Већина нас смо, кад смо били млади, прошли кроз искуство обесхрабривања од стране одраслих који су изгубили илузије и сматрали својом обавезом да нам на време укажу на то да немамо много чему да се надамо и да не очекујемо много од живота.
Наравно, део сазревања јесте губљење илузија, мањак очекивања ос себе и од света и настојање да се нађе сопствена мера. Човек треба да се чува како фантазија о томе како је свет уређен, тако и о сопственој супериорности. Али мало полета је ипак потребно, вере у то да оно што радимо и чему тежимо ипак (може да) има неког смисла. Инертност, равнодушност, цинизам, усредсређеност само на интерес, материјалну добит и очување сигурности по сваку цену – све су то само весници смрти и воде смрти већ за живота.
Подразумева се да ћемо стално гледати неспособне и покварене како се уздижу на друштвеној лествици, недостатак способности и воље за заједнички рад, то да обављање и најједноставнијег посла подразумева бескрајне препреке и спотицања, да се ни најмања ствар не може урадити без улагања огромне енергије, посебно ако се ради о нечему неспорно корисном, вредном и од општег интереса, да када и урадимо нешто свакако нећемо добити ни признање ни адекватну награду, којих или неће бити или ће их покупити они који су за целу ствар били најмање заслужни, па чак су је и систематски ометали.
Све то је више људи навело да оду одавде него било какав новчана оскудица, друштвена нестабилност или ратови. То је тако и они који су нас обесхрабривали могу да кажу како су били у праву.
Али шта радити? Одмах отићи негде другде, одмах се предати, учланити се у странку или ступити у котерију, или што је најдоследније – одмах се убити. Већина људи, ипак, не ураде ништа од тога, или макар не одмах. Можда су глупи и наивни, али имају нешто у себи што их тера да верују у нешто, макар слутили да је то неоствариво. Имају неки живот и светлост у себи, па можда и не остваре оно што су наумили, али нешто друго хоће, макар и нешто веома мало, макар и само као искру за неког другог.
То је уосталом жртва – не неке велике ствари, велике речи и поступци, него радити, веровати, трудити се, бити ведар упркос околностима, препрекама, спотицањима, неизвесности, сумњама, сопственим несавршеностима, туђим издајама.
Јер где год и кад год живели, нико нам није гарантовао да ће нам све бити потаман. Увек је могуће угасити се, убити се или променити место боравка, али неки ипак остају и граде, колико год могу, шта могу и док могу.
Не треба осуђивати оне који – на овај или онај начин – одлазе, али ни подсмевати се онима који су спремни на жртву, за дело независно од очекивања награде или страха од казне. На оног спремног да каже – своје сам урадио, а даље је на Богу и на другима. Ако се ништа од тога и не прими у свету, Господ ће ваљда примити као жртву. То је уосталом вера, јер ако бисмо знали и били сигурни, вера не би ни била потребна. А због нечега је ипак ту.
