Највећа мисија ЦИА-е у терминима допреме оружја и војне опреме, логистике и финансирања била је глобална линија снабдевања за муџахедине, свете ратнике Авганистана, који су се борили против око 110.000 припадника оружаних снага Совјетског Савеза. Под сликовитим називом, тајна „Операција Циклон“ (Operation Cyclone) службено је почела у време администрације председника Сједињених Држава, Џимија Картера, у јануару 1980. иако је била на снази и раније.
Пошто је то била Картерова идеја, директор ЦИА-е Вилијам Кејси није је свесрдно прихватио. Бар не у почетку. Међутим, ускоро је у њој видео велику прилику за своју агенцију да додатно учврсти утицај над америчком спољном политиком, посебно на Блиском истоку.
Мотиви ангажовања ЦИА-е
„Био сам први шеф агенције кога су послали у иностранство с тако дивним налогом: ‘Иди убијати совјетске војнике’“, казао је угледни функционер ЦИА-е Хауард Харт. Он је 1981. као важан обавештајац стигао у Авганистан.
„Замислите. Био сам одушевљен. Био је то племенит циљ. Али задатак није био ослобађање Авганистана. Нико није веровао да би Авганистанци могли уистину тријумфовати.“
Совјетски мотиви за интервенцију
Комунисти су у Кабулу дошли на власт у пролеће 1978. године. Али ватрене унутрашње борбе левичарских фракција Халк и Парчам угрозиле су опстанак новог поретка заједно с побуном различитих племена и група. Међу побуњеницима су муџахедини били најгласнији. За Божић 1979., како би се очувала пријатељска комунистичка власт, СССР је војно интервенисао и брзо окупирао већину земље.
Совјетско руководство на челу с генералним секретаром Леонидом Брежњевом, шефом КГБ-а Јуријем Андроповим, министром одбране Дмитријем Устиновим, премијером Алексејем Косигином и министром спољних послова Андрејем Громиком, сматрало је да би пад комунистичке владе угрозио геополитичке интересе СССР-а у регији, посебно с обзиром на стратешку важност Авганистана као тампон зоне према јужној и западној Азији.
Совјети су уједно страховали да би нестабилност могла довести до ширења исламског фундаментализма у суседне совјетске републике с муслиманским становништвом. Интервенцију су правдали „међународном обавезом“ пружања помоћи социјалистичкој земљи. Но стварни мотив био је очување совјетске сфере утицаја у Азији у условима Хладног рата са САД-ом.
ЦИА је обилато помагала свете ратнике муџахедине током совјетске окупације Авганистана од 1979. до 1989. Циљ је био што више наштетити Совјетима у Авганистану и натерати их да се повуку из те проблематичне и огромне азијске земље. Осим тога, настојало се путем помагања исламских бораца дестабилизовати републике СССР-а с већинским муслиманским становништвом (Казахстан, Киргистан, Таџикистан, Туркменистан, Узбекистан, Азербејџан и руске републике попут Чеченије), што би можда довело до немира и слома самог Совјетског Савеза изнутра.
Одговор Америке и размере Операције Циклон
Уследио је 10-годишњи рат у којем су претежно западне владе подржавале побуњенике. Ту је Америка била најгласнија и најистрјанија. Председник Џими Картер прогласио је тзв. Картерову доктрину. Њом је најавио да ће САД бранити интересе у Персијском заливу, укључујући војном силом ако буде потребно. Одмах након инвазије Картер је увео санкције СССР-у, обећао помоћ Пакистану и обавезао се да ће штитити Заливске државе због њихове улоге снабдјевача Америке нафтом.
САД и друге западне државе су бојкотовале Олимпијске игре у Москви 1980. Картерова влада додатно је појачала војну присутност у регији те започела јачање веза с партнерима попут Саудијске Арабије и Египта, како би сузбила совјетски утицај. Картерова доктрина наставила се и под председником Роналдом Реганом. Тиме је рат у Авганистану постао кључни елемент хладноратовског сукоба. Стога је ЦИА-ин тајни програм помоћи муџахединима био од огромног значаја.
Циклон је била једна од најдужих тајних операција ЦИА-е. Трајала је укупно 13 година од 1979. до 1992. године. 1979. њен буџет износио је око 500.000долара. Следеће године око 20-30 милиона долара, а достигао је ниво од невероватних 630 милиона долара 1987. Под Реганом се програм повећао, а његова укупна вредност износила је грандиозних 3 милијарде долара. Међутим, стварна вредност операције је и већа ако се узму у обзир и други финансијери попут Саудијске Арабије и Пакистана.
Саудијска Арабија је у муџахединима видела богомдану прилику да извози радикални облик ислама – вехабизам. Укупна потпора муџахединима тако се процењује на 6 до 8 милијарди долара, укључујући новац за куповину оружја, оружје, војну опрему, логистику, обуку и оперативне трошкове у Авганистану и Пакистану. Тако је Операција Циклон постала једна од најскупљих тајних операција у историји.
