Ilegalna industrija lažnih lekova godišnje ubije preko 700.000 ljudi

Davno je povodljivi Don Zaluči (inače baziran na stvarnom, legendarnom mafijašu – kralju Detroita Džozefu Zeriliju – saradniku Al Kaponea lično) ubeđivao velikog Korleonea da podrži trgovinu narkoticima od strane mafije. Kum se opirao, smatrajući da su kocka, alkohol, čak i prostitucija – osnovne oblasti delovanja Koza nostre, i da tako treba i da ostane.

Pitam se, je li na nekom tajnom sastanku neke savremene mafijaške „Komisije“ najmoćnijih porodica, poput one imitirane u Kopolinom klasiku, postavljeno pitanje da li se treba baviti falsifikovanim iliti lažnim lekovima? I možda je neki drugi, stari a stvarni, i nepoznati nam Kum, razmišljao o rizicima, ne samo na operativnom već dubljem, čak i moralnom nivou – računajući broj žrtava takve delatnosti?

Da bi konačno rekao… ne.

Najgori zajednički sadržalac

A šta su uopšte lažni lekovi i zašto su toliko opasni?

Svi falsifikovani medikamenti predstavljaju ogroman rizik po zdravlje, sve do nivoa pretnje po sam život zbog njihovog objedinjujućeg imenitelja  – niskog kvaliteta proizvoda. Oni koji nelegalno spravljaju ove tablete, ali i sirupe, kreme, čak i injekcione pen-ove i vakcine, očigledno nisu zainteresovani za bilo kakvo obezbeđenje njihovog kvaliteta, a kamoli bezbednosti, niti ih brine inspekcija nadležnog ministarstva.

U nekim slučajevima, istražitelji su otkrili da su ovi ilegalni proizvodi čak i sadržali ispravne aktivne sastojke, naročito one baš jeftine, ali da nije postojala homogena distribucija supstance među različitim dozama, koja se može postići samo sofisticiranom i skupocenom opremom u velikim proizvodnim pogonima pravih farmaceutskih fabrika.

Stoga je moguće naći u jednoj tableti zanemarljivu i neefikasanu dozu ključne supstance – na primer opioidnog analgetika oksikontina, moćnog leka protiv bolova – a u drugoj dvostruku i potencijalno letalnu dozu. To je, na primer, uzrok drastičnog porasta broja predoziranja u SAD u poslednjih nekoliko godina – i do preko 100.000 mrtvih godišnje.

Štaviše, falsifikatori dodaju u lažne lekove protiv bolova, koji se izdaju na recept izuzetno efikasan anestetik fentanil, 50-100 puta jači od heroina! Time izazivaju skoro pa instant zavisnost na opioide navučenih pacijenata, ali i verovatnoću da ih ubiju na mestu. Svestan rizik, jer ionako ima još 2,5 miliona drugih mušterija samo u SAD – kojima treba to isto.

Još više zabrinjavaju situacije pronalaženja pravih otrova koji imitiraju izgled pravih sastojaka, kao što je mišomor, teški metali, boja za puteve, vosak za pod, prah cigle – supstance koje niko pri zdravoj pameti ne bi stavio u usta. A koje se koriste prosto jer konzistencijom ili bojom podsećaju na neki od elemenata pravog leka.

Pacijenti ne znaju šta piju

Ali taj pacijent ne zna šta pije, i u tome je suština problema

Mikrobiološka onečišćenja – to jest na te proizvode usput nakačene kojekakve bakterije i virusi, i drugi patogeni koji se pokupe u izrazito nesterilnim podrumskim laboratorijama i drugim šupama i rupama u kojima se isti spravljaju – da ne pominjemo. Zaražavanja raznim boleštinama, oštećenja bubrega, jetre, srčani udari i alergijske reakcije, pa čak i stanja kome, i konačno – smrt, samo su neke od učestalih i širom sveta svakodnevno evidentiranih neželjenih reakcija ovakvih „lekova“. Koji ne da ne leče, već upravo suprotno – razboljevaju, i privremeno ili trajno ugrožavaju zdravlje konzumenata, sve do mogućeg, i uopšte ne tako retkog letalnog ishoda.

