Годинама је зависност Европе од америчких технолошких компанија сматрана готово неизбежном реалношћу. Microsoft, Google, Amazon, Meta и други амерички гиганти постали су темељ дигиталне инфраструктуре европских влада, компанија и институција.
Међутим, током последњих месеци широм континента све је видљивији нови тренд: Европа покушава да смањи своју технолошку зависност од Сједињених Америчких Држава и изгради сопствени дигитални екосистем.
Од политичких декларација до стварне примене
Тај процес више није ограничен на политичке декларације и дугорочне стратегије. Владе, градови, универзитети и јавне институције већ активно замењују америчке сервисе европским алтернативама, док Европска унија истовремено припрема нове законе којима жели да подстакне развој домаће cloud, AI и полупроводничке индустрије.
Француска као предводник дигиталног суверенитета
Најдаље је отишла Француска, која је постала својеврсни симбол европског покрета за дигитални суверенитет.
Француска државна управа убрзано уводи домаће алате окупљене под платформом LaSuite, која укључује видео конференције, размену докумената, електронску пошту и канцеларијске апликације.
Више десетина хиљада државних службеника већ користи Visio, француску алтернативу сервисима као што су Zoom и Microsoft Teams, док се планира да се комплетна миграција јавног сектора заврши до 2027. године. Француске власти такође раде на преласку са америчких cloud платформи на домаће провајдере за чување осетљивих података.
Европске земље следе сличан пут
Слични процеси одвијају се и у другим европским државама.
Европски парламент почео је да користи француски претраживач Qwant као подразумевани алат за претрагу, док су поједине институције у Холандији пребациле свој open-source код са GitHuba на инфраструктуру под директном контролом државе. У Финској су власти одлучиле да не користе Amazon-ове cloud сервисе за изборне податке, а белгијске институције разматрају напуштање AWS инфраструктуре за поједине критичне системе.
Шта значи „дигитални суверенитет“?
Иако се на први поглед може чинити да је реч о технолошкој или економској одлуци, позадина целе приче је много шира.
Кључни појам који се све чешће појављује у европским политичким документима јесте „дигитални суверенитет“. Идеја је једноставна: континент не жели да кључне комуникационе, cloud и AI сервисе контролишу компаније које подлежу законима друге државе. Посебну забринутост изазива амерички CLOUD Act, закон који под одређеним околностима омогућава америчким властима приступ подацима које америчке компаније чувају чак и ван територије САД-а.
Геополитика као покретач промена
Додатни подстицај стигао је из геополитичке сфере.
Повратак администрације Доналда Трампа, трговинске тензије између Европе и САД-а, као и све чешће расправе о технолошкој зависности од страних сила, подстакли су европске лидере да питање дигиталне инфраструктуре почну да посматрају као питање националне и континенталне безбедности.
Европска стратегија и нове инвестиције
Због тога је Европска комисија почетком јуна представила нову стратегију усмерену на развој домаћих cloud сервиса, AI система и производње чипова. Предлози укључују повећање капацитета европских data центара, нове инвестиције у полупроводнике кроз Chips Act 2.0 и захтеве да критичне јавне услуге користе технологије које су развијене или контролисане унутар Европске уније.
Ограничења и доминација америчких компанија
Међутим, пут ка технолошкој независности неће бити једноставан.
Америчке компаније данас доминирају готово свим кључним сегментима дигиталне економије. Amazon, Microsoft и Google контролишу већину европског cloud тржишта. Nvidia практично доминира тржиштем AI акцелератора, док OpenAI, Google и Anthropic предводе развој напредних модела вештачке интелигенције. Друштвене мреже које користе стотине милиона Европљана такође су углавном у америчком власништву.
Реални циљеви уместо потпуне независности
Због тога бројни стручњаци упозоравају да потпуни раскид са америчком технологијом није реалан циљ.
Уместо тога, европске институције све чешће говоре о смањењу зависности у најкритичнијим областима. Циљ није потпуна изолација од глобалног технолошког тржишта, већ стварање довољно снажне домаће инфраструктуре како би Европа могла да функционише независно уколико дође до политичких или економских поремећаја.
Критике и ризици
Постоји и друга страна ове стратегије.
Критичари упозоравају да претерано инсистирање на „сувереним“ решењима може да повећа трошкове, успори иновације и отежа европским компанијама приступ глобалним технологијама. Неки представници AI индустрије већ су изразили забринутост да би нова правила могла да оптерете европске стартапе више него њихове америчке конкуренте.
Између амбиције и реалности
Ипак, политички моменат тренутно иде у супротном смеру.
Ако је претходна деценија била обележена европским покушајима да регулише америчке технолошке гиганте кроз законе попут DMA и DSA, наредна би могла бити обележена покушајем да се изграде њихове европске алтернативе, пише WIRED.
