Boj na Ivankovcu je jedna od bitaka Prvog srpskog ustanka, koja se odigrala kod Ćuprije, na desnoj obali Velike Morave, u selu Ivankovac 18. avgusta 1805. godine.
Boj na Ivankovcu je bila prva bitka u kojoj su se srpski ustanici borili protiv turske carske vojske, odnosno Sultanove garde. Izvojevana je odlučna srpska pobeda, koja je doprinela da se ustanak širi i napreduje, a ustanička država razvija.
Turci su na poprište sukoba imali oko 15.000 vojnika, dok je Karađorđe Petrović imao skoro duplo manje, odnosno oko 7.000 ustanika i jedan top. Pored Karađorđa ustanike su vodili Milenko Stojković i Petar Dobrnjac… A Stevan Sinđelić sa svojim Resavcima je bio rezerva.
Nakon žestoke Ivankovačke bitke Srbi su imali 1.000 mrtvih, a Turci deset puta više i u paničnom begu su se povukli ka Nišu. Karađorđe se i ovde pokazao kao veliki strateg od čijeg imena su turske paše i veziri počeli da drhte.
Na mestu sukoba 1960-ih, podignut je i spomen obeležje srpskim junacima koji izgiboše na Ivankovcu.
Prethodnica
Srbija je posle boja na Kosovu Polju 1389. kod Smedereva imala samostalnost kao despotovina do 1459. godine. Srbima u svesti je ostao žal za bitkom na Kosovu. Kad su se muška deca rađala, govoreno im je: „Dobrodošao osvtniče Kosova“.
Osmanlijska carevina definitivno ovladala Srbijom i Balkanom sredinom 15. veka. Turci su svoje krvave pohode nastavili sve do Beča, pokoravajući sve hrišćanske zemlje kada su poraženi u dva navrata 1529. i 1683. i od tada njihov uticaj na Balkanu postepeno slabi.
Mnogi Srbi koji nisu želeli da prihvate islam pa odlazili su iz Stare Srbije na sever i zapad, jer su Turci spovodili teror i strahovladu… Tako su naseljeni prostori Panonije, Dalmacije, Like, Banije… Bečki dvor je dao prebeglim Srbima autonomiju na tom područiju koju je nazvao Vojna Krajina, a Srbi Krajišnici su ratovali za interes Hazburške monarhije protiv Turaka. Dok su oni Srbi koji su ostali pod Osmanlijskom carevinom često (neuspešno) dizali bune i ustanke
Krajem 18. veka zbog velikog terora nad pravoslavnim življem u Beogradskom pašaluku Jakov Nenadović, Ilija Birčanin, Nikola Grbović i dr. počeli su da dižu svoje hajduke protiv turskih janjičara.
Turske dahije su napravile februara 1804. godine čuvenu Seču knezova, što je samo ubrzalo Prvi srpski ustanak, koji je podignut par dana kasnije u Orašcu, kada je organizovan zbor 300 harambaša i narodnih prvaka, na kome su ustanici izabrali Đorđa Petrovića za vođu ustanka. Krenule su ubrzo i borbe sa Janjičarima, gde su Srbi često izlazili kao pobednici, a za nekoliko meseci čitava Šumadija je bila oslobođena. Turci su masovno bežali u Bosnu, dok se Karađorđe se nametnuo kao Vožd Srbije. Od njegovog imena mnoge turske paše i age su drhtale…
Karađorđe je postao strah i trepet za Osmanlije, jer je uspeo da pobedi daleko brojniju tursku vojsku. Paralelno sa vojevanjem, ustanici su želeli da naprave modernu državu, pa je tako održana Ostružnička skupština u maju 1804. gde je došlo do susreta svih harambaša od kako je podrignut ustanak. Dogovoreno je o uspostavljanju vlasti na slobodnim teritorijama i nabavci municije.
A onda još i Boračka skupština, kod Beograda, gde je osnovan Praviteljstvujući Sovjet, kao vrhovna zakonodavna vlast ustaničke države (npr. Vlada). Prvi predsednik Sovjeta bio je prota Matija Nenadović.