Svaki suvišni procenat

Iako su statistički podaci o nivou zastupljenosti falsifikovanih lekova na globalnom nivou promenljivi i blago rečeno diskutabilni, postoji relativno opšta saglasnost, poreklom od Svetske zdravstvene organizacije, o tome da taj procenat varira između 10-15% svetskog farmaceutskog tržišta u vrednosti. Što je nezamislivo mnogo. U nekim regijama sveta, ili pak pojedinačnim zemljama – naročito u podsaharskoj Africi, jugoistočnoj Aziji i centralnoj Americi – taj procenat ide i do 20, čak i preko 30 procenata celokupnog tržišta lekova!

Čak i u razvijenim zemljama sa uređenim sistemima, nabavke i distribucije lekova – u koje se ubraja i naša, gde je procenat paušalno određen na do 1% – kada se preračuna u oko 180-190 miliona evra od skoro 2 milijarde godišnjeg prometa svih medikamenata, to već dobija sasvim novu perspektivu, zar ne?

Uz to, i što je neuporedivo važnije od statistike, je mogućnost da jedna mala količina lažnih lekova koja se pojavi na tržištu može da se pretvoriti u katastrofu po javno zdravlje, kao u slučaju falsifikovanog sirupa za kašalj koji je prema izveštajima SZO širom sveta – uglavnom istočnoj Africi i na Bliskom Istoku – ubio više stotina ljudi, najviše dečice do pet godina starosti u poslednjih godinu i po dana.

Svi raspoloživi pokazatelji pokazuju jasno da je učestalost problema sve veća. Visoka zarada (npr. jedna bočica antikancerogenog proizvoda može da košta više hiljada evra) i niske kazne u poređenju sa drugim nelegalnim aktivnostima, privlače kriminalne organizacije ka farmaceutskom tržištu poput noćnih leptira svetlu.

Ističemo od početka italijansku (farmaceutsku) mafiju, ali se u suštini najveći proizvođači ovakvih kvazilekova nalaze u Indiji, Kini, Pakistanu, Meksiku, čak i Severnoj Koreji! Koristeći mreže distribucije razrađene za klasične droge, oni uspevaju da plasiraju svoje proizvode na ciljana, najlukrativnija tržišta zapadne i severne Evrope, SAD, Australije, Japana, Južne Koreje… Ali se ne libe ni da za marginalnu zaradu preplave i cele kontinente poput afričkog i južnoameričkog jeftinim antibioticima – koji uz to ni ne deluju.

Činjenice koje nam dolazi iz relevantnih izvora, kao što su SZO, Savet Evrope, Evropska komisija, Svetska trgovinska organizacija i većeg broja drugih međunarodnih organizacija i tela koje se delimično ili potpuno bave ovom problematikom, kao i samih farmaceutskih kuća i njihovih asocijacija, su malo je reći zabrinjavajuće – a više alarmantne i šokantne. U doba kada smo posle pandemije desenzitivisani na svake brojke, pa i one o smrtnim slučajevima, brojka od 700.000 smrtnih slučajeva zbog lažnih lekova ipak mora nešto da znači.

Još da naglasim kako su većina tih žrtava deca – koja ama baš ništa nisu bila kriva, niti su sama nabavljala lek, već je on do njih došao kao navodno spasonosna terapija za malariju, sidu, tuberkulozu, žutu groznicu… i nije ih spasio.

Najbrže rastuća kriminalna delatnost na svetu

Prema podacima Interpola u pitanju je najbrže rastuća kriminalna delatnost na svetu sa ogromnom zaradom, i bez ograničenja u pogledu tipa lekova i mesta falsifikovanja. Globalna ilegalna industrija lažnih lekova prema procenama pomenutih tela godišnje obrne od 75 do čak 200 milijardi dolara, čineći je „uspešnijom“ od trgovine klasičnim narkoticima.

Čak do 96% lekova koji se prodaju preko neregistrovanih sajtova su falsifikovani, a prema podacima SZO svaki drugi lek koji se proda onlajn je lažan, čak i u zemljama gde je taj promet dozvoljen. Očigledno je da pacijenti koji tako nabavljaju medicinske proizvode to čine ulazeći u nepotreban rizik po zdravlje. Ali, to se još koliko-toliko može kontrolisati, naročito u zemljama kao što je naša – gde je promet lekova preko interneta zabranjen. Pa je stoga i poruka jednostavna i jasna: ne kupujte lek bilo gde osim u fizičkoj apoteci.

