Србија је земља спорта, али и земља младих и успешних људи о којима се не говори сваког дана. О њима се не причају приче на телевизијама, не пишу краснописи у штампи, о њима се дословно шапуће у малим круговима људи који редовно прате и све оно што није главна тема у Дневнику 2.
Млади научници као понос Србије
Србија се може похвалити да је земља младих научника који су најпре као школарци и студенти доносили медаље својој домовини, потом постали предавачи и сада подучавају неке младе нараштаје да наставе њиховим путем. Изабрали су своју домовину пре новца и славе коју су могли негде далеко да стичу. На тој листи налази се и име нашег госта у последњој епизоди подкаста Компас – др Душан Димић.
Млади научник и ванредни професор физике на Физичком факултету у Београду две године у низу налази се на престижној Стенфордовој листи најбољих младих научника из света. Али, иако међу изабранима, Душан ниједног тренутка себе није издвајао изнад колега, напротив, апеловао је на нас и остале медије да и њима посветимо пажњу.
„Прво нисам веровао, онда сам погледао. Та листа је огромна зато што обухвата два посто научника у различитим областима. Био сам врло поносан, срећан, то ми је вратило једну наду да све то што радим има смисла и да треба да наставим даље, али увек волим да се ограничим да на тој листи постоји преко 100 научника који су у Србији и раде у Србији, раде на нашим универзитетима и да тај број из године у годину све више расте“, рекао нам је доцент Димић и додао:
„Професори на факултету својим примером треба да покажу студентима како се живи.“
Радозналост као покретач науке
А како изгледа живот једног научника, схватићете када погледате ову епизоду. За Душана је наука била позив, што најбоље објашњава његову посвећеност.
„Скоро сам прочитао да радозналост раздваја просечног научника од оног који је одличан и да све док у свакоме од нас постоји та радозналост, то нас тера да идемо даље и да радимо на себи. Сматрам да се радозналост развија од најранијег детињства и да то треба неговати код деце, првенствено кроз неке добре породичне односе, а касније кроз вртић, основну школу и средњу школу.“
Одлука да се остане у домовини
Али, мало је оних који бирају да се баве науком, још мање оних који по завршетку факултета бирају да остану у домовини. Димић наводи да је то избор појединца.
„Мислим да је првенствено важно објаснити студентима да неће живети само од факултета и да то важи за било који факултет, укључујући и оне који су тренутно врло популарни и да факултет треба да схвате као прилику да се развијају на сваком нивоу, укључујући и онај који су одабрали за свој неки професионални пут.
Тако да ако неко одлучи да студира, па чак и мање популаран факултет, а притом доста ради на себи, учествује у програмима размене, зна стране језике, упознаје људе, прави током основних и мастер студија неки круг познанстава око себе, успеће у ономе што ради. Данас нема гаранције ни за један факултет“, објаснио је Душан и истакао:
„Увек треба да имамо у виду да се природне науке надограђују.“
Научници као узори новим генерацијама
Да ли су научници данас идоли деци, енигма је, или није, али то схватите сами када угледате програм који се емитује. Димић не губи наду, напротив, тражи начин како да промовише и приближи науку свету око себе.
„Гостовања научника су прилика да се промовише наука, да се промовишу пројекти“, навео је Душан Димић.
Зашто је изабрао физику и како изгледа посао једног физикохемичара, како је школовати се у Америци и шта му чува наду, погледајте у нашем подкасту, а екипа Компаса захваљује Душану на издвојеном времену и дивном разговору.
