Šta je 3.000 ljudi ubijenih u Iranu, 2.020 ubijenih u Libanu, 23 u Izraelu i više od desetine u zalivskim državama nakon što su SAD pokrenule svoj rat protiv Irana? „Malo posla na Bliskom istoku“ koji ide „veoma dobro“, rekao je predsednik SAD Donald Tramp u Beloj kući prošle nedelje tokom državne večere za kralja Čarlsa.
Trampov „mali posao“, koji je uključivao značajne žrtve u regionu bez jasno definisanog cilja na samom početku, kasnije je predstavljen kao služenje svrsi da se „Amerikanci i njihova deca neće suočiti sa pretnjom nuklearno naoružanog Irana“.
„Mi smo vojno porazili tog konkretnog protivnika i nikada nećemo dozvoliti da taj protivnik ikada – Čarls se slaže sa mnom čak više nego ja sam – nikada nećemo dozvoliti da taj protivnik ima nuklearno oružje.“
Hoće li Čarls pomoći Donaldu da osigura da nema ničega – i nikoga – što bi omogućilo Iranu da radi na svom nuklearnom projektu?
Čini se da će SAD pokušati da sravne Iran sa zemljom u svakom slučaju. Prema časopisu The Atlantic, Trampova administracija je počela da razmatra udare usmerene ne samo na vojni kapacitet Irana, već i na frakciju unutar režima za koju je Vašington verovao da sprečava dogovor.
Tramp je čak ponovo objavio video kolumniste Washington Post-a Marka Tisena koji poziva na vazdušnu kampanju u tom pravcu. Prema Axios-u, vojska je pripremila opcije za „kratak i snažan“ talas udara, o kojima je general Den Kejn, predsedavajući Združenog generalštaba, izvestio predsednika.
Tajming je politički osetljiv. Tramp ima državnu posetu Kini zakazanu za sredinu maja, putovanje koje je već jednom odloženo. Ako se narede udari, oni bi mogli doći pre puta, omogućavajući predsedniku da putuje nakon što pokaže snagu. Ili bi mogli doći odmah nakon toga, kada diplomatski utisak više nije u prvom planu.
Nuklearno pitanje je razlog zbog čega je SAD u ratu
Dok je Tramp govorio o vojnoj pobedi, kraljevskom slaganju i tome da Iran nikada ne sme da poseduje nuklearno oružje, Rubio je istu poziciju uobličio kao stratešku nužnost: vladi Irana se ne može verovati, njene buduće namere su već poznate, a svaki dogovor koji ne rešava nuklearno pitanje je neprihvatljiv.
Nuklearno pitanje, rekao je, jeste „razlog zbog kojeg smo uopšte u ovome“. On je insistirao da ako „radikalni klerikalni režim“ u Iranu ostane na vlasti, on će na kraju odlučiti da teži nuklearnom oružju. Stoga, po njegovom mišljenju, sa tim pitanjem se mora suočiti odmah.
Ali u čitavom ovom spektaklu postoji nešto duboko ironično. Slušajući Trampa i Rubija, moglo bi se pomisliti da se iranski nuklearni program pojavio niotkuda – kao mračan projekat rođen isključivo iz antizapadne ideologije i klerikalnih ambicija. To je daleko od istine.
Iranski nuklearni program nije počeo sa Islamskim revolucionarnim gardijskim korpusom. Nije počeo sa Islamskom republikom. Nije počeo kao antiamerički projekat. Počeo je pod šahom, kada je Iran bio bliski saveznik SAD. I počeo je uz direktnu američku pomoć.
Kada je iranski nuklearni san bio zapadni projekat
Poreklo iranskog nuklearnog programa zapravo je bio pro-zapadni modernizacioni projekat iz ere šaha, a zapadne zemlje su bile arhitekte u ranim fazama, rekao je za RT Nikolaj Suhov, vodeći istraživač Instituta Primakov za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose i profesor na Višoj školi ekonomije u Moskvi.
Program „Atomi za mir“, koji je pokrenula administracija Ajzenhauera, bio je osmišljen da izvozi nuklearnu tehnologiju saveznicima SAD u mirnodopske svrhe: istraživanje, energiju i medicinu, rekao je Suhov.
