Geoekonomija za vođenje rata drugim sredstvima

Geopolitička kompeticija, ili „rat drugim sredstvima“, ovoga puta ekonomskim, se dramatično intenzivirala sa podizanjem američkih carina na uvoz iz Kine sredinom 2018, da bi pet godina kasnije usledila zabrana izvoza sofisticiranih poluprovodnika i visokih tehnologija u tu zemlju (što su mnogi analitičari opisali kao faktičku objavu rata Pekingu od strane Vašingtona).

Uvođenje sveobuhvatnih zapadnih sankcija Moskvi povezano s ratom u Ukrajini od 2022, uz praktično izbacivanje Rusije iz zapadom kontrolisanog međunarodnog platnog sistema (SWIFT) te zamrzavanje deviznih rezervi RF u evrima (i u manjoj meri u dolarima, jenima, funtama), takođe je stavilo u prvi plan geoekonomiju.

Iako je geoekonomija dugo bila poluga američke spoljne politike, ta zemlja je relativno loše pripremljena za ovu novu eru geoekonomskog nadmetanja. Naime, i pored toga što SAD (uz pomoć saveznika), kao globalni geopolitički i ekonomski hegemon, još uvek najviše koristi svoju dominantnu moć u međunarodnom ekonomskom sistemu da bi taj sistem bio što više usklađen s njihovim političkim i ideološkim ciljevima, novina je pojava novog geoekonomskog igrača gigantskih razmera.

Naime, strategija Pekinga, koji koristeći svoju izuzetnu poziciju kao vodećeg globalnog izvoznika i de fakto „svetske radionice“ (fabrike), posebno u okviru svog mega-infrastrukturnog investicionog projekta „Pojas i put“ („Put svile“), takođe se neretko svodi na dobijanje željenog političkog i ekonomskog ponašanja od strane država kojima nudi povoljne izvozne kredite ili proizvode po konkurentnim cenama. Tako Kina sve frekventnije koristeći ekonomske alate, pored ostalog ulaganjem u infrastrukturne projekte, kontrolom lanaca snabdevanja ili limitiranjem ponude retkih minerala, vrši relativno uspešnu projekciju svoje moći na globalnom nivou.

Pored već pomenutog „Puta svile“, američko carinsko-tehnološkog rata protiv Kine, te zapadnog trgovinsko-finansijskog embaraga protiv Rusije (i ranije protiv Irana ili Venecuele), postoje i druge relativno uspešne geoekonomske strategije koje oblikuju globalnu dinamiku moći. Na primer, stvaranje jedinstvenog tržišta od strane Evropske unije sa slobodnim kretanjem robe, usluga, kapitala i ljudi bilo je izuzetno geoekonomsko dostignuće. Integracijom ekonomija Brisel je povećao svoju ekonomsku moć, čineći EU značajnim igračem u globalnim trgovinskim pregovorima.

Manipulacija deviznim kursevima da bi se stekle konkurentske prednosti uglavnom se vezuje za Kinu u ranijim fazama njenog drastičnog ekonomskog uspona, čime je omogućen skokovit rast izvoza i obeshrabrivan uvoz (suprotna politika Japana od 1980-ih se povezuje sa anemičnim ekonomskim rastom te zemlje od 1990-ih).

Ruska kontrola nad gasovodima za Evropu omogućila je snažan uticaj Moskve na evropsku energetiku. Međutim, unilateralan prestanak isporuka tri četvrtine tečnog prirodnog gasa ka EU, zajedno sa razaranjem Severnog toka, neutralisao je političko-ekonomsku polugu Kremlja, dok su mnoge evropske kompanije postale cenovno nekonkurentne.

Ovaj primer pokazuje kako se značaj pojedinih geoekonomskih instrumenata u slučaju eskalacije sukoba može izgubiti, iako je to neracionalna strategija za obe strane.

Dobar primer geoekonomske prinude bilo je i od Vašingtona orkestrirano sprečavanje izgradnje gasovoda Južni tok preko Bugarske. Sličan slučaj je i sa limitiranjem kineskih investicija u EU i SAD, kao i zabrana ulaganja kompanija iz tih ekonomija u Kinu (istine radi, Peking je u većoj meri primenjivao politike dirigovanog pristupa svom tržištu prema korporacijama iz zemalja Zapada).

