Na sastanku državnog i vojnog vrha u Hrvatskoj 31. maja 1995. pod predsedništvom Franje Tuđmana, usaglašeni su konačni detalji vojne operacije „Oluja“ protiv Republike Srpske Krajine.
Pošto je saslušao plan načelnika Vrhovnog vojnog stožera generala Janka Bobetka, ranijeg komandanta Zagrebačke vojne oblasti, Tuđman je izložio svojim saradnicima kako treba dalje delovati protiv Srba:
„Rešiti na koji način? To je sada tema naše današnje rasprave. Da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu, odnosno što nećemo odmah zahvatiti da mora kapitulirati u nekoliko dana… Prema tome, nije nam glavni zadatak Bihać, nego nanošenje na nekoliko pravaca takvih udara da se srpske snage više ne mogu oporaviti, nego da moraju kapitulirati“
Jedan od vojnih dejstava predviđa i bacanje letaka iznad teritorije RSK kako bi se dezinformacijama delovalo na srpsko stanovništvo:
– „Jedan letak ovako znači opšte rasulo, pobeda Hrvatske vojske uz podršku sveta, itd. kao: ’Srbi, vi se već povlačite preko… itd, a mi vas pozivamo da ne treba da se povlačite, mi vam garantujemo sigurnost’… Znači, na taj način im dati put, a garantovati tobože, tzv. građanska prava!“
Pored opšteg vojnog pravca prema Bihaću, bilo je reči i o vojnom dejstvu prema Kninu, kao i određivanje snaga koje će biti tamo upuđene. Osnovno je da Hrvatska vojska treba da razara srpska mesta, da pali kuće i imovinu, kako bi se stanovništvo osećalo nesigurno i u strahu za svoje živote.
Rušenje Knina
Na Tuđmanovu primedbu da je Knin „tvrd orah“, general Ante Gotovina mu je odmah odgovorio:
– „Predsedniče, u ovom trenutku mi kompletno s našom tehnikom kontrolišemo Knin. Nije uopšte to, ako je komanda za udar na Knin – mi ga za nekoliko sati rušimo, kompletno!“
Zagrebački „Globus“ u broju od 3. avgusta 1995. objavljuje da se u Hrvatskoj u ranim jutarnjim časovima vrši masovna mobilizacija, kao i da se na granici prema Krajini nalazi velika koncentracija hrvatske vojske. Na udaru su, kako list prenosi, Srbi i teritorija koju oni kontrolišu, zatim Istra i svi funkcioneri opozicionih stranaka, odnosno partija koje nisu po volji vlasti.
Najmasovnija mobilizacija obavljena je u Splitu, a kako u Zagrebu svaka opština daje po jednu brigadu, većini ambasada savetovano je da pripreme članove svojih porodica da napuste Zagreb i vrate se u svoje zemlje. Mnoge avio-kompanije, među prvima one iz Švajcarske, Austrije i Velike Britanije otkazale su letove za Zagreb, Split i Dubrovnik.
„Globus“ donosi i mišljenje jednog diplomate:
„Zašto bi bilo ko mobilisao toliko mnogo ljudi i podigao na najviši stepen borbene gotovosti vojsku, zašto bi nagomilavao tako snažne trupe na samoj liniji razgraničenja, ako stvarno ne misli da krene u napad?“
Ništa bez Amerike
Iako su tada poricali, a Hrvati izjavljivali da im SAD pomažu, bitna je izjava američkog generala Čarlsa Bojda, zamenika komandanta NATO o učestvovanju u razradi buduće ofanzive hrvatske vojske. Čarls je, nešto kasnije, izjavio:
– „Hrvatska nikada ne bi pokrenula ofanzivu u bilo kom od sektora bez jasne podrške vlade SAD. Način na koji je izvršen raspored snaga je odraz njihove obuke. To je veoma efikasno i to je deo politike SAD!“
Piter Galbrajt, američki ambasador u Zagrebu, „Rojteru“ je izjavio kako nema razloga za rat, s obzirom na to da je srpska strana spremna za razgovore o političkim pitanjima. Galbrajt prenosi spremnost Krajine, odnosno Milana Babića o otvaranju dela auto-puta Beograd – Zagreb koji prolazi kroz Republiku Srpsku Krajinu i puštanju vodovoda.
Babić je ponovio da je u smislu plana Z-4 potrebno da se obustavi vatra, da Hrvatska izvrši demobilizaciju svoje vojske i obustavi mobilizaciju, zatim da se u smislu Rezolucije 901 Saveta bezbednosti UN izvrši razmeštanje snaga UN u smislu Vens-Ovenovog plana, koji je Krajina prihvatila 1992.
