Напетост на Блиском истоку је у порасту.
Иран је у суботу увече покренуо напад дроновима и пројектилима на Израел, према локалним државним медијима који су информацију приписали Иранској револуционарној гарди, огранку иранских оружаних снага.
Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху окупио је ратни кабинет и саопштио да су покренути „одбрамбени системи“ земље за одбијање напада.
Иран је обећао одмазду након што су двојица њихових виших војних команданата убијена 1. априла у нападу на његов конзулат у Дамаску, а за који је он окривио Израел.
Ишчекивање могућег војног одговора Ирана било је у порасту, након што је амерички председник Џозеф Бајден у петак изјавио да очекује напад Техерана „пре него касније“.
Ово је најновија епизода старе заваде.
Један од главних извора нестабилности
Израел и Иран учествују у крвавом ривалитету годинама, а његов интензитет флуктуира у зависности од геополитичких фактора.
Он је постао један од главних извора нестабилности на Блиском истоку.
За Техеран, Израел је „мали Сотона“, савезник Сједињених Америчких Држава на Блиском истоку које назива „великим Сотоном“.
Израел оптужује Иран за финансирање „терористичких“ група и вршење напада против његових интереса мотивисаних антисемитизмом ајатолаха.
Ривалство „крвних непријатеља“ оставило је за собом огроман број мртвих, често као резултат тајних акција за које ниједна влада није преузимала одговорност.
Рат у Гази само је све то погоршао.
Како је почело ривалство Израела и Ирана?
Односи између Израела и Ирана били су прилично срдачни све до 1979. године, кад је Исламска ајатолахска револуција приграбила власт у Техерану.
Штавише, иако се противио плану за поделу Палестине која је довео до стварања државе Израел 1948. године, Иран је био друга исламска земља која ју признала, одмах после Египта.
У то време, Иран је био монархија којом су владали шахови династије Пахлави и један од главних савезника Сједињених Америчких Држава на Блиском истоку.
Из тог разлога, оснивач Израела и његов први председник владе Давид Бен-Гурион желео је и успео да стекне пријатељство Ирана као начин да контрира непризнавању нове јеврејске државе међу његовим арапским суседима.
Али 1979. године, револуција Рухолаха Хомеинија свргла је шаха с власти и наметнула исламску републику која се представила као бранитељ потлачених.
Једно од главних обележја идентитета нове владе било је одбацивање „империјализма“ Сједињених Држава и њеног савезника Израела.
Нови ајатолахски режим прекинуо је све односе са Израелом, престао да признаје важност пасоша његових грађана и заузео израелску амбасаду у Техерану да би је предао Палестинској ослободилачкој организацији (ПЛО), тада предводника борбе палестинске државе против израелске владе.
Али Ваез, директор Иранског програма при Међународној кризној групи, независној невладиној организацији која жели да спречи и разреши светске сукобе, рекао је за ББЦ да „је непријатељство према Израелу било стуб новог иранског режима зато што су се многи његови лидери обучавали и учествовали у герилском ратовању заједно са Палестинцима у земљама као што је Либан, и гајили су велике симпатије према њима“.
Али, уз то, сматра Ваез, „нови Иран је желео да се представи као панисламска сила и оживео је палестинску борбу против Израела од које су арапске муслиманске земље биле одустале.“
На тај начин Хомеини је почео да присваја палестинску борбу за себе и масовне пропалестинске демонстрације уз званичну подршку власти постале су уобичајене у Техерану.
Ваез објашњава да је „у Израелу непријатељство према Ирану започело много касније, тек деведесетих, зато што се Ирак Садама Хусеина пре тога доживљавао као већа регионална претња“.
Чак толико да је израелска влада била један од посредника који су омогућили тајни програм звани „Иран-контра“, преко кога су Сједињене Америчке Државе преусмеравале оружје у Иран да би се користило у рату који је овај водио против суседа Ирака између 1980. и 1988. године.
Али, временом је Израел почео да доживљава Иран као једну од највећих опасности по његово постојање и ривалитет између две земље прешао је са речи на дела.
„Рат у сенци“ Израела и Ирана
Ваез истиче да, суочен и са Саудијском Арабијом, другом великом регионалном силом, и савршено свестан да је Иран персијски и шиитски у углавном сунитском и арапском исламском свету, „ирански режим је разумео да је изолован и почео да гради стратегију са циљем спречавања непријатеља да га једног дана нападну на његовој властитој територији“.
И стога се мрежа организација на страни Техерана размножила и почела да извршава војне акције и складу са његовим интересима.