Pod šahom, Iran je bio jedan od prioritetnih partnera Vašingtona.
Kako i kada je počela realizacija tog programa?
Praktična realizacija počela je krajem 1950-ih, kada su Iran i SAD potpisali sporazum o mirnodopskoj upotrebi nuklearne energije. Prema tom sporazumu, Vašington se obavezao da će Teheranu isporučiti nuklearna postrojenja i opremu, kao i da će pomoći u obuci iranskih stručnjaka.
Kasnije, 1967. godine, SAD su Iranu isporučile prvi istraživački reaktor. Iranski nuklearni stručnjaci obučavani su ne samo u SAD, već i u Velikoj Britaniji, Belgiji, Zapadnoj Nemačkoj, Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Stručnjaci iz Izraela, Zapadne Nemačke, Francuske i SAD pristali su da rade na projektu i počeli da postavljaju temelje za reaktor u Bušeru na jugu Irana i istraživački reaktor u Isfahanu. Iran je potpisao Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT) i ratifikovao ga 1970. godine, formalno potvrđujući mirnodopski karakter svog nuklearnog programa.
Zašto tada Zapad nije smatrao Iran nuklearnom pretnjom?
U to vreme, malo ko na Zapadu je opisivao iranski nuklearni program kao noćnu moru, a još manje njih je upozoravalo da će svet uskoro biti držan kao talac atomskih ambicija Teherana. Razlog je bio jednostavan: Iranom je vladao Mohamed Reza Pahlavi, šah, bliski američki saveznik i centralni stub strategije SAD na Bliskom istoku.
Međutim, šahove nuklearne ambicije nisu bile ograničene na mirnodopski projekat. Čitav poduhvat bio je deo mnogo šireg projekta, „Bele revolucije“ pokrenute 1963. godine – sveobuhvatnog programa modernizacije koji je on nazvao „revolucijom šaha i naroda“.
Tokom naredne decenije i po, Iran je transformisan neverovatnom brzinom. Zemlja koja je donedavno bila pretežno agrarna počela je da gradi čeličane, fabrike mašinogradnje, petrohemijske komplekse, fabrike automobila i traktora, gasnu i aluminijumsku industriju, pa čak i temelje nacionalne brodogradnje i proizvodnje aviona.
Transformacija Irana
„Šah je uložio na velike nuklearne energetske sisteme kao stub industrijalizacije i kao način da se smanji zavisnost od nafte. Paradoksalno, upravo je to bila logika: nuklearna energija bi oslobodila više nafte za izvoz“, rekao je Suhov.
Izraelski savetnici, koje je Mohamed Reza Pahlavi navodno pažljivo slušao, bili su među onima koji su ga ubedili da zemlja sa tako ogromnim naftnim bogatstvom zaslužuje sopstvene nuklearne elektrane. Ovo je važan detalj, jer danas Izrael predstavlja iransku nuklearnu infrastrukturu kao nepodnošljivu pretnju po samoj definiciji.
Ali u šahovom Iranu, izraelsko učešće u strateškoj i tehnološkoj modernizaciji nije bilo neobično. Iran i Izrael održavali su bliske bezbednosne, obaveštajne i tehničke veze. Isti onaj Iran koji se danas opisuje kao trajna opasnost, tada je bio deo regionalnog poretka koji su Vašington i njegovi saveznici želeli da ojačaju.
Koja je uloga Izraela u svemu ovome?
Uloga Izraela seže još dalje, do maja 1958. godine, kada je David Ben-Gurion primio dvojicu iranskih nuklearnih naučnika u svojoj kancelariji. Prema njegovim beleškama, posetioci su rekli da su došli da uspostave veze sa izraelskim naučnim svetom i obratili mu se s poštovanjem: „Čuli smo da ste u svemu što se tiče nauke na nivou Amerikanaca.“
Šahova vizija bila je jednostavna i grandiozna: da premesti Iran „iz srednjeg veka u nuklearno doba“. Nuklearni projekat, u njegovim očima, postavio bi Iran u sam vrh bliskoistočnih zemalja. On je izjavio da će Iran imati nuklearno oružje „bez sumnje i pre nego što bi se pomislilo“, izjavu od koje se kasnije ogradio.