Реганова доктрина
Политика помагања муџахединима била је сасвим сагласна Регановој доктрини – стратегији спољне политике САД-а током 1980-их, усмереној на подршку антикомунистичким групама широм света како би се ослабио совјетски утицај. Циљ доктрине је био помоћи народима у земљама Трећег света који су се борили против совјетских марионетских режима. Осим асистенције авганистанским муџахединима, америчка влада је преко ЦИА-е помагала контрареволуционарима (Контрасима) у Никарагви и побуњеницима у Анголи и Камбоџи. Реган је веровао да ће подршка побуњеницима убрзати пад Совјетског Савеза, што ће довести до свршетка Хладног рата и коначне америчке доминације у свету.
Како би провео своју спољнополитичку доктрину, Реган је ангажовао ЦИА-ину дивизију специјалних активности која је опремала побуњенике. Архитекта те стратегије био је млади часник ЦИА-е, Мајкл Викерс. Стратегија се заснивала на слању широког спектра оружја, логистике, опреме, скупа с програмима увежбавања, како би се побољшале могућности Авганистанаца да воде успешан рат против совјетских окупатора.
Важна улога Пакистана, Саудијске Арабије и осталих држава
Операција се снажно ослањала на пакистанског председника Мухамада Зија-ул-Хака и на пакистанску обавештајну агенцију ИСИ. Пакистанска тајна служба је служила као посредник за дистрибуцију новца, војне опреме и наоружања. Процењује се да је ИСИ наоружао и опремио више од 100 хиљада побуњеника између 1978. и 1992. те су подстакли арапске волонтере да дођу извана како би се придружили покрету отпора. Америчка и пакистанска влада помагале су искључиво сунитске муџахедине, док шиитске нису због сукоба с Исламском Републиком Иран.
Званичници из ЦИА-е али и других агенција америчке владе знали су често посећивати пакистанско-авганистанску границу те су Американци обилно помагали авганистанским избеглицама. Директор ЦИА-е, Вилијам Кејси, предлагао је Пакистанцима да изврше притисак и пренесу борбе на совјетски териториј, односно на јужне већински муслиманске републике. Пакистанци су се сложили па је ЦИА ускоро осигурала хиљаде Курана, текстова о совјетским злочинима над Авганистанцима као и памфлета о локалним историјским јунацима.
Саудијска Арабија је отпочетка углавном подједнако помагала исламистичким побуњеницима као и ЦИА, долар за долар. Када би саудијска плаћања каснила, амерички дужносници би летели у Ријад како би убрзали прилив саудијског новца. Кинези су слали оружје вредно више милиона долара, као и Египћани и Британци (тајна служба MI6). Пекинг је сматрао совјетску присутност у Авганистану претњу својој сигурности и регионалној стабилности, понајпре због близине совјетско-кинеске границе. Кинеска помоћ муџахдинима укључивала је испоруку оружја, муниције и друге војне опреме, која је пролазила кроз Пакистан.
Пакистанци краду оружје
ЦИА је координисала испоруке оружја и опреме. ЦИА-ин оперативац Харт их је предавао пакистанској обавештајној служби. Она је служила као посредник између ЦИА-е и муџахедина. Пакистанци би задржали поприличан део оружја и опреме пре него што би их испоручивали политичким лидерима авганистанског покрета отпора у егзилу, у Пешавару, источном од Кајберског пређа. Побуњенички би лидери још узели и свој део пре но што је то оружје дошло на авганистанска бојишта.
Делови оружја и војне опреме завршавали су на црном тржишту и код криминалних група које нису имале везе с политичким циљевима муџахедина. Као резултат корупције, многи борци на терену добијали су ограничена средства. Упркос томе, испоруке ЦИА-е су наставиле стизати.Американци и њихови савезници су веровали да ће укупна количина помоћи на крају довољно ојачати муџахедине да исцрпе совјетске трупе.
„Нисмо покушавали да говоримо авганистанским побуњеницима како да се боре“, казао је ЦИА-ин службеник Џон МекМахон.
„Али када смо видели неке совјетске успехе против муџахедина, постао сам уверен да све оружје које смо испоручили није завршавало у рукама авганистанских стрељаца.“
Из тог разлога је отишао у Пакистан и сазвао састанак седам вођа авганистанских побуњеничких група, од париских избеглица у меканим мокасинкама до грубо тесаних људи из планина. „Рекао сам им да ме брине што узимају део оружја, било да га спремају за касније или, рекох, сачувај Боже, да га продају. А они су се насмешили. И рекли су: Потпуно сте у праву. Део оружја спремамо. Јер једног дана Сједињене Државе неће бити овде, и мораћемо сами наставити борбу.“ Данас кад знамо шта се дешавало од 11. септембра 2001. до данас, јасно је да је наставак борбе еуфемизам за међународни тероризам, тј. терористичко деловање међународних исламских организација попут Талибана, Ал-Каиде и ИСИС-а.