Ipak, kriminalne mreže, prave zločinačke organizacije koje deluju ne samo preko nacionalnih granica već čitavih kontinenata, sada čine nešto mnogo opasnije: prepoznajući veliku zaradu koja se krije u skupim lekovima, napadaju i legalne lance distribucije – veleprodaje i apoteke.

Šta se falsifikuje

Ali, koji se to lekovi uopšte krivotvore?

Najjednostavniji odgovor je… svi. Skoro da nema poznatijeg leka, ili terapijske grupe koja u ovom ili onom trenutku, negde na planeti bar jednom nije falsifikovana. Naravno, postoje favoriti i trendovi. Pre svega, diktirani potražnjom i platežnom moći mušterija. Drastične su i razlike u zonama interesa. U Africi će se češće falsifikovati lekovi protiv HIV infekcije ili malarije, dok će u razvijenim zemljama, gde su takve bolesti retke, fokus biti na nekim drugim, manje esencijalnim ali itekako poznatim proizvodima.

Delovaće pomalo smešno, ali jedan od glavnih faktora neprolazne popularnosti konkretne grupe preparata na ilegalnom onlajn tržištu lažnih lekova… je stid. Stid da se uđe u apoteku i pita za konkretan tip proizvoda, i istrpi eventualni pogled najčešće žene za recepturom – farmaceutkinje ili tehničarke. Zato je lakše i manja sramota kupiti to preko interneta.

Rezultat svega navedenog je da su najčešći „brendovi“ koji se mogu nabaviti preko ilegalnih kanala distribucije dugo godina u razvijenim državama bili lekovi za lečenje erektilne disfunkcije, odnosno mušku potenciju, poput sildenafila (Viagra©) i tadalafila (Cialis©) – odnosno njihove generičke paralele poput indijske Kamagre i bezbroj drugih. Njih čak možemo otkriti kako se reklamiraju i po banderama u svakom većem mestu u Srbiji.

Često su prisutni u ilegalnom prometu i oni lekovi za koje je na mnogim tržištima upotreba ograničena– odnosno izdaju se isključivo preko recepta koji nije lako dobaviti. To su pre svega raznorazni psihoaktivni proizvodi – preparati za smirenje, antidepresivi i moćni opioidni lekovi protiv bolova. Kao i naravno, pravi lekovi za hemijski potpomognuto mršavljenje – naročito u poslednje vreme preko društvenih mreža i od poznatih ličnosti besomučno reklamirani semaglutid (Ozempic©).

Krize poput nedavne pandemije KOVID-19 generišu privremene potrebe tržišta za različitim lekovima, kao što je na primer i dalje popularni ivermektin – za kojeg nikada nije dokazana efikasnost protiv SARS-KoV-2 virusa. A čak su se tokom pika interesovanja za imunizaciju pojavile i lažne vakcine protiv korone!

Lažni dijetetski suplementi su novi trend u ovoj oblasti, što praktično znači da kriminalci koriste ove manje regulisane proizvode kao nosače za aktivne sastojke iz lekova, ili kao alternativu za skuplje lekove.

Imajući u vidu porast broja falsifikovanih lekova u Evropi ali i regionu, kao i zabrinjavajući trend da se umesto dosada najčešćeg falsifikovanja rekreativnih lekova („lyfestyle medicines“), kao što su pomenuti proizvodi za erektilnu disfunkciju i mršavljenje, anabolički steroidi ili preparati za rast kose, sve češće krivotvore lekovi za životno ugrožavajuća stanja i bolesti („life saving medicines“), npr. Antineoplastici, lekovi protiv raka, zatim lekovi za imunološke poremećaje, retke bolesti i hronična stanja poput dijabetesa i kardiovaskularnih problema, jasno je jedno. Da se svi akteri zdravstvenog sistema – od farmaceuta i drugog osoblja u apotekama, lekara svih mogućih praksi i drugi nadležni organi – sa ovim problemom moraju suočiti što radikalnije, kako kroz zakonske odredbe tako i u pogledu radu na terenu, počev od svesti da problem postoji. I u našem dvorištu.

