Najveća misija CIA-e u terminima dopreme oružja i vojne opreme, logistike i finansiranja bila je globalna linija snabdevanja za mudžahedine, svete ratnike Avganistana, koji su se borili protiv oko 110.000 pripadnika oružanih snaga Sovjetskog Saveza. Pod slikovitim nazivom, tajna „Operacija Ciklon“ (Operation Cyclone) službeno je počela u vreme administracije predsednika Sjedinjenih Država, Džimija Kartera, u januaru 1980. iako je bila na snazi i ranije.
Pošto je to bila Karterova ideja, direktor CIA-e Vilijam Kejsi nije je svesrdno prihvatio. Bar ne u početku. Međutim, uskoro je u njoj video veliku priliku za svoju agenciju da dodatno učvrsti uticaj nad američkom spoljnom politikom, posebno na Bliskom istoku.
Motivi angažovanja CIA-e
„Bio sam prvi šef agencije koga su poslali u inostranstvo s tako divnim nalogom: ‘Idi ubijati sovjetske vojnike’“, kazao je ugledni funkcioner CIA-e Hauard Hart. On je 1981. kao važan obaveštajac stigao u Avganistan.
„Zamislite. Bio sam oduševljen. Bio je to plemenit cilj. Ali zadatak nije bio oslobađanje Avganistana. Niko nije verovao da bi Avganistanci mogli uistinu trijumfovati.“
Sovjetski motivi za intervenciju
Komunisti su u Kabulu došli na vlast u proleće 1978. godine. Ali vatrene unutrašnje borbe levičarskih frakcija Halk i Parčam ugrozile su opstanak novog poretka zajedno s pobunom različitih plemena i grupa. Među pobunjenicima su mudžahedini bili najglasniji. Za Božić 1979., kako bi se očuvala prijateljska komunistička vlast, SSSR je vojno intervenisao i brzo okupirao većinu zemlje.
Sovjetsko rukovodstvo na čelu s generalnim sekretarom Leonidom Brežnjevom, šefom KGB-a Jurijem Andropovim, ministrom odbrane Dmitrijem Ustinovim, premijerom Aleksejem Kosiginom i ministrom spoljnih poslova Andrejem Gromikom, smatralo je da bi pad komunističke vlade ugrozio geopolitičke interese SSSR-a u regiji, posebno s obzirom na stratešku važnost Avganistana kao tampon zone prema južnoj i zapadnoj Aziji.
Sovjeti su ujedno strahovali da bi nestabilnost mogla dovesti do širenja islamskog fundamentalizma u susedne sovjetske republike s muslimanskim stanovništvom. Intervenciju su pravdali „međunarodnom obavezom“ pružanja pomoći socijalističkoj zemlji. No stvarni motiv bio je očuvanje sovjetske sfere uticaja u Aziji u uslovima Hladnog rata sa SAD-om.
CIA je obilato pomagala svete ratnike mudžahedine tokom sovjetske okupacije Avganistana od 1979. do 1989. Cilj je bio što više naštetiti Sovjetima u Avganistanu i naterati ih da se povuku iz te problematične i ogromne azijske zemlje. Osim toga, nastojalo se putem pomaganja islamskih boraca destabilizovati republike SSSR-a s većinskim muslimanskim stanovništvom (Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan, Uzbekistan, Azerbejdžan i ruske republike poput Čečenije), što bi možda dovelo do nemira i sloma samog Sovjetskog Saveza iznutra.
Odgovor Amerike i razmere Operacije Ciklon
Usledio je 10-godišnji rat u kojem su pretežno zapadne vlade podržavale pobunjenike. Tu je Amerika bila najglasnija i najistrjanija. Predsednik Džimi Karter proglasio je tzv. Karterovu doktrinu. Njom je najavio da će SAD braniti interese u Persijskom zalivu, uključujući vojnom silom ako bude potrebno. Odmah nakon invazije Karter je uveo sankcije SSSR-u, obećao pomoć Pakistanu i obavezao se da će štititi Zalivske države zbog njihove uloge snabdjevača Amerike naftom.
SAD i druge zapadne države su bojkotovale Olimpijske igre u Moskvi 1980. Karterova vlada dodatno je pojačala vojnu prisutnost u regiji te započela jačanje veza s partnerima poput Saudijske Arabije i Egipta, kako bi suzbila sovjetski uticaj. Karterova doktrina nastavila se i pod predsednikom Ronaldom Reganom. Time je rat u Avganistanu postao ključni element hladnoratovskog sukoba. Stoga je CIA-in tajni program pomoći mudžahedinima bio od ogromnog značaja.
Ciklon je bila jedna od najdužih tajnih operacija CIA-e. Trajala je ukupno 13 godina od 1979. do 1992. godine. 1979. njen budžet iznosio je oko 500.000dolara. Sledeće godine oko 20-30 miliona dolara, a dostigao je nivo od neverovatnih 630 miliona dolara 1987. Pod Reganom se program povećao, a njegova ukupna vrednost iznosila je grandioznih 3 milijarde dolara. Međutim, stvarna vrednost operacije je i veća ako se uzmu u obzir i drugi finansijeri poput Saudijske Arabije i Pakistana.
Saudijska Arabija je u mudžahedinima videla bogomdanu priliku da izvozi radikalni oblik islama – vehabizam. Ukupna potpora mudžahedinima tako se procenjuje na 6 do 8 milijardi dolara, uključujući novac za kupovinu oružja, oružje, vojnu opremu, logistiku, obuku i operativne troškove u Avganistanu i Pakistanu. Tako je Operacija Ciklon postala jedna od najskupljih tajnih operacija u istoriji.