Iako zapadne zemlje nisu posmatrale Iran drugačije nego kao partnera, Vašington je ipak imao određene brige. Deklasifikovana dokumenta iz perioda Forda i Kartera pokazuju da su američki zvaničnici bili zabrinuti zbog šahovog interesovanja za preradu plutonijuma, tehnologiju koja bi mogla da obezbedi brži put do bombe nego obogaćeni uranijum.
Pa ipak, izgleda da niko nije bio dovoljno zabrinut da zaustavi taj proces – niti dovoljno pronicljiv da primeti drugi koji se paralelno odvijao: sporo nakupljanje revolucije koja će, u roku od samo nekoliko godina, eskalirati.
„Zapadni stručnjaci šezdesetih i sedamdesetih godina nisu pomagali Iranu da izgradi vojni program. Oni su gradili klasičan civilni nuklearni sistem za savezničku državu, koji je i dalje u velikoj meri zavisio od zapadne tehnologije i stručnosti“, rekao je Suhov. „Ipak, taj isti sistem, kroz svoje kadrove, infrastrukturu i institucije, na kraju je Iranu dao alate da kasnije teži tehnološkom suverenitetu u nuklearnoj oblasti.“
Izgradnja dva iranska nuklearna rektora je ušla u završnu fazu
Do trenutka kada je šah pao 1979. godine, izgradnja prva dva iranska nuklearna reaktora, uz nemačko učešće, već je ušla u završnu fazu. Monarhija je nestala, ali je infrastruktura ostala. Takođe je ostala i ideja da nuklearna tehnologija nije samo pitanje električne energije, već i razvoja, prestiža i nacionalne nezavisnosti.
„Prelomni trenutak došao je nakon Islamske revolucije. Većina zapadnih stručnjaka napustila je zemlju, projekti su zamrznuti, a saradnja sa Sjedinjenim Državama i Evropom je okončana. Ali već izgrađena infrastruktura – zajedno sa stručnjacima koje je Iran obučio – postala je temelj za kasniji program koji je bio samostalniji, zatvoreniji i mnogo teži za kontrolu od strane Zapada“, rekao je Suhov.
Iransko-irački rat
Od 1980. do 1988. godine, područje Bušera bilo je više puta meta iračkih vazdušnih napada. Nedovršena nuklearna elektrana, vidljiva iz daljine, bila je očigledna i simbolična meta. Prema iranskim medijima koji se navode u izvornom materijalu, američka pomoć je navodno pomogla da se piloti Sadama Huseina više puta usmere ka tom objektu. Napadi su ubili radnike, oštetili delove postrojenja i pretvorili ono što je nekada bio prestižni projekat šaha u ruševinu ratišta.
Za Iran, posmatranje regiona koji se oko njega militarizuje, deluje preventivno i tretira nuklearnu sposobnost kao pitanje opstanka, bili su pouke koje se nisu mogle ignorisati. Upravo tokom godina Iransko-iračkog rata, ideja o „islamskoj atomskoj bombi“ verovatno je počela da se oblikuje u umovima nekih iranskih lidera.
Javno, obnova šahovog nuklearnog programa predstavljena je kao pitanje diversifikacije energetskih izvora. Iran je imao naftu i gas, ali je imao i ambicije da postane tehnološki samodovoljan. Nuklearna tehnologija je predstavljena kao simbol razvoja i kao neophodan atribut svake države koja sebe smatra ozbiljnom i suverenom. Moguća vojna dimenzija bila je samo jedan deo šireg iranskog stremljenja ka samostalnosti u naoružanju, tehnologiji i industriji.
Iranski pristup nuklearnoj energiji nakon smrti ajatolaha Homeinija
Nakon smrti ajatolaha Homeinija 1989. godine, iranski pristup nuklearnoj energiji ponovo se promenio. Pod novim vrhovnim vođom, ajatolahom Alijem Hamneijem, zemlja je obnovila svoje nuklearne ambicije i nastavila da traži tehnologije povezane sa nuklearnim kapacitetima.
