francuskog porekla – Ivan Đaja, čije ime malo ko danas zna u Srbiji.
„Đaja je bio renesansni čovek tog doba, kojih nema više“, rekao je ranije za Bi-Bi-Si Pavle Anđus, profesor sa Biološkog fakulteta u Beogradu.
„Voleo je da se bavi filozofijom nauke, bio jedan od prvih dopisnika Politike iz Pariza, pisao knjižice za decu, bio je i zainteresovan za popularizaciju nauke.
„Bio je i muzički obrazovan, svirao flautu i pevao u horovima i kažu da je on dodao reč umetnost u ime Srpske akademije nauka, pa je postala SANU“, kaže Anđus.
Sa 26 godina i doktoratom sa pariskog univerziteta Sorbona vraća se iz Francuske i te 1910. osniva Katedru za fiziologiju na Univerzitetu u Beogradu, prvu na Balkanu.
Organizovao je i prvi Institut za fiziologiju u Srbiji, na čijem čelu će biti četiri decenije, a koji će u Evropi biti poznat kao Beogradska fiziološka škola.
„Za njega se danas zna vrlo malo, uglavnom u stručnim i naučnim krugovima gde se njegovo ime spominje kao našeg prvog fiziologa i čoveka koji je napravio par krupnih koraka u nauci i istraživanju metabolizma i zamrzavanju živih organizama“ kaže inženjer elektrotehnike Negoslav Đaja, jedan od njegovih potomaka.
Zašto je danas važan?
Najpre kao naučnik, utemeljitelj fiziologije na Balkanu – nauke koja proučava funkcionisanje tkiva, ćelija i celokupnih živih organizama, biljaka i životinja, ali i kao intelektualac od integriteta
„Bio je čovek koji je uvek govorio slobodno bez obzira na funkcije koje neko zauzima, a tako su nastale i neke danas slavne anegdote. Odlikovao se ogromnom erudicijom i jednom vrstom fine ironije koju je umeo znalački da koristi u takvim situacijama“, kaže Vasilije Milnović, teoretičar književnosti, koji je o Đaji pisao na sajtu Univerzitetske biblioteke.
Jedna od njih bila je kada je kao rektor Beogradskog univerziteta tridesetih godina stao na stranu studenata, jer je policija tražila pripadnike Komunističke partije tada ilegalne u Jugoslaviji.
„On je to uradio štiteći autonomiju Univerziteta, zbog toga su ga kasnije 1945. predstavili Josipu Brozu kao ‘studentsku majku’ i ‘crvenog rektora’ što je on odbacio. Rekao je ‘ja sam samo studente štitio da mogu da uče, a njihove političke zanose smatram mladalačkim neozbiljnostima'“, navodi Milnović.
Tad su ga nove komunističke vlasti proglasile za „reakcionarnog“ – kako su nazivale protivnike sveže sprovedene revolucije.
Glasao protiv Tita – akademika
„Od najranijih dana bio je čovek od integriteta, koji je uvek govorio istinu i kao takav ulazio u razne probleme“, navodi Milnović.
Kada je tri godine kasnije 1948. kandidat za člana SANU bio predsednik socijalističke Jugoslavije Josip Broz Tito reakcija tadašenjeg akademika i već uglednog profesora Ivana Đaje ostala je upamćena.
Glasanje je bilo javno, Tito je bio u sali, a jedini koji je glasao protiv bio je Đaja.
Kako biografi beleže rekao je tad „ja nisam dizao ruku ni kad je kralj Aleksandar trebalo da bude počasni član, pa neću ni sad“. Tito je primljen i do smrti bio je počasni član SANU.
„Đaja je smatrao da tu nije mesto političarima, već naučnicima i imao je hrabrosti da to javno kaže. Danas neki intelektualci imaju hrabrost da kažu otvoreni stav, ali ne svi“, navodi Negoslav Đaja.
Dosije u Udbi
U serijalu Radio-televizije Srbije (RTS) Zaboravljeni umovi Srbije navodi se i da je u jugoslovenskoj tajnoj policiji Uprava državne bezbednosti (UDBA) za vreme komunističke vlasti postojao njegov dosije i da je bio pod prismotrom.
„Smatrali su ga maletene narodnim neprijateljem jer se bavi zapadnom naukom, a ne sovjetskom i govori starne jezike, ali ne i ruski“, ističe Anđus.
Đaja je naučne radove pisao uglavnom na maternjem jeziku – francuskom, a kasnije i na srpskom.
Rođen je 21. jula 1884. u Francuskoj kao dete oca Srbina i majke Francuskinje, ali je odabrao da posle školovanja živi i radi na Balkanu.
Iako je do 1945. imao višedecenijsko iskustvo i ugled u Beogradu, službenim licima Udbe bio je zanimljiv zbog dvojnog državljanstva, kao i čestih putovanja, koji su u to vreme tumačeni kao „buržaoska zabava“.
Posebno su mu zamerali što je u treći brak ušao sa asistentkinjom – 20 godina mlađom.
„Dodelili su mu tu nalepnicu da je predstavnik buržoaske inteligencije i da treba da bude uklonjen iz društva pošto ne podržava sovjetsku nauku“, dodaje Đaja.
