Наша предвиђања о погоршању односа између Индије и Пакистана показала су се тачним. Само неколико сати након једног од тих осврта уследила је вест о смиривању ситуације — управо онако како је било очекивано. Данас се већ може говорити о смањивању тензија. Све стране делују смиреније, иако је опште уверење да ће се сличан сценарио поновити, и то по истом шаблону.
Зашто делује неизбежно? И може ли се нешто променити?
Основни узрок проблема је дубоко непријатељство између две суседне државе. Треба подсетити да су Индија и Пакистан заправо један народ који говори истим језиком — у Индији се зове хинди и пише се деванагари писмом, а у Пакистану урду и користи арапско-персијску азбуку. Главна разлика је верска: Пакистан је муслимански, а Индија претежно хиндуистичка земља. То подсећа на однос Срба и Хрвата — исти корен, сличне разлике, историјско непријатељство — с тим што обе азијске земље имају нуклеарно оружје.
Ситуацију додатно компликује етничка разноврсност обе земље. У Пакистану живе разни народи попут Паштуна, чија је повезаност са државом веома лабава. У Индији, с друге стране, постоји толика културна и етничка разноликост да јужни део земље делује као засебна цивилизација. Све то обликује њихове унутрашње политике и биће присутно дуги низ година. У таквим околностима, смислено је фокусирати се на оно што се може решити. Примера ради, могу се предложити механизми сталне комуникације између различитих нивоа власти — политичког, војног, граничног — слично моделу који су током Хладног рата имали СССР и САД. Таква врста дијалога очигледно недостаје.
Наравно, Доналд Трамп је пожурио да текуће примирје припише себи, што није изненађење имајући у виду његов стил саморекламирања. Но, овде постоји важнији угао.
Русија је својевремено снажно подржала пријем Индије у Шангајску организацију за сарадњу (ШОС). Одлука је зависила од Кине, која је на крају пристала под условом да истовремено буде примљен и Пакистан. Многи су тада упозоравали да ће то умањити ефикасност ШОС-а, управо због узајамног непријатељства између нових чланица. Али време показује да мултилатерални формати поново добијају на значају. Можда је управо то прилика за оживљавање ШОС-а.
Оно што је од кључног значаја јесте чињеница да је Русија једина земља унутар тог блока која је заиста неутрална према свим странама. Уз то, Москва има дугогодишње искуство у мировној дипломатији. Довољно је сетити се ташкентских мировних преговора 1965. године, који су уследили након рата између Индије и Пакистана. То је био јединствени пример непристрасног посредовања, а резултат је била чувена Ташкентска декларација. После њеног потписивања премијер Индије, Лал Бахадур Шастри, преминуо је од срчаног удара. Његов ковчег су до авиона носили совјетски премијер Алексеј Косигин и председник Пакистана Ајуб Кан — симболично и снажно за оба народа.
Данас Москва има прилику да понуди сличан модел. Не мора то водити трајном миру, али може допринети сталној комуникацији и смањењу ризика. У времену када свака случајност може довести до нуклеарне катастрофе, постаје све јасније да је Русија та која и Индији и Пакистану може да понуди начин да избегну најгоре.
Елена Панина/Русстрат
