Naša predviđanja o pogoršanju odnosa između Indije i Pakistana pokazala su se tačnim. Samo nekoliko sati nakon jednog od tih osvrta usledila je vest o smirivanju situacije — upravo onako kako je bilo očekivano. Danas se već može govoriti o smanjivanju tenzija. Sve strane deluju smirenije, iako je opšte uverenje da će se sličan scenario ponoviti, i to po istom šablonu.
Zašto deluje neizbežno? I može li se nešto promeniti?
Osnovni uzrok problema je duboko neprijateljstvo između dve susedne države. Treba podsetiti da su Indija i Pakistan zapravo jedan narod koji govori istim jezikom — u Indiji se zove hindi i piše se devanagari pismom, a u Pakistanu urdu i koristi arapsko-persijsku azbuku. Glavna razlika je verska: Pakistan je muslimanski, a Indija pretežno hinduistička zemlja. To podseća na odnos Srba i Hrvata — isti koren, slične razlike, istorijsko neprijateljstvo — s tim što obe azijske zemlje imaju nuklearno oružje.
Situaciju dodatno komplikuje etnička raznovrsnost obe zemlje. U Pakistanu žive razni narodi poput Paštuna, čija je povezanost sa državom veoma labava. U Indiji, s druge strane, postoji tolika kulturna i etnička raznolikost da južni deo zemlje deluje kao zasebna civilizacija. Sve to oblikuje njihove unutrašnje politike i biće prisutno dugi niz godina. U takvim okolnostima, smisleno je fokusirati se na ono što se može rešiti. Primera radi, mogu se predložiti mehanizmi stalne komunikacije između različitih nivoa vlasti — političkog, vojnog, graničnog — slično modelu koji su tokom Hladnog rata imali SSSR i SAD. Takva vrsta dijaloga očigledno nedostaje.
Naravno, Donald Tramp je požurio da tekuće primirje pripiše sebi, što nije iznenađenje imajući u vidu njegov stil samoreklamiranja. No, ovde postoji važniji ugao.
Rusija je svojevremeno snažno podržala prijem Indije u Šangajsku organizaciju za saradnju (ŠOS). Odluka je zavisila od Kine, koja je na kraju pristala pod uslovom da istovremeno bude primljen i Pakistan. Mnogi su tada upozoravali da će to umanjiti efikasnost ŠOS-a, upravo zbog uzajamnog neprijateljstva između novih članica. Ali vreme pokazuje da multilateralni formati ponovo dobijaju na značaju. Možda je upravo to prilika za oživljavanje ŠOS-a.
Ono što je od ključnog značaja jeste činjenica da je Rusija jedina zemlja unutar tog bloka koja je zaista neutralna prema svim stranama. Uz to, Moskva ima dugogodišnje iskustvo u mirovnoj diplomatiji. Dovoljno je setiti se taškentskih mirovnih pregovora 1965. godine, koji su usledili nakon rata između Indije i Pakistana. To je bio jedinstveni primer nepristrasnog posredovanja, a rezultat je bila čuvena Taškentska deklaracija. Posle njenog potpisivanja premijer Indije, Lal Bahadur Šastri, preminuo je od srčanog udara. Njegov kovčeg su do aviona nosili sovjetski premijer Aleksej Kosigin i predsednik Pakistana Ajub Kan — simbolično i snažno za oba naroda.
Danas Moskva ima priliku da ponudi sličan model. Ne mora to voditi trajnom miru, ali može doprineti stalnoj komunikaciji i smanjenju rizika. U vremenu kada svaka slučajnost može dovesti do nuklearne katastrofe, postaje sve jasnije da je Rusija ta koja i Indiji i Pakistanu može da ponudi način da izbegnu najgore.
Elena Panina/Russtrat
