Nemoguće je nabrojati čuda koja Presveta Bogorodica preko svog pojasa izliva na vernike, a posebno na nerotkinje. Njima se daje deo osveštane trake na Svetom pojasu i one uz pomoć vere i molitve dobijaju milost od Gospoda i porod. U grčkim, pa i svetskim medijima o tome se svakodnevno piše. Stotine hiljada svedočanstava je o tome napisano, pa čak je i broj knjiga o ovim čudima ogroman. Najveća dragocenost Svete Gore koja se čuva u manastiru Vatoped je Časni Pojas Presvete Bogorodice. To je svetinja koja je obišla ceo svet i koju je, prema predanju, od kamilje dlake načinila sama Bogorodica. Verne žene koje pate od neplodnosti često pribegavaju časnom pojasu Presvete Bogorodice: postoje nebrojena svedočanstva o čudima isceljenja uz pomoć ove velike svetinje. Pojas Bogorodice je danas podeljen u tri dela i predstavlja jedinu dragocenost do danas sačuvanu iz Bogorodičinog zemaljskog života.
Poznato je da u vreme sahrane Presvete Bogorodice apostol Toma bio u Indiji, gde je širio Radosnu vest. Apostol Toma je stigao tek treći dan nakon njenog upokojenja i pošto je bio neutešan i želeći da se oprosti od Bogorodice, zatražio je da se otvori njen grob. Apostoli su ispunili Tominu molbu i bili zapanjeni – grobnica je bila prazna, ali je iz nje izlazio divan miris. Apostoli su počeli da se mole, želeći da im Bog otkrije gde je nestalo telo Njegove Majke. Tog dana uveče se pred njima pojavila Presveta Bogorodica i pozdravila ih: „Radujte se! – jer sam sa vama u sve dane!“ Tada je, utehe radi, Bogorodica sa neba bacila svoj pojas, koji je Toma potom odneo ostalim učenicima.
Prema predanju, pojas je od kamilje dlake načinila sama Bogorodica. U prvim vekovima hrišćanstva pojas je čuvan u Jerusalimu a tokom četvrtog veka u Kapadokiji. U istom veku M. Teodosije je vratio pojas u Jerusalim, odakle ga je njegov sin Arkadije preneo u Konstantinopolj. Tamo je u početku bio u hramu Halkopration (bakarni hram) da bi kasnije dospeo u crkvu Vlahernon od strane cara Leonta.
U toku vladavine Leondija Sofua (886-912) pojas Presvete Bogorodice poštovan je kao velika svetinja i bio je položen u zlatni kovčeg. Krajem 9. – početkom 10. veka ovaj kovčeg je prvi put otvoren na zahtev cara Lava Mudrog. Njegovu ženu, caricu Zoju, savladao je nečisti duh, a Lav Mudri se molio Bogu za njeno isceljenje. Jednom je car imao viziju da će njegova žena biti izlečena ako joj se na nju položi pojas Bogorodice. Na molbu cara i uz dozvolu patrijarha, kovčeg je otvoren. Prvo čudo koje su videli je da već deset vekova pojas, koji se čuvao u kovčegu, ni malo nije propao, već je sačuvan u svom izvornom obliku. Čim je stavljen na bolesnu ženu, nečisti duh, koji ju je obuzeo – nestao je. U znak zahvalnosti carica Zoja je izvezala ceo pojas, ali ne običnim koncem, već zlatnim, koji je tako dobio svoj današnji izgled.