Na osnovu plana Z-4, Srbima u Hrvatskoj je tada „nuđena država u državi“, što su najviši predstavnici Republike Srpske Krajine prihvatili, a iza kojeg su stajali Evropska unija, Ujedinjene nacije, SAD i Rusija.
Dan pre otpočinjanja „Oluje“, 3. avgusta, hrvatska delegacija je na pregovorima sa krajinskim Srbima u Ženevi o planu Z-4 ponudila, navodno, „mirnu reintegraciju okupiranih područja“. Tuđman je zahtevao da Srbi oslobode prugu preko Knina. Delegacija RSK nije potpisala taj plan s obzirom na to da su Hrvati tražili isključivu kapitulaciju.
Tog 3. avgusta 1995, kako je objavio zagrebački „Jutarnji list“, na sastanku u Beogradu Piter Galbrajt je uspeo da privoli Milana Babića da ipak prihvati mirovni plan. O tome je Galbrajt izvestio Tuđmana, koji, međutim, nije odustao od svojih planova, pošto su pripreme daleko otišle.
Tri četvrtine Hrvata za agresiju
U pripreme obračuna sa Srbima uključila se i Televizija Zagreb, koja je sprovela anketu u kojoj je 73 odsto građana bilo za akcije protiv Krajine.
Komanda Vojske RSK saopštila je, dan ranije, da je 2. avgusta bombardovala širu okolinu Dubrovnika, kao i da će ponovo tući Dubrovnik ukolio hrvatska vojska nastavi da bombarduje Drvar.
Zeleno svetlo za operaciju „Oluja“ dao je izaslanik SAD Ričard Holbruk. To je objavio novinar „Njujork tajmsa“ Dejvid Bejdner na osnovu izvora iz Stejt dipartmenta. U dokumentarnom filmu američke proizvodnje „Jugoslavija – rat koji se mogao izbeći“, koji je srpskoj javnosti malo poznat, Holbruk je uoči priprema, 2. avgusta 1995, došao u Zagreb na sastanak sa Tuđmanom. Priznao je da je odobrio operaciju „Oluja“. To pominje novinar Bajdner, koji citira zvanične memoare o pregovorima u Dejtonu Ričarda Holbruka. U ovom dokumentarnom filmu snimljen je i Agim Čeku.
Hrvatska je tada donela odluku da uz pomoć – kako je tada tvrdila – SAD i NATO izvede vojno-policijsku akciju kojoj je dat šifrovani naziv „Oluja“, koristeći šifrovani naziv iz rata u Iraku, „Pustinjske oluje“.
Početak napada
Tačno u pet sati 4. avgusta 1995. hrvatska vojska je otpočela opšti napad na Krajinu upotrebljavajući pešadiju, artiljeriju, oklopno-mehanizovane jedinice i avijaciju. Na Knin je palo oko 2.000 projektila za 24 sata, zauzet je Sveti Rok i onespobljen odašiljač na Čelavcu, čime su onemogućene komunikacije. Artiljerijsko-raketni udari izvršeni su po Obrovcu, Benkovcu, Drnišu, Korenici, Gračacu, Udbini, Vojniću, Vrgin-Mostu, Glini, Petrinji, kao i po mnogim krajinskim selima.
Kanadski general Alan Foran, komandant sektora Jug je na osnovu izveštaja izjavio da je hrvatska vojska razarala stambene objekte, posebno u centrima ovih mesta.
Ko je proterao plave šlemove?
U medijima se javio i portparol UN u Kninu Alin Roberts koga je Hrvatska obavestila da će Knin napasti u 5.00 sati toga jutra. Već dva sata kasnije, Roberts je obavestio Komandu UN u Zagrebu da je hrvatska vojska proterala pripadnike UN sa sedam osmatračnica.
Franjo Tuđman je od ranih jutarnjih časova nekoliko puta obaveštavao „pučanstvo“ preko Radio Zagreba da je „otpočeo povraćaj hrvatskih teritorija i poziva krajiške Srbe da se predaju, nudeći im pravedno suđenje!“ Tuđman takođe napominje da su Srbi odbili mirnu integraciju, kao i da su propali svi pokušaji da se zaustave „razularene paravojne srpske organizacije i jedinice koje su nastavile terorističke napade i da predaju oružje“!
Tuđmanov govor se emituje svakih 15 minuta i naslovljen je „hrvatskim građanima srpske nacionalnosti“. U svakoj pauzi emituju se hrvatske patriotske i borbene pesme, kao i himna „Lijepa naša domovino“!
On, takođe, poziva i zvanične predstavnike Srbije i Crne Gore, odnosno Jugoslavije, da ne pomažu „ekstremistima s okupiranih hrvatskih područja“.
