Основни принцип у медицини је не наудити – ако и не можеш да помогнеш и излечиш некога, макар немој да му наудиш, да му својим деловањем погоршаш стање у којем је.
То би такође требало да важи и у друштву и у свим људским односима. Не може се увек помоћи, али не мора се ни одмагати. То посебно важи у тешким и конфликтним временима, где и једна реч може неког да доведе у проблеме од трећих лица, или да га обесхрабри или усмери у погрешном смеру.
Не знамо све околности нечијег живота и морамо бити веома опрезни кад га саветујемо или када га критикујемо, поготово ако то чинимо уз вишак страствености.
Када је људима тешко или када су времена тешка и опасна, мало је довољно да их гурнемо преко ивице или изложимо невољама, макар и кад поступамо из најбољих намера. А често не чинимо чак ни то, него реагујемо острашћено, нетрпељиво, истичући сопствену супериорност и праведност. То не значи да се треба суздржати од изношења својих ставова и од полемике, али то треба чинити одмерено, аргументовано, утемељено и мирно, без мржње и претњи, тако да, као што рекосмо, никоме не наудимо, ни од других, ни од нас и од њега самог.
Такође, када је око нас бура и кад се оштре ножеви, не треба доливати уље на ватру. То не значи повлачити се, затварати, лагати и лицемерисати, бити неопредељен, већ знати за меру и смисао. Јер, не треба заборавити да је страствен човек поробљен човек, да су страсти наши господари, а не ми њихови, а човек би требало да се труди да буде слободан. Декларативно се борити за било коју врсту слободе, а сам бити роб страсти не води никаквом добру, ни за нас, ни за друге, ни за друштво у целини.
Све прође, а ми морамо једни са другима и што је најважније, морамо сами са собом. Када се погледамо у огледало, тамо треба да видимо свој сопствени лик, настао по лику оног који нас је створио и који жели да се сви људи спасу, а не лик страсти која нас је обузела. У другом треба да видимо човека, створење Божије, а не пројекцију наших сопствених страсти и предрасуда, потврду оног што му приписујемо, како бисмо себе оправдали и узвисили.
Пазимо дакле да не наудимо и да не разгоревамо пламен насиља, колико год умишљали да тиме чинимо дело Божије.