Sprovođenje ekonomske prinude

Geoekonomska moć proizilazi iz sposobnosti da se zajednički vrše pretnje iz odvojenih ekonomskih aktivnosti, na primer pretnja da se entitet (kompanija ili država) liši finansijskih usluga i kritičnih proizvodnih inputa. Tako na primer hegemon, poput SAD, primenjuje svoju moć na firme i vlade u svojoj ekonomskoj mreži, tražeći od ovih entiteta da preduzmu skupe akcije koje manipulišu svetskom ravnotežom u njegovu korist.

Te akcije se otelotvoruju u maržama na robu, višim kamatama za kredite, uvoznim ograničenjima i carinama. Mrežni (input-autput) efekat čini kontrolu nad nekim sektorima veoma važnim za hegemona, jer promene u alokaciji tih strateških sektora imaju veliki uticaj na svetsku ekonomiju. Tako se lakše ostvaruje ekonomska prinuda – kao kombinacija strateškog pritiska i posledičnih akcija „trećih“ korporacija i država.

Stvar se može svesti na nekoliko bitnih primera, trenutno vrlo važnih. S jedne strane, Vašington je u mogućnosti da pritiska firme i vlade „trećih“ zemalja, posebno savezničkih, da prekinu uvoz 5G telekomunikacione infrastrukture kineske kompanije Huavej. Takođe, Bela kuća zloupotrebljava to što je globalni finansijski sistem baziran na dominantnom korišćenju dolara, da bi ojačala trgovinske i finansijske sankcije protiv Rusije u pokušaju kažnjavanja Moskve zbog rata u Ukrajini.

S druge strane, Peking koristi poziciju vodećeg globalnog izvoznika i „svetske radionice“, odnosno izuzetno visoku konkurentnost svojih proizvoda u okviru svoje inicijative „Pojas i put“, kako bi dobio željeno političko ponašanje zemalja kojima nudi povoljne izvozne kredite ili proizvode po povoljnim uslovima.

Pretnje i realizacija

Hegemoni grade moć preteći retorzivnim merama protiv entiteta koji ne izvršavaju ono što dominirajuće sile sugerišu. Na primer, ciljana zemlja uvozi poluproizvode i strani kapital. Ako hegemon može da preti sprečavanjem datog entiteta da dođe do obe ove stvari, onda realizacija pretnje ima snažnije reperkusije jer proizvodi veće gubitke za ciljanu zemlju ili kompaniju.

Istina, mnoge pretnje ili nisu izvodljive ili nisu vredne. Na primer, pretnja nije izvodljiva ako hegemon ne kontroliše tržište poluproizvoda. Takođe, pretnja je bezvredna ako targetirana kompanija može lako pronaći zamenu za input koji hegemon pokušava da povuče sa tržišta (tako su ruske pretnje da će dramatično redukovati isporuke prirodnog gasa postale manje relevantne kako su pronalaženi alternativni snabdevači).

Hegemon koristi ove pretnje da izvrši moć nad firmama i vladama u svojoj mreži i traži od njih da preduzmu određene akcije (na primer ograničenja uvoza-izvoza kroz carine, tzv. KAP – ograničenje cena ruske nafte).

SAD mogu, na primer, smatrati da je korporacija koji proizvodi tehnologiju za čipove u Holandiji neprijatelj ukoliko njeno poslovanje indirektno povećava proizvodnju neprijateljske tehnologije u Kini. Naravno, označavanje aktivnosti kao „strateške“, tj. „u nacionalnom interesu“ često se zloupotrebljava u ekonomskoj politici i može prikriti protekcionističke ili nacionalističke ciljeve.

Studije ukazuju da kako zemlje postaju ekonomski sve više zavisne od pojedinog trgovinskog partnera, one i politički gravitiraju prema njemu. U istraživanju je utvrđena takva vrsta uzročnosti korišćenjem dva različita izvora kvazi-eksperimentalnih varijacija: pojavljivanje Kine u globalnoj ekonomiji i smanjenje troškova putovanja avionom tokom vremena. U oba slučaja, povećano ekonomsko prijateljstvo izazvalo je poboljšane političke odnose.

Neizbežnost ekonomske prinude

Dakle, korišćenje ekonomskih alata kao strateških oruđa za projektovanje moći je posledica spoznaje da ta vrsta instrumenata može biti uticajna, faktički kao i vojna sila, u oblikovanju međunarodnih tokova. Izvesno je da pomenute geoekonomske instrumente čini efektivnijim još uvek visoka integrisanost globalnih proizvodnih i finansijskih tržišta, te nastavak uspona Kine, koja ih sve više koristi za projektovanje moći.