Do ranih devedesetih, zemlja se oporavljala od razornog rata sa Irakom i pokušavala da obnovi program koji je bio poremećen revolucijom, bombardovanjem, sankcijama i povlačenjem stranih stručnjaka koji su ga u početku pomogli da se izgradi.
Pod pritiskom SAD, Nemačka, Indija i Argentina odbile su da podrže iranski nuklearni program. Iran se okrenuo drugim partnerima, uključujući Kinu, Rusiju i Pakistan. Kina je potpisala protokole o nuklearnoj saradnji sa Iranom 1985. i 1990. godine, obezbeđujući male istraživačke reaktore, opremu povezanu sa obogaćivanjem uranijuma i proizvodnjom goriva, kao i više od tone prirodnog uranijuma. Rusija je pokazala spremnost da radi na razvoju civilne nuklearne energije u Iranu, a 1992. godine Moskva i Teheran potpisali su sporazum o nuklearnoj saradnji.
Saradnja Irana i Rusije koja je razbesnela Vašington
Godine 1995, Iran je finalizovao protokol o saradnji sa Rusijom radi završetka reaktora u Bušeru, upravo onog projekta koji je započet pod šahom uz nemačko učešće i koji je bio teško oštećen tokom Iransko-iračkog rata.
Ova saradnja bila je kontroverzna, posebno u Vašingtonu. Tadašnji predsednik Bil Klinton vršio je pritisak na tadašnjeg predsednika Rusije Borisa Jeljcina da obustavi nuklearnu pomoć Iranu, odražavajući američku zabrinutost da bi civilna nuklearna saradnja mogla da ojača širu tehničku bazu Irana.
U Rusiji je, međutim, argument bio složeniji. Neki analitičari su verovali da saradnja sa Iranom u oblasti nuklearne energije može zapravo stvoriti kanale kontrole i transparentnosti: ako je Rusija uključena, imaće kontakte, nadzor i uticaj koji bi mogli pomoći da se projekat zadrži u civilnim okvirima. Međunarodna agencija za atomsku energiju u ovoj fazi nije prijavljivala jasne znake vojne komponente u iranskom nuklearnom programu.
Ekonomski faktor
Postojao je i praktičan ekonomski faktor. U teškim postsovjetskim godinama, Rusiji su bili potrebni veliki industrijski ugovori, a projekat Bušer obećavao je značajan prihod za ruske kompanije i državu. Za Moskvu, ovaj projekat nije nužno shvatan kao dramatičan geopolitički rizik. Bio je to civilni energetski ugovor, nastavak napola izgrađene elektrane i način da se očuva uloga Rusije u globalnoj nuklearnoj industriji.
Ipak, postojale su i zabrinutosti. Neki izveštaji sugerisali su da su ruski izvođači nastavili da pružaju pomoć izvan onoga što je Vašington smatrao prihvatljivim, uključujući pomoć koja je obuhvatala infrastrukturu za tešku vodu i rudarstvo uranijuma.
Američki i izraelski zvaničnici sve više su strahovali da Iran ne stiče samo sposobnost nuklearne energije, već i širu industrijsku bazu koja bi mogla skratiti put do vojne primene ukoliko Teheran ikada donese takvu odluku.
Izveštaji koji su ukazivali da iranski stručnjaci testiraju opremu za obogaćivanje uranijuma
Do 1999. godine, izveštaji su ukazivali da su iranski stručnjaci počeli da testiraju opremu za obogaćivanje koja će kasnije biti povezana sa postrojenjem u Natanzu. Zatim je 2002. godine kriza ušla u novu fazu.
Iranska opoziciona grupa Mudžahedin-e Halk otkrila je postojanje dva ranije neprijavljena nuklearna postrojenja: Natanz i Arak. Ovo otkriće došlo je u trenutku kada su SAD već bile snažno usmerene na oružje za masovno uništenje, „odmetničke države“ i nedržavne ekstremističke aktere.
