Imam potrebu da razgovaram i da se šalim, da pomažem i ohrabrujem druge, dajem savete i mišljenja. Izlazimo na ravan, nagađamo gde su pale bombe, jer nam je varoš iza leđa. Opet se sklanjamo pod krov na ulazu u podrum, i opet isti osećaj da mogu poginuti u svakoj sekundi i da tu misao ne treba ničim pokazati.
U toku ovog i prošlog meseca sve su češći bivali znaci za uzbunu, naročito noću. Tada se gasi električna svetlost u celoj varoši. Ukućani silaze u podrum. Ja sam ostajao sam u stanu, sa čudnim osećanjem da se vreme menja i okreće tok događaja. Izlazio sam na terasu i otuda gledao na Savu i zemunski put. Tako sam uradio i u nedelju 16. aprila oko 10 časova pre podne kad je dat znak za uzbunu. Tada je od Čukarice naišlo devet aviona, pa za njima još devet. Bili su metalno beli, u visini valjda 2–3000 metara. Leteli su desnom obalom Save. Oko njih su se rasprskavala zrna protivavionskih topova. Zagledan u visinu nisam ni primetio šta se dešava na stanici. Tek u jednom trenutku ugledao sam kako se jedan vagon propinje kao konj, a oko njega leti zemlja u mlazevima. Dok su avioni leteli prema ušću Dunava, vagoni su već počeli da gore i puštaju crn, težak dim. Kad sam ponovo pogledao avione u visini video sam da na jednom iz prve grupe poigrava crven plamen. On je leteo i dalje i kad je bio ispod Kalemegdana iskočila su iz njega najpre tri bela padobrana a zatim četvrti. Odmah posle toga avion je počeo da pada u širokom luku. Kad sam vratio pogled ka stanici, sa dva mesta dizao se gust crn[i] dim, sa plamenom pri dnu. Nastala je tišina u kojoj je tek čovek mogao da shvati pravo značenje i svu izuzetnost ovoga što se desilo. Sve je prošlo brzo, lako i bez težine stvarnih događaja, kao prizor sa filma. Padobranci su leteli jedno vreme nad Savom, a onda ih je vetar zaneo dalje na Istok, dok se nisu izgubili u zelenilu Topčiderskog brda. Sa moje terase, na drugom spratu, ispeo sam se na terasu koja se nalazi na krovu kuće, t. j. iznad petog sprata. Pristigli su i nepoznati ljudi sa raznih spratova da posmatraju požar na železničkoj stanici, koji je neprestano rastao, ali ne toliko u širinu koliko u visinu.
Dok smo tu stajali u onim praznim i radoznalim razgovorima koje vode ljudi sakupljeni ljubopitstvom a ničim nevezani među sobom, začula se pucnjava protivavionske artiljerije i ubrzo zatim potmuli huk u visinama. Na vedrom nebu, u visini od najmanje 5.000 metara ugledao sam crne avione, poređane kao na paradi. Leteli su sve po šest pod oštrim uglom, kao ždralovi:
A te grupe od po šest aviona bile su nepravilno raspoređene i nekako vezane među sobom sa po jednim ili sa dva usamljena aviona, tako da su sve zajedno sačinjavale kao neku mrku šaru na modrom ćilimu. Izgledalo mi je da lete vrlo sporo, svečano, i nezadrživo. Ispred njih i između njih rasprskavali su se i širili oblačići potpuno crna dima. I oni su bili slični avionima, tako da su me ometali u brojanju. Brojao sam tri grupe po četrnaest aviona. Tada se začula sa istočne i severne strane varoši tutnjava koja se jasno razlikovala od protivavionske paljbe, kao neko ujednačeno i snažno pucketanje biča, za kojima je odmah dolazilo potmulo rušenje nekih masa. Celu terasu je ovila neka žuta prašina. Ali još pre toga video sam kako preko na zemunskoj železničkoj stanici i oko pruge lete u vis veliki stubovi zemlje i vode.
Tišina i prašina
Moji komšije su još pre toga napustili terasu. U jednom trenutku ja sam pošao za njima, ali sam se sa stepeništa vratio, rešen da posmatram do kraja. U tom trenutku naišla je još jedna formacija. Preletela je tačno iznad moje glave uz tutanj i pucnjavu onih topova odbrane. Sa palate Albanije, koja se nalazi svega stotinak metara udaljena od mene, pucao je bez prestanka jedan od onih malih topova, ali uporan kao ljuto pseto. Ova formacija je sve svoje bombe sručila na zemunski aerodrom. Jedan za drugim šikljali su stubovi zemlje put neba. A čim se slegnu vide se iza njih neoštećeni hangari. A zatim je odmah nastupila potpuna tišina. (Takav nagao prelaz nisam nikad čuo u svetu zvukova koji sam do tada poznavao.) Prašina oko mene bivala je sve gušća. Tada sam napustio terasu. Ubrzo zatim sirene su dale znak da je uzbuna prošla.
Posle podne je bilo sve mirno. Nesigurni i preuveličani širili su se glasovi o štetama koje su nastale od amerikanskih bombi u severnom i severoistočnom delu varoši.