Povećan značaj geoekonomije proističe i iz jačanja uloge države u privredi, pre svega rastuća uloga javnih i državno kontrolisanih preduzeća, što implicira da vlade imaju na raspolaganju više ekonomskih resursa. Indikativno je da se značaj geoekonomskih instrumenata menja – dok su neki bili veoma važni u prošlosti (strana pomoć), nedavno su se pojavili novi (sajber).

Pomeranje ka multipolarnosti znači i da se dominantne države takmiče koristeći ekonomske instrumente, dok regionalne sile igraju sve veću ulogu. Multilateralne institucije se sve više vide kao instrumenti projekcije moći, dok se istovremeno smanjuje zainteresovanost za rešavanje zajedničkih globalnih problema, poput pitanja zagrevanja planete.

Na isti način na koji su države razvile niz sporazuma i konvencija koje regulišu vođenje konvencionalnih ratova između zemalja, analogni principi bi trebalo da se primene i u ekonomskoj sferi, što rastuća regionalizacija svakako otežava.

Čini se da bi Bela kuća trebalo da deluje proaktivno i predloži nove principe globalnog upravljanja, budući da Amerika može najviše da izgubi, imajući u vidu intenzitet s kojim suparničke sile potkopavaju postojeći globalni ekonomski sistem.

Izvesno je da treba pronaći balans između „laissez-faire“ i „intervencije“, posebno nakon Globalne finansijske krize 2008. godine, kada se države pojačano uključuju u postavljanje okvira za ekonomske aktivnosti. Kako Kina obezbeđuje alternativne izvore kapitala i zajmova, to ostale zemlje u razvoju čine manje spremnim da usvoje stroge ekonomske i političke reforme od kojih zavisi pomoć MMF-a pod kontrolom Zapada.

Biznis bi, suprotno postojećim trendovima, trebalo da teži otvorenoj globalizaciji, odnosno liberalizaciji trgovine i stranih investicija (tj. redukovanju protekcionizma), jer bi to svakako bio faktor ublažavanja rizika geo-ekonomske konkurencije, odnosno fragmentacije.

Najistaknutiji svetski praktičari geoekonomije su, pored SAD i Kine, EU i Rusija. Na pimer, Peking je više puta smanjivao uvoz automobila iz Japana ili obustavljao izvoz kineskih retkih minerala u Japan u nastojanju da oslabi odlučnost Tokija u pogledu suvereniteta Senkaku ostrva u Istočnom kineskom moru. Pored toga, pružajući pomoć Africi, Kina nagrađuje one zemlje koje shodno interesima Pekinga glasaju u OUN.

Rusija koristi svoje energetske resurse da unapredi strateške ciljeve, kao 2008. ili 2022. Primer ponašanja EU prema zemljama Zapadnog Balkana u kontekstu uslovljanja pristupa zajedničkom tržištu i članstva u toj integraciji, samo je jedan od primera geoekonomije na delu.

Ipak, ubedljivi „šampion“ je Vašington, koji godinama predvodi napore tzv. međunarodne zajednice po mnoštvu pitanja (npr. iranski nuklearni program), a koji se po pravilu svode na pretnje sankcijama.

Ono što ohrabruje je da je izražena ekonomska kompeticija svakako poželjniji način konfrontacije suprotstavljenih interesa vodećih sila današnjice nego vrući konflikt. Povezano s konfliktom, ostaje pitanje da li idemo ili se već nalazimo u Drugom Hladnom ratu. Odgovor je nijansiran i ne nužno puno objašnjavajući, budući da zavisi od toga kako tretiramo pojedine stvari.

Međutim, ono što jeste neosporno je da je termin „geoekonomija“ – odnosno korišćenje ekonomske moći od strane država u cilju ostvarivanja njihovih geopolitičkih i ekonomskih ciljeva – ušao na velika vrata u diskurs današnjice.

Istina, upotreba ekonomskih instrumenata za pridobijanje diplomatskih saveznika, kažnjavanje protivnika i forsiranje onih između da biraju stranu nije nova praksa na kugli zemaljskoj, ali intenzitet njene upotrebe jeste. Edvard Lutvak, koga mnogi smatraju ocem geoekonomije, iako je već 1990. tvrdio da je nakon Hladnog rata važnost vojne moći ustupila mesto geoekonomskoj moći, verovatno nije ni slutio koliko će biti u pravu.