Pre bitke
Tako su tokom zime 1804/1805 i dalje vođene borbe u Beogradskom pašaluku. Turski sultan Selim II je pod pritiskom promenio svoju politiku izmirenja sa Srbima i do proleća 1805. ih je počeo smatrati odmetnicima. Stoga je niškog Hafiz-pašu postavio za beogradskog pašu. Hafiz-pašina vojska se krajem jula 1805. uputila iz Niša u Beogradski pašaluk sa oko 15.000 vojnika. Vojnici su se prikupili na Vezirovom brdu kod Ćuprije. Namera im je bila da produže ka Beogradu.
Ustanici su očekivali napad na ovom pravcu i prikupili su se u dve grupe.
Karađorđe je sa prvom grupom od 4.500 ustanika bio je na brdu Gilj kod Jagodine, na levoj obali Velike Morave. Sa tog položaja mogao je da brani glavni pravac turskog nastupanja Ćuprija-Jagodina-Batočina-Beograd.
Drugu grupu od oko 2.000 ustanika vodio je Milenko Stojković sa Petrom Dobrnjcem. Oni su bili locirani na Ivankovcu kod Ćuprije, da bi branili pravac turskog nastupanja desnom obalom Velike Morave.
Topografski pogodan položaj za odbranu na Ivankovcu, Ustanici su na brzu ruku, neposredno pre boja, utvrdili, podigavši na mestu gde se nalazi selo Ivankovac dva(tri) šanca, utvrđenja sa palisadima i brkljačima, a na padinama zapadno od šančeva, dva reduta.
Šančevi su bili opsani rovovima, čija je širina i dubina iznosila nešto oko pola metra. Ispred rovova nalazile su se palisade, sa šiljcima pobodenim nagore
Bitka
Pre bitke na frontu širokom 15 km, a dubokom 4 km, Srbi su rasporedili svoje snage. Vojsku su sačinjavali odredi Petra Dobrnjca, Milenka Stojkovića i Stojana Kozara. Ove tri grupe, sačinjavale su osnovu srpskih položaja na desnoj obali Morave.
Kao pojačanje uz njih su se nalazili odredi Ilije Stojišića, koji je komandovao Homoljcima, zatim gornje-resavski odred Paula Matejića i odredi Crnorečana, pod komandom Milisava Crnorečanina. Kao rezerva bio je i Stevan Sinđelić sa svojim Resavcima. Zadatak ove grupacije bio je zatvaranje pravca, kojim se preko Resave i pomoravlja moglo da izbije na Smederevo, a odatle u Beograd.
Međutim odmah se postavilo pitanje, mogu li ovako raštrkani na veoma širokom frontu, srpski odredi braniti sve eventualne pravce turskih napada. Strahovalo se da će Turci biti u mogućnosti da se probiju i opkole pojedine delove srpskih odreda, što bi ih i razjedinilo i učinilo lakšim za likvidaciju. Takođe se uzimalo u obzir da su Turci bolje opremljeni i brojčano nadmoćniji.
Smatrajući prvi pravac opasnijim, jer je vodio kroz Šumadiju, koja je bila snažno obuhvaćena ustankom, Hafis-paša je odlučiio da napada preko Ivankovca.
Udar na Vezirovom brdu
Hafis-paša je 18. avgusta 1805. ujutro napao ustanike. Hafiz-pašina vojska je bila sakupljena u rejonu Niša. Turska vojska nije raspolagala topovima. Glavnina turskih snaga zaposela je položaje na Vezirovom brdu. U isto vreme, dve turske kolone zaobišle su Ivankovac sa istoka i zapada i zaposele Supsku i Senj. Udarom sa Vezirovog brda Supske i Senja Hafiz-paša je računao da će ako ništa, barem potisnuti Srbe i otvoriti svojoj vojsci put do Beograda.