Pamti se i da je na banketu prilikom postavljanja Mitre Mitrović, revolucionarke i supruge tadašnjeg visokog državnog funkcionera Milovana Đilasa, na mesto ministarke prosvete – podsetio da su tu pre nje bili „i Sveti Sava i Dositej Obradović“.
To će sve dovesti do toga da naučnik svetskog renomea Ivan Đaja bude donekle skrajnut iz javnosti, ali je on nastavio da predaje i objavljuje naučne radove, mahom van Jugoslavije.
Životni put između Francuske i Balkana
Rođen je u francuskom gradu Avru na ušću Sene u Lamanš kao Žan, a potiče iz poznate porodice Đaja – stric mu je bio ministar i političar Jovan Đaja.
Otac Božidar bio je pomorac iz Dubrovnika i 1890. dobio je posao u Srbiji kao kapetan parobroda „Deligrad“ zbog čega se cela porodica seli za Beograd
Mladi Đaja uvek je nosio odela po poslednjoj francuskoj modi, ali to nije izazivalo uvek divljenje.
U Beogradu će Đaja završiti osnovnu školu i gimnaziju, ali studije upisuje u Francuskoj, najpre u Ruanu, a zatim prelazi na Sorbonu.
Kako kaže Negoslav Đaja, baka – mamina majka mu je pomagala tokom studija. Dok je bio na studijama, na Balkanu je 1904. pokrenut list Politika i on je bio jedan od prvih dopisnika iz Pariza – pisao je novinske izveštaje i crtice o tamošnjem životu.
Za to vreme njegova porodica sa majčine strane u Francuskoj nije znala ni gde je Srbija, mislili su da je to Sibir, navodi se u knjizi „Ivan Đaja Beogradska škola fiziologije od Sorbone do Beograda“ koja je štampana posle predavanja u SANU 2018.
Sudbina je htela da baš Đajin rođak Pjer sa kojim je razgovarao o Sibiru odnosno Srbiji, desetak godina kasnije učestvuje u proboju Solunskog fronta 1918. i pogine kod Mladenovca, tako zauvek ostavši u ne tako hladnoj Srbiji.
Đaja se kao svršeni student zaposlio se kod Alberta Dastera, čuvenog francuskog eksperimentatora, koji je na njega ostavio značajan uticaj.
Doktorat
Doktorirao je na Sorboni 23. jula 1909.
U autobiografskom spisu „Otkriće sveta“, ostavio je dirljivu belešku o tim danima, pisala je Politika.
„Kada sam položio doktorat, došao sam u Onfler jedne nedelje, popodne. Moja baka se svečano obukla, uzela me podruku, što inače nije nikad činila, pa smo se prošetali glavnom ulicom… S vremenom, čovek spozna da su mu najveće radosti u životu one koje je drugima učinio.“
Godinu dana kasnije, na poziv kolega zoologa i biologa dolazi 1910. na Balkan, kome se uvek rado vraćao.
U radu je imao devizu Nulla dies sine eperimento – Nijedan dan bez eksperimenata, aludirajući na latinsku izreku Nulla dies sine linea (Nijedan dan bez linije) – da svaki dan nešto treba uraditi. Privrženost eksperimentalnom radu je kasnije preneo na Katedru za fiziologiju u Beogradu.
Njegov udžbenik fiziologije bio je prvi u regionu i danas se čuva u Beogradu.
„Formirao je Katedru na kojoj mi i danas radimo na Biološkom fakultetu, to je tada bio Filozofski fakultet“, navodi Pavle Anđus.
Svetsku slavu stekao radeći na Balkanu
Tokom Prvog svetskog rata zatekao se u Beču, pod prismotrom austrijske policije i tamo ostaje do 1919.
„On se uvek vraćao, iako je rođen i obrazovan u Francuskoj, osećao se svoj na svome tek u Beogradu“, dodaje Anđus.
Zgrada u Beogradu u kojoj su njegove kolege danas, a gde je i Đaja radio – gorela je u Drugom svetskom ratu.
„Ni to ga nije sprečilo, on je pokupio iz gareži šta je mogao i otišao na Medicinski fakultet, na Institut za patologiju i tamo je sarađivao sa medicinarima“, kaže profesor.
Obiman rad uveo ga u svetski naučni vrh tog doba, napisao je oko 200 naučnih radova.
Za počasnog doktora Univerziteta u Parizu izabran je 1954, što je od naučnika sa prostora nekadašnje Jugoslavije prethodno pošlo za rukom samo Nikoli Tesli i Jovanu Cvijiću.
„On je jedan od retkih koji je naučnu slavu stekao radeći ovde. Kao neko ko je završio Sorbonu imao je otvorena sva vrata evropske akademske zajednice i mogao je tamo graditi karijeru, a on se vratio iz čisto patriotskih razloga“, kaže Vasilije Milnović, dodajući da je to mladom naučniku verovatno prestavljalo i neku vrstu izazova.
Bio je vezan za vodu i more, učestvovao je u osnivanju Instituta za oceanografiju u Splitu. U Beogradu je živeo u Profesorskoj koloniji, a jedan od komšija mu je bio i njegov prijatelj naučnik Milutin Milanković.
