Nakon odluke suda u SAD kompanija Gugl morala je da obriše milijarde podataka i ograniči svoju moć da prati korisnike.
U pitanju je presuda po grupnoj tužbi iz 2020. godine, prema kojoj je Gugl optužen da zadire u privatnost korisnika prikupljanjem njihovih podataka čak i kada koriste Inkognito režim. Već su izvršene neke izmene, a brisanje podataka će stupiti na snagu van SAD.
Špijunirali čak i u Inkognito modu
U januaru, ubrzo nakon što su najavljeni planove za rešavanje slučaja, kompanija je ažurirala svoje dokumente kako bi jasno stavila do znanja da i dalje prati korisničke podatke čak i kada je uključen Inkognito.
Istog meseca, Gugl je saopštio da isprobava funkciju koja će automatski blokirati kolačiće trećih strana, koji pomažu u praćenju aktivnosti korisnika, za sve koji koriste korisnike Gugl Hrom.
Takođe, pristali su da izbrišu „stotine milijardi“ podataka o „privatnom korišćenju pregledača“, navodi se u sudskom saopštenju.
Koliko smo bezbedni?
Zato se još jednom postavilo pitanje koliko smo uopšte bezbedni na internetu i koliko je naša privatnost sigurna. Odgovore smo zbog toga potražili od konsultanta za digitalni marketing Srđana Dukića.
On kaže da sigurnost na internetu možemo posmatrati iz više različitih uglova.
– Sigurnošću se možemo baviti u tehnološkom smislu (npr, zaštitom uređaja od štetnih programa i aplikacija), potom u smislu sigurnosti ličnih podataka i finansijskih transakcija, a onda i u smislu sigurnosti koja se tiče socijalnih i psiholoških posljedica korištenja interneta – kaže Dukić za Kompasinfo.
Da bi se korisnici zaštitili, oni se pre svega moraju upoznati sa različitostima izazova i opasnih situacija, odnosno naučiti da pravilno klasifikuju i prepoznaju izazove na internetu.
– Korisnici mnogo češće sami sebe dovode u opasne situacije, na primjer, neodgovornim pristupom postavkama privatnosti na društvenim mrežama, nego što su ugroženi određenim automatizovanim sistemima za prikupljanje podataka. Ipak, ovo drugo je mnogo češća tema u javnosti, zato što je pogodan teren za senzacionalističke naslove i teorije zavjera – ističe on.
Podaci mogu završiti u pogrešnim rukama
Besplatno korištenje mnogih alata na internetu nije zaista besplatno. Velike tehnološke kompanije prikupljaju i obrađuju vaše podatke u cilju pružanja određenih usluga trećim stranama.
– Na primjer, takav sistem obrade podataka omogućava kompanijama da oglašivačima pruže mogućnost tzv. „targetiranja“ oglasa, odnosno plasiranja reklama tačno određenim (posebnim) grupama korisnika, što je izuzetno važno u realizaciji marketinških ciljeva oglašivača – kaže Dukić.
Kako to najčešće izgleda u praksi? Na primer, krenuli ste u teretanu i na internetu ste istraživali o planovima treninga i ishrane. Vaš pretraživač je tu informaciju prosledio u bazu podataka o korisnicima, gde je vaš korisnički nalog označen kao nalog osobe koja se interesuje za „fitnes“ i teretanu. Upravo zato, nakon što ste pretraživali određen pojam ili proizvod, slični proizvodi vam se pojavljuju na oglasima širom interneta.
– Kada govorimo o sigurnosti u tom smislu, moramo uzeti u obzir da se radi o prikupljanju i obradi ogromne količine podataka koja zahtijeva značajnu infrastrukturu i resurse. U tom slučaju, pojedinačni korisnik je „kap u moru“ i mogućnosti zloupotrebe su izuzetno ograničene.
Sa druge strane, vaše lične fotografije i fotografije vaše djece na društvenim mrežama, ukoliko pravilno ne podesite podešavanja privatnosti, mogu da završe u pogrešnim rukama i da budu zloupotrebljene, iako svi korisnici imaju mogućnost da ograniče pristup javnosti kroz jednostavna podešavanja – dodaje Dukić.
Neopreznost vodi do štetnih posledica
Takođe, neopreznim unosom lozinki i vaših korisničkih podataka (e-mail adresa i sl.) na veb-sajtovima koji nisu „provereni“ ili za koje niste sigurni da su autentični, može da izazove niz štetnih posljedica: krađu identiteta, zloupotrebu podataka sa platnih kartica i tzv. „skidanje novca“, što su izuzetno česti slučajevi o kojima se ne govori i ne piše dovoljno.
Pojedina zakonodavstva pokušavaju da ograniče velike tehnološke kompanije kada je riječ o prikupljanju podataka o korisnicima, ali za svakodnevnog korisnika činjenica o prikupljanju podataka ne znači mnogo, i daleko korisnija i potrebnija mjera je edukacija korisnika u pogledu informatičke pismenosti.
Onaj ko želi, na raspolaganju ima dovoljno alternativnih programa i aplikacija koje ne prikupljaju podatke i u kojima korisnici ne ostavljaju „digitalni trag“, međutim, da bismo razgovarali o zaštiti, prije svega moramo da razumijemo na koji tačno način smo ugroženi.