U ponedeljak (uskrsni) krenuo sam posle 9 časova da obiđem poznanike i razgledam oštećeni deo varoši. Vašingtonova ulica i Bajlonova pijaca pogođene su na mnogo mesta. Bombe nisu naročito velike, ali je razorno dejstvo bilo jako. Samo prizemne kuće ili slabo građene razorene su potpuno. Kod novijih i viših kuća obično su razorena samo dva prva sprata, često samo krov. Pa ipak, usled prašine i ruševina koje su zakrčile prolaz ceo kraj ostavlja težak utisak. Nemci i italijanski zarobljenici pod njihovim nadzorom krče prolaze i uklanjaju grede i cigle. Na samoj pijaci zjape tri-četiri kratera. Mnogo kuća je stradalo i u Francuskoj ulici. Svuda ima mrtvih pod ruševinama. Na svima kućama su popucala prozorska stakla. Svet juri usplahireno noseći odelo i kofere. Vide se seljačke taljige sa jednim konjem i na njima najnužnije stvari onih koji napuštaju varoš. Nemački automobili dižu prašinu.
U 11 časova otišao sam na Kalemegdan da prošetam. Dan je bio vedar i neobično topal, gotovo sparan. Šetao sam sa *** i ***( Dva nečitka inicijala u rukopisu, prim. red.) do 11.30 časova kad je dat znak za uzbunu.
Sklonili smo se u malu čuvarevu kućicu od crvenih cigala, na samoj kalemegdanskoj terasi. Stajali smo na vratima koje vode u podrum, ispod nas su na ono nekoliko strmih stepenica posedale tri žene iz naroda. Sa njima su stajala dva mlada čoveka od kojih je jedan bio Rus, pijanica i boem. U poslednjem trenutku stigao je profesor Vaso Čubrilović. Već posle pet minuta začuo se šum motora i ugledali smo u velikoj visini geometrijski postrojene formacije teških aviona. Kad su bili nad nama, sklonili smo se s vrata da nas ne bi pogodila parčad od granata protivavionske artiljerije koja je živo gađala. U tom trenutku začule su se jedna za drugom eksplozije bombi negde u varoši. Zemlja je drhtala. One tri žene su počele da plaču i da se krste. Osećalo se da je napad teži od jučerašnjeg.
Pomišljao sam na smrt i celim telom sam osećao da sam potpuno nezaštićen. Bilo mi je više neprijatno nego strašno. Mogu pouzdano da kažem da se nisam plašio smrti, ali mi je bilo neprijatno i želeo sam da ovaj tutanj i lomljava što pre prestanu. A više od svega bilo mi je žao deteta koje je stajalo pored mene, uplašeno, ali mirno i dostojanstveno.
Posle nekoliko minuta, koje sam dobro izdržao, sve se stišalo. Kao krupna kiša padali su po krovu i po zemlji komadići od granata. To je tišina naročite sreće, uzbudljiva, lepa, još malo uzdrhtala. Znam da su se desile u mojoj blizini velike i teške stvari, a ja sam zdrav i živ, i mirno sam prošao pored smrti. Imam potrebu da razgovaram i da se šalim, da pomažem i ohrabrujem druge, dajem savete i mišljenja. Izlazimo na ravan, nagađamo gde su pale bombe, jer nam je varoš iza leđa. U tom trenutku ponovno zujanje motora iz daleka. Jasno razabirem prve formacije, u velikoj visini, kako se primiču iz jugoistočnog pravca. Opet se sklanjamo pod krov na ulazu u podrum, i opet isti osećaj da mogu poginuti u svakoj sekundi i da tu misao ne treba ničim pokazati.
Pijana lađa
Kažemo poneku reč, tešimo žene. Bombe padaju na varoš. Zatim nas avioni preleću, i sad ih vidimo iznad ušća i Zemuna. Vrlo su visoko. Eksplozije topovskih zrna zaostaju za njima. Po savskoj obali preko puta od nas, po aerodromu, oko zemunske stanice osu se niz jakih eksplozija. Zemlja i voda su u crnim stubovima šikljale u vis. To nisu bili kao prvog dana usamljeni pogodci, nego je po aerodromu u Zemunu daždilo od bombi, a mlazevi zemlje i vode spajali su se i sačinjavali veliku zavesu. Tutanj aviona gubio se već u daljini, a bombe su još eksplodirale u Zemunu i okolini.
Kad čovek posmatra ceo taj prizor pred sobom, čudan utisak ostavlja razlika koja postoji između onoga što se dešava u visinama i onoga što biva na zemlji. Nikakve veze nema, naizgled, između tih velikih, lepo poređanih aviona koji dostojanstveno i sporo brode, kao da im je stvarni cilj negde u daljini, i onih treskova jasna zvuka od kojih drhti zemlja i padaju građevine.
Nekoliko minuta docnije goreli su hangari na aerodromu i redovi baraka na peščanoj obali preko puta od nas. Niz Savu su plovili neki šlepovi i jedna bela putnička lađa. Njih su eksplozije prvog napada otkinule od obale za koju su bili vezani i sad su išli bez kormila i pravca, zanoseći se kao pijani. U vazduhu je nešto pištalo, tiho, ali oštro i bez prekida. Žuta prašina potpuno je obavila ceo Kalemegdan. Mirisao je barut i paljevina. Iz baraka se čulo kako prašte redenici sa municijom koje je vatra zahvatila. U tom trenutku naišao je treći talas. Bombe su počele da padaju negde desno od nas. Imao sam utisak da je to vrlo blizu, kod Geografskog instituta ili na Malom Kalemegdanu.
Ivo Andrić