Napetost na Bliskom istoku je u porastu.
Iran je u subotu uveče pokrenuo napad dronovima i projektilima na Izrael, prema lokalnim državnim medijima koji su informaciju pripisali Iranskoj revolucionarnoj gardi, ogranku iranskih oružanih snaga.
Izraelski premijer Benjamin Netanjahu okupio je ratni kabinet i saopštio da su pokrenuti „odbrambeni sistemi“ zemlje za odbijanje napada.
Iran je obećao odmazdu nakon što su dvojica njihovih viših vojnih komandanata ubijena 1. aprila u napadu na njegov konzulat u Damasku, a za koji je on okrivio Izrael.
Iščekivanje mogućeg vojnog odgovora Irana bilo je u porastu, nakon što je američki predsednik Džozef Bajden u petak izjavio da očekuje napad Teherana „pre nego kasnije“.
Ovo je najnovija epizoda stare zavade.
Jedan od glavnih izvora nestabilnosti
Izrael i Iran učestvuju u krvavom rivalitetu godinama, a njegov intenzitet fluktuira u zavisnosti od geopolitičkih faktora.
On je postao jedan od glavnih izvora nestabilnosti na Bliskom istoku.
Za Teheran, Izrael je „mali Sotona“, saveznik Sjedinjenih Američkih Država na Bliskom istoku koje naziva „velikim Sotonom“.
Izrael optužuje Iran za finansiranje „terorističkih“ grupa i vršenje napada protiv njegovih interesa motivisanih antisemitizmom ajatolaha.
Rivalstvo „krvnih neprijatelja“ ostavilo je za sobom ogroman broj mrtvih, često kao rezultat tajnih akcija za koje nijedna vlada nije preuzimala odgovornost.
Rat u Gazi samo je sve to pogoršao.
Kako je počelo rivalstvo Izraela i Irana?
Odnosi između Izraela i Irana bili su prilično srdačni sve do 1979. godine, kad je Islamska ajatolahska revolucija prigrabila vlast u Teheranu.
Štaviše, iako se protivio planu za podelu Palestine koja je doveo do stvaranja države Izrael 1948. godine, Iran je bio druga islamska zemlja koja ju priznala, odmah posle Egipta.
U to vreme, Iran je bio monarhija kojom su vladali šahovi dinastije Pahlavi i jedan od glavnih saveznika Sjedinjenih Američkih Država na Bliskom istoku.
Iz tog razloga, osnivač Izraela i njegov prvi predsednik vlade David Ben-Gurion želeo je i uspeo da stekne prijateljstvo Irana kao način da kontrira nepriznavanju nove jevrejske države među njegovim arapskim susedima.
Ali 1979. godine, revolucija Ruholaha Homeinija svrgla je šaha s vlasti i nametnula islamsku republiku koja se predstavila kao branitelj potlačenih.
Jedno od glavnih obeležja identiteta nove vlade bilo je odbacivanje „imperijalizma“ Sjedinjenih Država i njenog saveznika Izraela.
Novi ajatolahski režim prekinuo je sve odnose sa Izraelom, prestao da priznaje važnost pasoša njegovih građana i zauzeo izraelsku ambasadu u Teheranu da bi je predao Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji (PLO), tada predvodnika borbe palestinske države protiv izraelske vlade.
Ali Vaez, direktor Iranskog programa pri Međunarodnoj kriznoj grupi, nezavisnoj nevladinoj organizaciji koja želi da spreči i razreši svetske sukobe, rekao je za BBC da „je neprijateljstvo prema Izraelu bilo stub novog iranskog režima zato što su se mnogi njegovi lideri obučavali i učestvovali u gerilskom ratovanju zajedno sa Palestincima u zemljama kao što je Liban, i gajili su velike simpatije prema njima“.
Ali, uz to, smatra Vaez, „novi Iran je želeo da se predstavi kao panislamska sila i oživeo je palestinsku borbu protiv Izraela od koje su arapske muslimanske zemlje bile odustale.“
Na taj način Homeini je počeo da prisvaja palestinsku borbu za sebe i masovne propalestinske demonstracije uz zvaničnu podršku vlasti postale su uobičajene u Teheranu.
Vaez objašnjava da je „u Izraelu neprijateljstvo prema Iranu započelo mnogo kasnije, tek devedesetih, zato što se Irak Sadama Huseina pre toga doživljavao kao veća regionalna pretnja“.
Čak toliko da je izraelska vlada bila jedan od posrednika koji su omogućili tajni program zvani „Iran-kontra“, preko koga su Sjedinjene Američke Države preusmeravale oružje u Iran da bi se koristilo u ratu koji je ovaj vodio protiv suseda Iraka između 1980. i 1988. godine.
Ali, vremenom je Izrael počeo da doživljava Iran kao jednu od najvećih opasnosti po njegovo postojanje i rivalitet između dve zemlje prešao je sa reči na dela.
„Rat u senci“ Izraela i Irana
Vaez ističe da, suočen i sa Saudijskom Arabijom, drugom velikom regionalnom silom, i savršeno svestan da je Iran persijski i šiitski u uglavnom sunitskom i arapskom islamskom svetu, „iranski režim je razumeo da je izolovan i počeo da gradi strategiju sa ciljem sprečavanja neprijatelja da ga jednog dana napadnu na njegovoj vlastitoj teritoriji“.
I stoga se mreža organizacija na strani Teherana razmnožila i počela da izvršava vojne akcije i skladu sa njegovim interesima.