Konačno, neophodno je podizanje i odgovornosti kod opšte javnosti o opasnosti od falsifikovanih lekova. Pre svega ponavljanjem činjenice da se nabavkom lekova izvan legalnog distributivnog lanca, odnosno apoteka, višestruko uvećava rizik od prisustva ovakvih proizvoda na tržištu – jer gde ima potražnje biće i ponude. Ali i da time raste i rizik samih pacijenata da postanu ne samo žrtve prevare, već i bukvalne žrtve trovanja ili nelečene bolesti. 

Uže gledano, falsifikovanje lekova i onlajn trgovina lekovima su dve blisko povezane pojave koje su nedavno dostigle veoma opasne razmere, posebno zbog njihovog uticaja na javno zdravlje. Bez interneta, društvenih mreža i pametnih telefona, trgovina lažnim lekovima se nikada ne bi proširila do te mere u poslednjih nekoliko godina, naročito u razvijenim zemljama – ali i u Srbiji.

Onlajn mafija

Korišćenje interneta i pratećih onlajn rešenja za laku i diskretnu komunikaciju omogućava pravim pravcatim lokalnim kriminalcima, ali i članovima organizovanih kriminalnih mreža da prodaju potencijalno opasne proizvode u velikim količinama, i to direktno kupcima, a zaobilazeći sve uobičajene i sigurne kanale distribucije.

Osim toga, nije lako pozabaviti se onlajn tržištem falsifikovanih lekova zbog tehničkih i pravosudnih problema: na primer, oni koji vode ovakvu „trgovinu“ dovoljno su pametni da redovno sami obaraju sajtove, ili pak deluju preko društvenih mreža, zatvorenih grupa za komunikaciju na Viber-u, WhatsApp-u, Telegram-u, pa čak na skrivenom, tajnom delu interneta – dubokoj mreži Deepweb ili mračnom internetu Darknet. Sve kako bi se izbegli pokretanje istražnih i krivičnih postupaka policije i tužilaštva.

Rizici vezani za ovo ilegalno tržište su još veći danas, jer izgleda da kupci, odnosno pacijenti, potcenjuju opasnost. Procenjuje se da se više od dva miliona Evropljana svaki dan oslanja na samomedikaciju i posetu sajtovima i forumima na kojima naručuju lekove ne pitajući pre toga nikoga za profesionalno mišljenje.

Kontrola ove, uslovno rečeno paralelne mreže, skoro je pa nemoguća zbog njene neverovatne dinamike i upravo je to pravac novih razvoja kako ilegalne trgovine uopšte, ali sve više, trgovine lekovima ili nečim što na lekove podseća. Mogućnost da kupite najrazličitije proizvode „ispale iz kamiona“, odnosno kradenu, švercovanu, ili mimo poreskih kontrolora proizvedenu i distribuiranu robu, po naravno značajno nižim cenama od zvaničnih mesta prodaje uključujući i apoteke, eksplodirala je u poslednje vreme na društvenim mrežama.

Izgleda da su vremena šanera koji robu valjaju iz gepeka ili stanova na periferiji prošla. Ovo novo doba im naravno pogoduje, i pitanje je kada će i kako uopšte bilo koja država ili međunarodna zajednica moći da stane na put ovom sivom tržištu, odnosno sajtovima, stranicama i postovima koji se pojave kao pečurke posle kiše, i isto tako nestanu prema potrebi. A sve na plodnom tlu i za promet lekova na crno, od kojih su većina falsifikati.

Štaviše, nova filozofija koja se propagira od prošle godine, naročito iz Italije, zemlje odakle dolazi veliki broj kradenih lekova, jeste da sve lekove koji makar i na kratko izađu iz legalnog lanca snabdevanja – treba smatrati falsifikatima. Zašto?

Pa, pre svega, jer se ne zna na koji način su čuvani, naročito ako se radi o proizvodima za koje je neophodan takozvani „hladni lanac“, odnosno da se konstantno čuvaju na temperaturi od recimo 2-8°C. Čak i za druge lekove koji se mogu da se drže na sobnoj temperaturi nema garancije da nisu bili izloženi Suncu, vlazi, pali na pod… i  da se tako razvio neki nusproizvod, potencijalno toksičan a svakako nepoznat i neželjen. Odnosno najprostije: ti lekovi su lažni jer je lažirano njihovo poreklo, i to je više nego dovoljno. Stoga tako i pojam „švercovanog“ leka treba da ode u prošlost. 