NATO rakete na Srbe
Pošto je hrvatska vojska proterala snage UN sa sedam osmatračnica, kao i da je ubila nekoliko kanadskih vojnika, Butros Gali je zapretio da će upotrebiti snage NATO po hrvatskoj vojsci. Umesto toga, avioni NATO su ispalili dve rakete na radare Srpske vojske Krajine oko 18.50. Avioni su poleteli sa nosača aviona „Teodor Ruzvelt“ navodno zato što su na nosač aviona bile „upravljene rakete zemlja-vazduh protivvazdušne odbrane Vojske RSK“.
Preko radija se javlja i general Ivan Tolj, načelnik političke uprave Ministarstva odbrane, koji govori o silini vojne akcije na RSK i upozorava „pučanstvo“ da ne kreće na put „iz predostrožnosti od srpske odmazde“!
Generalni sekretar UN Butros Gali je neposredno posle napada na Knin optužio Franju Tuđmana „za dvoličnost poteza kojima su se UN odlučno suprotstavile“.
„Izražavam posebnu zabrinutost za sudbinu hiljada civila na području Republike Srpske Krajine kojima preti opasnost od prodiranja hrvatskih vojnih formacija“, rekao je Gali.
Hrvati brojno nadmoćniji
Hrvatskom vojskom i policijom, kasnije i Hrvatskom veću odbrane, odnosno vojske bosanskih Hrvata, komandovali su: Ante Gotovina, zapovednik operacije „Oluja“, Ivan Čermak, vojni zapovednik Knina, i Mladen Markač, komandant specijalne policije, a kao visoke vojne starešine pominju se i Zvonimir Červenko, načelnik stožera, i Atif Dudaković, komandant Hrvatskog veća odbrane (vojske bosanskih Hrvata).
Na hrvatskoj strani bilo je 138.350 vojnika, 350 tenkova, 800 komada artiljerijskog oruđa i 30 aviona i helikoptera. Nasuprot njima, u krajinskoj vojsci, sastava tri korpusa – 21. kordunaškog, 15. ličkog i 31. banijskog korpusa, bila je 31.000 vojnika, 200 tenkova, 350 komada artiljerijsko-raketnog naoružanja i samo nekoliko aviona i helikoptera.
Ipak, pred ovu ofanzivu, krajinske snage izgubile su na svojoj efikasnosti: bilo ih je malo, a borbena sredstva nisu obnavljana, niti im je Vojska Jugoslavije pružala dalju pomoć.
Front je iznosio 600 kilometara, i još 100 kilometara uz granicu sa rejonom Bihaća u Bosni. U leto te, 1995, hrvatske i muslimanske snage zauzele su strategijska mesta, kao što su Drvar, Glamoč i Grahovo. Zauzećem i dela Livaljskog polja, Knin je izgubio strategijski pravac snabdevanja.
Najcrnji dan Evrope
Uz podršku Nemačke i SAD, Hrvatska proterala Srbe iz Krajine. Ljuti hrvatski bojovnici spaljuju srpska sela.
Letak o navodnoj „Naredbi za evakuaciju Srba iz Krajine“ objavile su sve zagrebačke novine, a tekst glasi:
„Zbog napada ustaške vojske koju očekujemo, a zbog obezbeđivanja uslova za vođenje odsudne odbrane, naređujem da se celokupno civilno stanovništvo povuče iz rejona borbenih dejstava smerom Benkovac-Žegar-Srb!“
Postojao je i drugi letak iste sadržine, ali je smer povlačenja Knin – Plavno – Lička Kaldrma. U vrhu stoji „dostaviti letkom“, datuma nema, tekst je napisan ćirilicom, a general Mile Mrkšić potpisan je samo štampanim slovima. U pečatu ispod teksta u nazivu Ministarstva odbrane tri slova su latinična.
Zajednica Srba u Hrvatskoj zahtevala je od generala Ivana Tolja da joj se saopšti ko je napisao ovaj letak, koji je u mašineriji propagande nagnao Srbe na egzodus.
Martićev proglas
Tekst odluke koju je doneo Milan Martić, pisan je, međutim, u 16.45 časova 4. avgusta 1995. a overen u Glavnom štabu Srpske vojske Krajine u 17.20 časova. On glasi:
– „Zbog novonastale situacije izazvane otvorenom oštrom agresijom Hrvatske na RSK i nakon prvih početnih uspeha u odbrani, došlo je do ugrožavanja velikog dela teritorija severne Dalmacije i dela Like, zbog toga odlučujemo:
- Da se pristupi planskoj evakuaciji sveg za borbu nesposobnog stanovništva iz opština Knin, Benkovac, Obrovac, Drniš i Gračac.
- Evakuaciju sprovoditi planski prema pripremljenim planovima koji izvode prema Kninu i dalje preko Otrića prema Srbu i Lapcu.