Od njih je Hezbolah iz Libana, kog su Sjedinjene Američke Države i Evropska unija proglasili terorističkom organizacijom, najistaknutiji.
Danas se takozvana iranska „osovina otpora“ proteže na Liban, Siriju, Irak i Jemen.
Izrael nije sedeo skrštenih ruku i razmenjivao je napade i druge neprijateljske akcije sa Iranom i njegovim saveznicima, često u trećim zemljama, u kojima je finansirao i podržavao oružane grupe koje su se borile protiv proiranskih snaga.
Borba između Irana i Izraela opisuje se kao „rat u senci“ zato što su obe zemlje napadale jedna drugu bez, u mnogim slučajevima, priznanja učešća ijedne od vlada.
Grupa Islamski džihad, bliska Iranu, 1992. godine digla je u vazduh izraelsku ambasadu u Buenos Airesu, izazvavši smrt 29 ljudi.
Nedugo pre toga, ubijen je lider Hezbolaha Abas Al Musavi, u napadu koji je naširoko pripisan izraelskim obaveštajnim službama.
Što se Izraela tiče, on je oduvek bio opsednut ometanjem iranskog nuklearnog programa kako bi sprečio ajatolahe da se ikada dokopaju atomskog oružja.
Izrael ne veruje iranskim uveravanjima da njegov program ima isključivo civilnu namenu i naširoko je prihvaćeno da su izraelske usluge bile te koje su, u saradnji sa Sjedinjenim Američkim
Državama, razvile kompjuterski virus Staksnet, koji je naneo ozbiljnu štetu iranskim nuklearnim pogonima u prvoj deceniji 2000-tih.
Teheran je takođe okrivio izraelsku obaveštajnu službu za napade na neke od glavnih naučnika zaduženih za njegov nuklearni program.
Najistaknutiji od njih bilo je ubistvo Mohsena Fahrizadeha, koji se smatrao najvišom naučnikom, 2000. godine.
Izraelska vlada nikad nije priznala učešće u smrtima iranskih naučnika.
Izrael, zajedno sa sa zapadnim saveznicima, optužio je Iran da je u prošlosti stajao iza napada dronom i raketama na njegovu teritoriju, kao i da je izvršio nekoliko sajber-napada.
Građanski rat u Siriji, koji je izbio 2011. godine, bio je još jedan razlog za konfrontaciju.
Izvori zapadnih obaveštajnih službi kažu da je Iran slao novac, oružje i instruktore kako bi podržao snage predsednik Bašara Al Asada protiv pobunjenika koji su želeli da ga svrgnu s vlasti, izazvavši uzbunu u Izraelu, koji veruje da je susedna Sirija jedna od glavnih ruta preko kojih Iranci šalju oružje i opremu Hezbolahu u Libanu.
Prema američkom obaveštajnom portalu Stratfor, Izrael i Iran su u raznim periodima izvodili akcije u Siriji sa ciljem odvraćanja ovog drugog od pokretanja masovnog napada.
„Rat u senci“ stigao je do mora 2021. godine.
Te godine je Izrael okrivio Iran za napade na izraelske brodove u Omanskom zalivu.
Iran je, sa druge strane, optužio Izrael da je napadao njegove brodove u Crvenom moru.
Napad Hamasa na Izrael
Posle napada palestinske paravojske Hamas 7. oktobra 2023. godine na Izrael i masivne vojne ofanzive koju je pokrenula izraelska vojska u Gazi kao odgovor na njih, analitičari i vlade širom sveta izrazili su zabrinutost da bi sukob mogao da izazove lančanu reakciju u regionu, i otvoreni i direktni sukob između Iranaca i Izraelaca.
Poslednjih meseci su se zaoštrili okršaji između izraelskih snaga i pripadnika paravojske navodno povezanih sa Hezbolahom na granici sa Libanom, baš kao i sukobi sa palestinskim demonstrantima u okupiranim delovima Zapadne obale.
Sve do ove subote, i Iran i Izrael su izbegavali da eskaliraju neprijateljstva u masovne bitke.
To se promenilo sa Teheranovim ispaljivanjem dronova i projektila.
Prema Vaezu, „ironija je u tome što niko u ovom trenutku ne želi masovni sukob.
Izrael je u šestom mesecu razornog rata protiv Hamasa u Gazi, koji je imao ogroman negativni uticaj na njegovu reputaciju na međunarodnoj sceni i ostavio ga izolovanijim nego ikad.“
Analitičar je upozorio da je, za razliku od Hamasa, „Iran državni akter i, stoga, mnogo moćniji“.
Ali, istovremeno, „on ima brojne ekonomske probleme, a njegova vlada prolazi kroz krizu međunarodnog legitimiteta“, nakon višemesečnih protesta u mnogim slučajevima predvođenih ženama nezadovoljnim verskim ograničenjima.
Napad na njegov konzulat u Damasku, u kojem je stradalo 13 ljudi, među njima istaknuti iranski viši komandanti kao što su general Revolucionarne garde Muhamed Reza Zahedi i njegov zamenik Hadi Hajriahmi, povredio je Teheran.
Njegovo Ministarstvo spoljnih poslova potom je obećalo „kažnjavanje agresora“, a njegov ambasador u Siriji Husein Akbari najavio je da će odgovor biti „odlučan“.
Subotnji napadi dronovima i projektilima u svakom slučaju neće biti poslednja salva u ovoj dugotrajnoj razmeni vatre.