Ponuda koja mora da se odbije

I za sam kraj – par sočnih primera kako to deluje naslovna „prava“ farmakomafija.

Jedan od ključnih slučajeva koji je pokazao vunerabilnost zdravstvenog sistema konkretno u EU, a posebno kompleksnog modela nabavke lekova sa većim brojem aktera koje je teško kontrolisati, jeste takozvana „Operacija Vulkan“, poznata i kao „Slučaj Herceptin“, koji je započet 2014. godine sa istragom koja se razvlači evo već desetu godinu.

Ovaj slučaj je pokrenut nakon upozorenja od strane medicinskih sestara na odeljenjima onkoloških instituta i bolnica u Nemačkoj. One su primetile dve stvari. Najpre, kako pacijentkinje posle hemoterapije nakon odstranjivanja dojke zbog kancera ne dobijaju uobičajene nuspojave. A onda i kako su gumeni čepovi na bočicama iz kojih su izvlačile lek – Herceptin© (trastuzumab) za infuziju – već bušeni, pa su rupice nevešto maskirane lepkom i lakom za nokte.

Ispostavilo se da su bočice i pakovanja ukradene iz bolnica u Italiji, ponovo korišćene, odnosno falsifikovane tako što su punjene običnom vodom, i iznova uvedene u legalni lanac snabdevanja odnosno u bolničke apoteke drugih zemalja. Lekovi su bili praćeni i lažnim dokumentima od strane nekih neovlašćenih ali čak i potpuno autorizovanih veleprodaja – saučesnika u kriminalnoj šemi.

Zaplene falsifikovanih bočica su sprovedene od strane nadležnih u Nemačkoj, Finskoj i Velikoj Britaniji, a dokazana je distribucija ovog falsifikovanog leka i u drugim državama Unije. Nakon temeljne istrage od strane italijanske policije i Agencije za lekove AIFA, identifikovani su dodatni lekovi koji su ukradeni u Italiji i takođe kasnije uvođeni u bolnice u drugim državama, opet uz odgovarajuću, ali falsifikovanu dokumentaciju o kvalitetu i autentičnosti. A sve to je činila kriminalna organizacija povezana sa moćnom italijanskom mafijom iz regiona Napulja – Kamorom.

U leto 2015. godine, u organizovanoj akciji na 8 lokacija širom Italije uhapšeno je 60 ljudi, a krađe lekova iz bolnica, kojih je bilo i do 3 nedeljno pre toga, efektivno su zaustavljene na duži period.

Važno je napomenuti kako je ceo ovaj proces, koji zbog svoje složenosti izuzetno otežava posao tužilaštu i sudovima, omogućen kroz saučestvovanje više kompanija i organizacija koje su imale formalna sedišta na Kipru, u Mađarskoj, Letoniji, Rumuniji, Slovačkoj, Sloveniji i Grčkoj. One su izdavale lažne fakture kako bi se realizovala prodaja ukradenih lekova od strane ovlašćenih veleprodaja iz Italije i sa Malte. Te veleprodaje, odnosno brokeri lekova, potom su izvozili ove proizvode na druga tržišta EU. Komplikovano, zar ne?

Daleko se došlo od kurpulentnog, besprizornog čoveka u belom odelu koji reketira bakalnice iz Kuma 2…

Mnogo friškiji slučaj desio se prošle, 2023. godine, kada su italijanski karabinjeri specijalizovani za upravo farmaceutske zločine, otkrili logističku bazu kriminalne grupe koja je delovala iz mini-države San Marina. Istražitelji su identifikovali podzemnu laboratoriju u zabačenom selu, namenjenu za proizvodnju, obeležavanje i pakovanje doping proizvoda koji se koriste u teretanama ali i na sportskim takmičenjima.

Policija je zaplenila velike količine doping supstanci u obliku bočica, tableta, kapsula, boca i ambalaže, sve namenjene prodaji u Italiji, kao i oko 180.000 evra u gotovini. Osumnjičeni je navodno uvezao čisti Nandronol, anabolički steroid klasifikovan kao narkotik u Italiji, a njegove rute trgovine protezale su se širom Evrope pa sve do Kine.

A ovakvih slučajeva ima svake godine, i sve više.