U dvanaestom veku u godinama Manuila Prvog Komnina (1143-1180) zvanično je ustanovljen praznik Svetog pojasa, dok je ranije slavljen zajedno sa Pokrovom (1. juli). Sveti pojas je bio u Konstantinopolju do 12 veka kada je u porazu Isakovom od bugarskog cara Asama (1185) ukraden i prenesen u Bugarsku. Kasnije je dospeo u ruke Srba, knez Lazar srpski (1342-1389) ga je poklonio manastiru Vatoped zajedno sa velikim komadom Časnog Krsta. Od tada se čuva u oltaru Sabornog hrama ovog manastira. U godinama turske vladavine, manastirsko bratstvo je krenulo na putovanja po Kritu, Makedoniji, Trakiji, u Konstantinopolj i Malu Aziju, kako bi milošću Božijom preko ove svetinje zaustavljali epidemije kuge i kolere, mnoge isceljivali, pa čak i vaskrsavali. Noseći sa sobom Sveti pojas dešavala su se mnoga čudesa i iscelenja. Od mnoštva se izdvajaju sledeća:
Jednom prilikom, monasi manastira Vatoped gostovali su u i kući jednog sveštenika u Ainu. Žena sveštenikova krišom je tom prilikom uzela jedan deo pojasa. Kada su se oci ukrcali na brod, iako je more bilo mirno, nisu mogli da isplove. Čudeći se ovome, popadija je osetila da je to zbog njenog sagrešenja i vratila je ocima deo Svetog pojasa. Pošto je to učinila, brod je mogao da isplovi. Posle ovog događaja je napravljena druga kutija u kojoj se čuva deo koji je popadija želela da uzme za sebe.
Za vreme revolucije 1821, posle molbe Krićana, oci su preneli na Krit pojas kao pomoć narodu. Međutim kada dok su se sveštenici spremali za povratak uhapsili su ih Turci i poveli na pogubljenje. Sveti pojas je tada otkupljen od strane engleskog konzula Domenika Santonija. Sa krita je sveti pojas premešten u Santorini u novu konzulovu kuću. Vest se pronela po ostrvu a episkop je obavestio bratstvo Vatopeda. Konzul je tražio veliku sumu novca a narod je iako napaćen uspeo da sakupi traženi novac i tako je pojas vraćen u Vatoped. Međutim ono što se desilo u Ainou sa ženom sveštenika ponovilo se i konzulovoj ženi. Ona je tajno od muža odsekla jedan deo Svetog pojasa što je učinilo da je konzul uskoro iznenada umro a majka i sestra su joj teško oboleli. Zbog toga je ona 1839 godine molila manastir da pošalju predstavnika i preuzmu deo Svetog pojasa koji je ostao kod nje.
1864. godine je Sveti pojas prenesen u Konstantinopolj zbog kolere koja je kosila stanovništvo. Kada se brod približio luci kolera je prestala a već oboleli su ozdravili. Ovo čudo je izazvalo znatiželju sultana pa je poželeo da i sam celiva Sveti pojas.
U periodu dok je Sveti pojas bio u Konstantinopolju jedan grčki stanovnik iz Galata zatražio je da se prenese u njegovu kuću jer mu je sin bio teško bolestan. Kada je pojas stigao u njegovu kuću bolesnik je već umro. Sveštenici se nisu prepustili očaju. Zatražili su da vide mrtvaca a kada su na njega stavili sveti pojas on je oživeo.
1894. je Sveti pojas pozvan u mesto Madito u Maloj Aziji zbog najezde skakavaca koji su uništili šume i poljane. Kada je brod na kome je bio Sveti pojas stigao u luku nebo je prekrio oblak skakavaca koji su počeli da padaju u more pa je brod jedva usidren. Stanovništvo je gledajući ovo čudo oduševljeno pojalo “Gospode pomiluj”.
Do naših dana Sveti pojas čini čuda, posebno kod nerotkinja. Njima se daje deo osveštane trake na Svetom pojasu i one uz pomoć vere i molitve dobijaju milost od Gospoda i porod.
Nemoguće je nabrojati čuda koja Presveta Bogorodica preko svog pojasa izliva na vernike. U grčkim, pa i svetskim medijima o tome se svakodnevno piše. Stotine hiljada svedočanstava je o tome napisano, pa čak je i broj knjiga o ovim čudima ogroman.
Hodočasnici u manastiru Vatoped veruju da kopija čudotvornog pojasa ima istu moć kao i original. Mali pojasevi, koje prave monasi manastira Vatoped, osveštani pojasem Bogorodice, imaju veliku isceliteljsku moć. Kopije ovog pojasa prenose se iz ruke u ruku. Ljudi ih šalju jedni drugima, čak i u različite zemlje, lečeći svoje bolesti i tegobe.
Za Fondaciju Prijatelj Božiji pripremio: Nikola Životin
