Када неко каже „бубрези“, већина људи помисли на нешто што ради само по себи, без икаквих проблема. Али у Србији данас око 700.000 грађана живи са хроничном болешћу бубрега – што је готово десет одсто светске популације, према подацима које су данас изнели стручњаци на конференцији поводом Светског дана бубрега. Тај број није само статистика. Иза њега стоје људи који свакодневно живе са дијализом, породице које се боре са неизвесношћу и деца која чекају на трансплантацију органа пре него што стигну да одрасту.Ово обољење је, како су нагласили у Удружењу трансплантираних пацијената „Заједно за нови живот“, права епидемија савременог доба. Највећи проблем је што се болест дуго развија без иједног упозорења. Пацијенти често осећају само општу слабост, малаксалост, мучнину или благо отицање ногу – симптоме које лако припишу стресу, умору или старости. Зато се у великом броју случајева открива тек када је бубрежна функција већ озбиљно оштећена и када је могућност да се болест успори знатно мања.
У Србији тренутно више од 4.000 људи живи захваљујући неком виду замене бубрежне функције – хемодијализи или перитонеумској дијализи. То значи да три пута недељно проводе по четири сата везани за апарат који им чисти крв уместо бубрега. То је живот који мења све: посао, породицу, планове за будућност. Многи од њих су у најпродуктивнијим годинама – између 40 и 60 – и још увек имају децу која их гледају како се боре.Добре вести долазе из области трансплантације. Током целе 2025. године у Србији је обављено 102 трансплантације органа – највише у последњих десет година, ако се изузму пандемијске године када је програм био готово заустављен. Само од 1. јануара до 27. фебруара 2026. извршено је 18 кадаверичних трансплантација органа и 10 трансплантација рожњаче, међу којима 12 бубрега, две јетре и четири срца. Ипак, око 1.700 пацијената и даље чека на трансплантацију, укључујући близу 40 деце. То је 1.700 породица које сваки дан проверавају телефон, надајући се позиву који би променио све.Помоћник министра здравља Небојша Тасић јасно је рекао да је у последњих неколико година направљен значајан помак, посебно у програму трансплантације бубрега, али да број донора још увек није довољан у односу на потребе. „То је још увек недовољно, јер велики број људи чека на трансплантацију, док је око 4.000 пацијената на дијализи“, истакао је Тасић. Кључ за успех је, према његовим речима, потпуно организован систем донорства – од болница, преко института за јавно здравље, до шире друштвене подршке и подизања свести грађана.Нефролог из Клиничко-болничког центра „Звездара“ др Петар Ђурић упозорио је да је један од највећих изазова управо касно откривање болести. „Тегобе се обично јављају тек у узнапредовалим стадијумима, када је могућност да се напредовање успори знатно мања“, објаснио је. Зато је, како каже, кључно активно тражити болест код ризичних група: особа са дијабетесом, повишеним крвним притиском, старијих људи, али и оних који у породици већ имају проблеме са бубрезима. Једноставан тест крви и урина – који се може урадити у свакој амбуланти – може да промени све.
Хронична болест бубрега није само медицински проблем. То је болест која погађа целу породицу: мајке које не могу да се играју са децом јер их умор савладава, очеви који се плаше да изгубе посао због дијализе, деца која одрастају уз звук апарата уместо уз смех. Али истовремено, то је болест која се може спречити или бар значајно успорити – контролом шећера, крвног притиска, здравом исхраном и редовним прегледима. Порука стручњака је јасна: свако од нас може да буде део решења. Потписивање донорске картице, разговор у породици о томе, редовни прегледи код лекара – то су мали кораци који могу да спасу нечији живот. Јер иза сваког броја – 700.000 оболелих, 4.000 на дијализи, 1.700 на листи чекања – стоји човек који само жели да живи нормално. И који заслужује ту шансу.