Reganova doktrina
Politika pomaganja mudžahedinima bila je sasvim saglasna Reganovoj doktrini – strategiji spoljne politike SAD-a tokom 1980-ih, usmerenoj na podršku antikomunističkim grupama širom sveta kako bi se oslabio sovjetski uticaj. Cilj doktrine je bio pomoći narodima u zemljama Trećeg sveta koji su se borili protiv sovjetskih marionetskih režima. Osim asistencije avganistanskim mudžahedinima, američka vlada je preko CIA-e pomagala kontrarevolucionarima (Kontrasima) u Nikaragvi i pobunjenicima u Angoli i Kambodži. Regan je verovao da će podrška pobunjenicima ubrzati pad Sovjetskog Saveza, što će dovesti do svršetka Hladnog rata i konačne američke dominacije u svetu.
Kako bi proveo svoju spoljnopolitičku doktrinu, Regan je angažovao CIA-inu diviziju specijalnih aktivnosti koja je opremala pobunjenike. Arhitekta te strategije bio je mladi časnik CIA-e, Majkl Vikers. Strategija se zasnivala na slanju širokog spektra oružja, logistike, opreme, skupa s programima uvežbavanja, kako bi se poboljšale mogućnosti Avganistanaca da vode uspešan rat protiv sovjetskih okupatora.
Važna uloga Pakistana, Saudijske Arabije i ostalih država
Operacija se snažno oslanjala na pakistanskog predsednika Muhamada Zija-ul-Haka i na pakistansku obaveštajnu agenciju ISI. Pakistanska tajna služba je služila kao posrednik za distribuciju novca, vojne opreme i naoružanja. Procenjuje se da je ISI naoružao i opremio više od 100 hiljada pobunjenika između 1978. i 1992. te su podstakli arapske volontere da dođu izvana kako bi se pridružili pokretu otpora. Američka i pakistanska vlada pomagale su isključivo sunitske mudžahedine, dok šiitske nisu zbog sukoba s Islamskom Republikom Iran.
Zvaničnici iz CIA-e ali i drugih agencija američke vlade znali su često posećivati pakistansko-avganistansku granicu te su Amerikanci obilno pomagali avganistanskim izbeglicama. Direktor CIA-e, Vilijam Kejsi, predlagao je Pakistancima da izvrše pritisak i prenesu borbe na sovjetski teritorij, odnosno na južne većinski muslimanske republike. Pakistanci su se složili pa je CIA uskoro osigurala hiljade Kurana, tekstova o sovjetskim zločinima nad Avganistancima kao i pamfleta o lokalnim istorijskim junacima.
Saudijska Arabija je otpočetka uglavnom podjednako pomagala islamističkim pobunjenicima kao i CIA, dolar za dolar. Kada bi saudijska plaćanja kasnila, američki dužnosnici bi leteli u Rijad kako bi ubrzali priliv saudijskog novca. Kinezi su slali oružje vredno više miliona dolara, kao i Egipćani i Britanci (tajna služba MI6). Peking je smatrao sovjetsku prisutnost u Avganistanu pretnju svojoj sigurnosti i regionalnoj stabilnosti, ponajpre zbog blizine sovjetsko-kineske granice. Kineska pomoć mudžahdinima uključivala je isporuku oružja, municije i druge vojne opreme, koja je prolazila kroz Pakistan.
Pakistanci kradu oružje
CIA je koordinisala isporuke oružja i opreme. CIA-in operativac Hart ih je predavao pakistanskoj obaveštajnoj službi. Ona je služila kao posrednik između CIA-e i mudžahedina. Pakistanci bi zadržali popriličan deo oružja i opreme pre nego što bi ih isporučivali političkim liderima avganistanskog pokreta otpora u egzilu, u Pešavaru, istočnom od Kajberskog pređa. Pobunjenički bi lideri još uzeli i svoj deo pre no što je to oružje došlo na avganistanska bojišta.
Delovi oružja i vojne opreme završavali su na crnom tržištu i kod kriminalnih grupa koje nisu imale veze s političkim ciljevima mudžahedina. Kao rezultat korupcije, mnogi borci na terenu dobijali su ograničena sredstva. Uprkos tome, isporuke CIA-e su nastavile stizati.Amerikanci i njihovi saveznici su verovali da će ukupna količina pomoći na kraju dovoljno ojačati mudžahedine da iscrpe sovjetske trupe.
„Nismo pokušavali da govorimo avganistanskim pobunjenicima kako da se bore“, kazao je CIA-in službenik Džon MekMahon.
„Ali kada smo videli neke sovjetske uspehe protiv mudžahedina, postao sam uveren da sve oružje koje smo isporučili nije završavalo u rukama avganistanskih streljaca.“
Iz tog razloga je otišao u Pakistan i sazvao sastanak sedam vođa avganistanskih pobunjeničkih grupa, od pariskih izbeglica u mekanim mokasinkama do grubo tesanih ljudi iz planina. „Rekao sam im da me brine što uzimaju deo oružja, bilo da ga spremaju za kasnije ili, rekoh, sačuvaj Bože, da ga prodaju. A oni su se nasmešili. I rekli su: Potpuno ste u pravu. Deo oružja spremamo. Jer jednog dana Sjedinjene Države neće biti ovde, i moraćemo sami nastaviti borbu.“ Danas kad znamo šta se dešavalo od 11. septembra 2001. do danas, jasno je da je nastavak borbe eufemizam za međunarodni terorizam, tj. terorističko delovanje međunarodnih islamskih organizacija poput Talibana, Al-Kaide i ISIS-a.