U osvit zore,naredni dan izvršen je napad na srpske položaje. U napad je prva krenula konjica. U susret im je iz šanca krenula šest srpskih konjanika. U isto vreme od Turaka izdvojila se grupa da podeli megdan na Kraljevom polju. Megdan je trajao dok turski konjanici nisu došli u domet srpskih pušaka. U tom mahu iz šanca izađoše pešaci i opališe jedan plotun a potom se vratiše u šanac.
Dok je jedna kolona Turaka napadala šanac, druga je pokušavala da se preko reduta probije do istog. Posle kraćeg puškaranja posada prednjeg reduta se povukla u zadnji. Besnim napadima turske konjice na redute i šančeve, kasnije se priduržila i turska pešadija u napadu na manji šanac. Tek predveče su Turci uspeli da osvoje manji šanac, kad se posada šanca povukla u veći šanac. Pojedine turske hatlije jurišale su uz strme strane ovog visa. Uskakali su u šanac. Pištolje izbace i onda se maše noža, koga su u zubima nosili. Posle jednog sata klali su se Turci i Srbi među sobom u opkopu i on pade Turcima u ruke.
Udar na Ludom brdu
Pošto su Srbi napustili prvi redut, Turci su napali drugi, kojim je komandovao Kara-Steva iz Prova. Tek posle jednog časa je srpska posada morala da napusti i ovaj redut. Tada su Turci preuzeli napad na veliki šanac. Padine Ludog brda, koje se uzdizalo severo-zapadno od šanca su otežavale turskoj konjici da iskoriste pun potencija. Napade sa istočne strane onemogućavalo je korito Ivankovačke reke (reka Mirosava), a sa južne strane konjicu je u napadu onemogućavao gust šljivar.
U toku dana Turci su izvršili 20 napada na srpske položaje, ali su svi bili odbijeni. Pojava srpske vojske na Ludom brdu, učinila je ranjivim levi turski bok. Turci su pod okriljem noći napustili Ivankovac, čime su borbe završene. Uskoro je došao u pomoć vožd Karađorđe i pridružio se Stojkoviću na položajima iznad Paraćina. Turci su ustanike napadali 20. avgusta 1805. još tri puta i bili su uspešno odbijeni, zbog toga se Hafiz-paša povukao prema Paraćinu. Ostavio je ustanicima bogat ratni plen.
Pogibija Hazif-paše
Izvesni pisar Stevan Stevanović je dobio dozvolu od Karađorđa, da ispali jedno đule iz topa, pogodivši Hafiz-pašin konak. Hitac se potom sručio na nogu turskog komandanta, teško ga ranivši.
Narednog dana, paša je preminuo na putu do Niša. Interesantan je podatak da i turski izvori navode kako je konak iznenada pogodilo đule, nateravši pašu na povlačenje prema Nišu
Posledice
Boj na Ivankovcu je bio prvi sukob ustanika sa turskom carskom vojskom. Do tada su se borili samo sa vojskom uzurpatora vlasti – dahija.
Ova pobeda je imala veliki moralni odjek u celom Beogradskom pašaluku, ali i šire. Ojačala samopouzdanje ustanika i doprinela uspesima u borbama za oslobođenje od turske vlasti.
Vožd Karađorđe je tako razgorio plamen slobode u koji su gledali ne samo Srbi iz oslobođene Šumadije, već i ostalih porobljenih zemalja.
Godinama kasnije
U drugoj polovini 20. veka na mestu Ivankovačke bitke izgrađeno je spomen obeležje. Na mestu bitke, gde je podignut spomenik vojvodi Milenku Stojkoviću i njegovim borcima. Postoje još uvek delimično očuvani palisadi od šančeva na Ivankovcu.
Srpska akademija nauka i umetnosti je 1979. godine objavila jednu knjigu „Boj na Ivankovcu 1805”, od grupe autora, koju je uredio akademik Vase Čubrilović. U knjizi se nalaze detaljni opisi bitke i ustaničkih šančeva, svedočenja učesnika, mapa bitke i ilustracija preseka ustaničkih šančeva.
Bitka je obrađena u igrano-dokumentarnoj seriji „Tragom Karađorđa“ u vidu animacije sa prikazom šančeva i reduta.