Од њих је Хезболах из Либана, ког су Сједињене Америчке Државе и Европска унија прогласили терористичком организацијом, најистакнутији.
Данас се такозвана иранска „осовина отпора“ протеже на Либан, Сирију, Ирак и Јемен.
Израел није седео скрштених руку и размењивао је нападе и друге непријатељске акције са Ираном и његовим савезницима, често у трећим земљама, у којима је финансирао и подржавао оружане групе које су се бориле против проиранских снага.
Борба између Ирана и Израела описује се као „рат у сенци“ зато што су обе земље нападале једна другу без, у многим случајевима, признања учешћа иједне од влада.
Група Исламски џихад, блиска Ирану, 1992. године дигла је у ваздух израелску амбасаду у Буенос Аиресу, изазвавши смрт 29 људи.
Недуго пре тога, убијен је лидер Хезболаха Абас Ал Мусави, у нападу који је нашироко приписан израелским обавештајним службама.
Што се Израела тиче, он је одувек био опседнут ометањем иранског нуклеарног програма како би спречио ајатолахе да се икада докопају атомског оружја.
Израел не верује иранским уверавањима да његов програм има искључиво цивилну намену и нашироко је прихваћено да су израелске услуге биле те које су, у сарадњи са Сједињеним Америчким
Државама, развиле компјутерски вирус Стакснет, који је нанео озбиљну штету иранским нуклеарним погонима у првој деценији 2000-тих.
Техеран је такође окривио израелску обавештајну службу за нападе на неке од главних научника задужених за његов нуклеарни програм.
Најистакнутији од њих било је убиство Мохсена Фахризадеха, који се сматрао највишом научником, 2000. године.
Израелска влада никад није признала учешће у смртима иранских научника.
Израел, заједно са са западним савезницима, оптужио је Иран да је у прошлости стајао иза напада дроном и ракетама на његову територију, као и да је извршио неколико сајбер-напада.
Грађански рат у Сирији, који је избио 2011. године, био је још један разлог за конфронтацију.
Извори западних обавештајних служби кажу да је Иран слао новац, оружје и инструкторе како би подржао снаге председник Башара Ал Асада против побуњеника који су желели да га свргну с власти, изазвавши узбуну у Израелу, који верује да је суседна Сирија једна од главних рута преко којих Иранци шаљу оружје и опрему Хезболаху у Либану.
Према америчком обавештајном порталу Стратфор, Израел и Иран су у разним периодима изводили акције у Сирији са циљем одвраћања овог другог од покретања масовног напада.
„Рат у сенци“ стигао је до мора 2021. године.
Те године је Израел окривио Иран за нападе на израелске бродове у Оманском заливу.
Иран је, са друге стране, оптужио Израел да је нападао његове бродове у Црвеном мору.
Напад Хамаса на Израел
После напада палестинске паравојске Хамас 7. октобра 2023. године на Израел и масивне војне офанзиве коју је покренула израелска војска у Гази као одговор на њих, аналитичари и владе широм света изразили су забринутост да би сукоб могао да изазове ланчану реакцију у региону, и отворени и директни сукоб између Иранаца и Израелаца.
Последњих месеци су се заоштрили окршаји између израелских снага и припадника паравојске наводно повезаних са Хезболахом на граници са Либаном, баш као и сукоби са палестинским демонстрантима у окупираним деловима Западне обале.
Све до ове суботе, и Иран и Израел су избегавали да ескалирају непријатељства у масовне битке.
То се променило са Техерановим испаљивањем дронова и пројектила.
Према Ваезу, „иронија је у томе што нико у овом тренутку не жели масовни сукоб.
Израел је у шестом месецу разорног рата против Хамаса у Гази, који је имао огроман негативни утицај на његову репутацију на међународној сцени и оставио га изолованијим него икад.“
Аналитичар је упозорио да је, за разлику од Хамаса, „Иран државни актер и, стога, много моћнији“.
Али, истовремено, „он има бројне економске проблеме, а његова влада пролази кроз кризу међународног легитимитета“, након вишемесечних протеста у многим случајевима предвођених женама незадовољним верским ограничењима.
Напад на његов конзулат у Дамаску, у којем је страдало 13 људи, међу њима истакнути ирански виши команданти као што су генерал Револуционарне гарде Мухамед Реза Захеди и његов заменик Хади Хајриахми, повредио је Техеран.
Његово Министарство спољних послова потом је обећало „кажњавање агресора“, а његов амбасадор у Сирији Хусеин Акбари најавио је да ће одговор бити „одлучан“.
Суботњи напади дроновима и пројектилима у сваком случају неће бити последња салва у овој дуготрајној размени ватре.
