„Да су вукови, разбежали би се, да су Турци, постидели би се, нит су вукови, нит су Турци, већ су хорде бесних Бугара“.
Село Долгаец смештено је у подножју планине Даутице у околини Прилепа. Према предању, породица Младеновић из Србије била је међу првима које су населиле ово село. Верни Брсјачким обичајима и одани Господу, мештани су са радошћу славили крсне славе и велике празнике.
О зверствима почињеним од стране Бугара постоје многа сведочења. Свој крвави пир често су започињали управо на велике православне празнике.
Тако су 1916. године, на Божић, убили 103 виђена домаћина из поречких села.
Најстрашнији злочин догодио се 14. новембра 1915. године на празник Светих Козме и Дамјана — Светих Врача. Тада су у селу Долгаец бугарски окупатори, потпомогнути издајницима, за мање од 24 часа бајонетима заклали 410 сељака, међу њима и велики број деце.
Највише страдалих било је из села Долгаеца (195), затим из села Гостиражни (70), Стровја (60), Костинца (40), Маргари (30) и Богомила (15). Међу убијенима било је много деце, па чак и беба од неколико месеци. Памте се имена невине деце: Ђорђе Димевић (10), Данка Томовић (8), Менка Ђорђевић (7) и Митра Јовановић (4) као и многи други.
Злочин у селу Гострижани
У селу Гостиражни, Бугари су бајонетом убили тек рођену бебу и бацили је у бунар. Покољења убијених и данас сведоче о тим страшним злочинима. Велика Јовановић, девојчица од 16 година, свучена је гола, везана за дрво и избодена бајонетима, али је преживела. Тешко су рањене и Тројанка Стојановић и Велика Крстић.
Свештеник Трајко, у тренутку страдања, откопчао је своју мантију и узвикнуо: „Ударите, душмани клети! Господ је са нама!“
У том тренутку бугарски војник му је зарио нож у груди.
Злочине су пратили паљење кућа и штала пуних сламе и сена. Људи су горели живи у својим домовима. Због дима и пламена, скакали су кроз прозоре, али су и тада страдали. Мртва тела лежала су разбацана по селу Долгаец, а ширио се неподношљив мирис распадања.
Масовна гробница се данас начази у близини села
Масовна гробница и данас се налази у близини села, обрасла трњем и тешко приступачна. Чека нека боља времена да се и томе открије истина.
У славу недужно погинулих, подигнут је споменик који су 1941. године срушили бугарски окупатори који су тада били у савезу са Хитлером и нацистима.
На споменику је писало:
„Да су вукови, разбежали би се, да су Турци, постидели би се, нит су вукови, нит су Турци, већ су хорде бесних Бугара.“
Ово је један од највећих злочина над становништвом Прилепског краја. У цркви Светог Николе у селу Долгаец и данас постоји списак убијених мештана.
Списак страдалих Срба у цркви у селу Долгаец:
