Gabrijel Garsija Markes (1927–2014), kolumbijski pisac, novinar i nobelovac, ostao je upamćen kao jedan od najvećih pripovedača 20. veka. Rođen je u Arakataki, malom mestu na karipskoj obali Kolumbije, gde je odrastao uz priče baka i deka, prožete legendama, sujeverjem i lokalnim predanjima.
Taj svet detinjstva postaće temelj njegovog čuvenog magijskog realizma, književnog stila koji spaja stvarnost i fantaziju u jedan jedinstven, poetski univerzum.
Slavu je stekao romanom „Sto godina samoće“
Prvu veću književnu slavu stekao je romanom „Pukovniku nema ko da piše“ (1961), ali svetsku besmrtnost mu je donelo kapitalno delo „Sto godina samoće“ (1967), epska priča o porodici Buendija i gradu Makondo, alegorija latinoameričke istorije, ljubavi i tragedije.
Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine, kada je u svom govoru u Stokholmu govorio o strastima i stradanjima Latinske Amerike, ali i o univerzalnosti ljudske sudbine.
Stvaralaštvo koje je promenilo književnost
Markes je tokom karijere napisao romane, pripovetke i novinarske reportaže koji su postali klasika: „Ljubav u doba kolere“, „Patrijarhova jesen“, „Hronika najavljene smrti“, „General u svom lavirintu“, „O ljubavi i drugim demonima“ itd.
Njegove priče prepoznatljive su po gustoj poetskoj atmosferi, simbolikama i metaforama, jakim emocijama i preplitanju svakodnevice sa čudesnim elementima, pri čemu fantastično deluje kao prirodni deo stvarnosti.
Kako je sam jednom napisao: „Život nije ono što si proživeo, već ono čega se sećaš i kako se sećaš da bi ispričao.“ Upravo taj duh živi i u Srbiji, našoj zemlji u kojoj se priče i sećanja prenose sa kolena na koleno kao najveća ostavština.
Markes i Srbija – susret dve strasti
Iako nikada nije živeo u Srbiji, Markes je tokom jednog susreta sa jugoslovenskim novinarima izrekao reči koje su ostale zabeležene kao mali znak kulturnog prijateljstva. Srbiju je opisao kao „zemlju sa duhom latinoameričke strasti u evropskom telu“.
U tim rečima otkriva se njegova sposobnost da uoči dublje sličnosti između naizgled udaljenih naroda. Kao što je Latinska Amerika, po njemu, mesto burnih emocija, složene istorije i snažne umetničke energije, tako je i u srpskom narodu prepoznao strast, toplinu, dramu i nepokolebljivost duha.
Markesova zapažanja o Srbiji mogu se čitati kao most između dva kontinenta i dva kulturna prostora. I Latinska Amerika i Balkan dele bogatu tradiciju usmenog pripovedanja, osećaj za kolektivnu istoriju i duboku emocionalnost u umetnosti.
Jedna njegova misao kao da opisuje srpski duh: „Nije istina da ljudi prestaju da sanjaju kada ostare, oni ostare kada prestanu da sanjaju.“ Uprkos istorijskim izazovima, srpsko društvo nikada nije izgubilo snagu svojih snova i veru u budućnost.
„Čovek ima pravo da pogleda drugog čoveka odozgo jedino kada mu pomaže da se uspravi“
U drugom delu svog opusa Markes je zapisao: „Čovek ima pravo da pogleda drugog čoveka odozgo jedino kada mu pomaže da se uspravi.“ Ova misao, prožeta poštovanjem i solidarnošću, savršeno odgovara načinu na koji Srbi tradicionalno dočekuju gosta – sa rukom pruženom u pomoć i srcem otvorenim za istinsko prijateljstvo.
Gabrijel Garsija Markes je preminuo 2014. godine u Meksiko Sitiju, ali njegove knjige nastavljaju da žive kao svedočanstvo o snazi priče i ljudskoj mašti. A za Srbiju, ostaju kao dragocena uspomena njegove tople reči – pohvala narodu koji, kao i Latinska Amerika, zna da životu daje boju, dramu i neponovljivu priču.