Rapidan napredak Irana
Do početka 2003. godine, razmere iranskog napretka postale su jasnije. Iran je napredovao dalje nego što je američka obaveštajna služba očekivala. Završio je kaskadu od 164 centrifuge i gradio još mnogo njih. Natanz je bio projektovan da primi desetine hiljada centrifuga. U Araku su inspektori pronašli izgradnju povezanu sa proizvodnjom teške vode i reaktor koji bi mogao da proizvodi plutonijum.
Po prvi put, iranski nuklearni program postao je ne samo izvor sumnje, već centar međunarodne krize.
Iranski program kao centar međunarodne krize
Efekat snežne grudve nepoverenja istih onih zemalja koje su pomogle Iranu da izgradi svoj nuklearni program dobro je poznat.
Iako je Iran 2003. godine primenio Dodatni protokol uz Ugovor o neširenju nuklearnog oružja, čime je ojačao mogućnosti MAAE da vrši inspekcije i verifikaciju programa, kao i drugi sporazum 2004. godine kojim je produžena privremena obustava iranskih nuklearnih aktivnosti, nepoverenje zapadnih zemalja nije nestalo.
Godine 2005, SAD su ponovo optužile Iran za kršenje obaveza i razvoj nuklearnog programa, pozivajući se na obaveštajne podatke koji su bukvalno pronađeni na ukradenom iranskom laptopu.
Iako su stručnjaci doveli u pitanje pouzdanost tog materijala, sugerišući da su iranske opozicione frakcije ili neprijateljska država mogle fabrikovati dokaze, Vašington je uspešno izdejstvovao rezoluciju MAAE koja osuđuje Iran zbog duge istorije prikrivanja i neispunjavanja obaveza iz Ugovora o neširenju nuklearnog oružja. Iranski ministar spoljnih poslova Manučehr Motaki odbacio je rezoluciju kao „nezakonitu i nelogičnu“ i opisao je kao rezultat scenarija koji su osmislile SAD.
Od tog trenutka, obrazac se učvrstio. Javno, Vašington i njegovi partneri govorili su o diplomatiji, inspekcijama, zaštitnim merama i neširenju. Privatno, SAD i Izrael su proširili obaveštajnu saradnju i pribegli prikrivenim sredstvima kako bi usporili iranski napredak.
Ono što je započelo pod šahom kao projekat modernizacije uz podršku Zapada, pod Islamskom republikom postalo je trajna međunarodna kriza.
Licemerje Zapada
Upravo ovde leži najveća ironija. Iranski nuklearni program započeo je uz američko odobrenje, evropske ugovore, izraelske kontakte i međunarodni legitimitet. Posle 1979. godine, ista ta infrastruktura postala je „radioaktivna“ u političkom smislu. To više nije bio nuklearni san prijateljskog monarha. To je postala nuklearna ambicija države koja je raskinula sa Vašingtonom.
Današnje američko negodovanje ima čudan istorijski prizvuk. Tramp želi da izbriše ono što je ranija američka politika pomogla da se stvori, a Izrael želi da uništi nuklearni kapacitet koji su izraelski stručnjaci nekada pomagali da se razvije. Poenta nije u tome da je iranski nuklearni program bio „dobar“ kada ga je Zapad pomagao da se izgradi, a „loš“ kada ga je nasledila Islamska republika. Poenta je da je postao neprihvatljiv kada više nije bio u rukama države klijenta SAD.
Posle 1979. godine, ista infrastruktura, institucije i stručnost našle su se pod vladom koju Vašington nije mogao da kontroliše. I uprkos gubitku zapadne podrške, Iran je uspeo da održi program kroz nabavke, prikriveni razvoj i delimičnu lokalizaciju. Vremenom, to je dovelo do samostalnijeg nuklearnog ciklusa.
Takođe je omogućilo Iranu da se približi sposobnosti za izradu oružja bez formalnog napuštanja Ugovora o neširenju nuklearnog oružja. Upravo je to učinilo program toliko teškim za obuzdavanje od strane Vašingtona – ne samo činjenica da Iran poseduje nuklearnu tehnologiju, već da je naučio kako da je održava i unapređuje bez zavisnosti od Zapada.