- Za evakuaciju zatražiti pomoć od komande Unprofor, sektora Jug, sa sjedištem u Kninu.“
Kako se ispostavilo, Srpska vojska Krajine jednostavno, Knin nije ozbiljno branila.
Iako su UN zahtevale da obustavi dalju ofanzivu, Hrvatska je nastavila dejstva, a Jasuši Akaši je izjavio:
– „Imamo izveštaje o zlostavljanju srpskih civila, ali za sada ne možemo odrediti njihove razmere.“
Pošto su strani mediji mnogo pisali, Vašington je priznao „da grupa od svega 15 američkih generala pruža pomoć hrvatskoj armiji na osnovu ugovora koji su oni sklopili sa MPRI“, Konsultanskom vojnom kompanijom iz Virdžinije. U stvari, to je grupa generala i oficira koji su svoje usluge pružali i mnogim drugim državama, zemljama i terorističkim partijama.
Iako to odriče, Pentagon bira koje će probrane osobe ući u tu tzv. kompaniju. Ti generali sada obučavaju hrvatsku vojsku koja – kako prenosi list „Asošijeted pres“ – ima 420 tenkova, 605 oklopnih transportera, 2.304 artiljerijska oruđa i minobacača, 41 avion i 16 borbenih helikoptera. Jedinice HVO u Bosni imaju još 100 tenkova, 56 oklopnih transportera, 400 artiljerijskih oruđa i minobacača i desetak helikoptera razne namene.
Hrvati sprovodili teror
Hrvatska policija sprovodi istragu čak i protiv žena i dece.
Preko HTV i agencija HINA hrvatske vlasti su saopštile da je operacija „Oluja“ posle 85 časova „službenog trajanja“ uspešno završena. Na scenu stupa hrvatska policija koja svuda uspostavlja svoju vlast, traga za preostalim grupama vojnika i saslušava sve koji su za nju sumnjivi – čak i decu i žene, stavlja pod istragu preostalo srpsko stanovništvo koje podvrgava specijalnoj policijskoj istrazi.
Policija sve stanovništvo razvrstava u status ratnih zarobljenika, s obzirom na to da ih sve tretira kao teroriste i pobunjenike, dok mali broj stanovnika ima mogućnost da dobije status hrvatskih građana, uz pretnju da će im se taj status ukinuti ne budu li lojalni. Svuda se skidaju ćirilične oznake, jednom rečju – uništava se srpstvo i vrši dalje nagonsko pohrvaćenje Krajine.
Obruč oko Srba
Zbog srušenog mosta na putu Topusko – Glina nalazi se blokirano oko 40.000 srpskih izbeglica. U 9 sati 9. avgusta 1995. dva hrvatska aviona „mig“ na maloj visini nadleću izbeglice blizu Bosanskog Novog i raketiraju ih. Nezaštićene izbeglice trpe velike gubitke.
Pod pritiskom javnog mnjenja i učestalim dobronamernim stavovima Karla Bilta i dela savesnih članova UN – predstavnika u Krajini, jedna ekipa Međunarodnog suda u Hagu odlazi u Knin.
Srbima povratka nema
Dan kada je Knin pao, 5. avgust, Hrvatska slavi kao Dan pobjede i domovinske zahvalnosti.
Četiri dana po završetku vojne ofanzive, 11. avgusta 1995. Ministarstvo zdravlja u Hrvatskoj je obavestilo javnost da imaju 174 mrtva i 1.430 ranjenih, dok je sa srpske strane ubijeno 560, a ranjeno 1.850 krajiških vojnika. „Veritas“ ima u svojoj evidenciji imena 1.959 poginulih i nestalih Srba, od čega 1.205 civila. Pre ofanzive je u Krajini živelo oko 450.000 stanovnika.
Podaci „Veritas“ su ukazivali da su u Kninu poginule ili nestale 362 osobe, u Gračacu 169, u Glini 128, Vrginmostu i Benkovcu 110, itd. Zapravo, za 749 je utvrđeno da su poginuli, dok je sudbina ostalih neizvesna. Međunarodni crveni krst registrovao je 550 grobnih mesta, dok je u Krajini ostalo da živi, u teškim uslovima, samo 8.444, uglavnom starijih osoba.
Iz Krajine je proterano oko 250.000 stanovnika, dok je Ema Bonino, Evropski komesar za izbelice, smatrala da je oko 10.000 osoba iz kolone nestalo tokom bežanja. Mnoga od tih lica završila su u masovnim grobnicama.
Preko 1.500 zarobljenih vojnika predato je sudovima koji su ih osudili na tri-četiri godine zatvora.
Hrvatski generali oslobođeni su pred Međunarodnim sudom u Hagu.
