Norveško Kraljevsko naučno društvo je 1837. godine raspisalo nagradni konkurs za radove sa temom: „Da li se sloboda ljudske volje da dokazati iz samosvesti“. Šopenhauer se spisom O slobodi volje (pod motom „Sloboda je misterija“ – La liberte est un mystere), odazvao tom pozivu i od akademskog žirija glatko dobio prvu nagradu.
„O slobodi volje“ na srpskom jeziku
Kod nas je ovaj pobednički esej prvi put objavljen tek pre tridesetak godina, ili vek i po posle objavljivanja na nemačkom jeziku. Maksim Santini u pogovoru zapaža da taj spis obiluje „duhovitim aluzijama i intelektualnim zamkama, uz nezaobilaznu, oštru kritiku svojih filozofskih savremenika“, što ga, između ostalog, čini lako pojmljivim i uzbudljivim filozofskim štivom.
Međutim, savremeni autoriteti iz sfere društvenih nauka, zagovornici slobodne ljudske volje kao važne delatne socioistorijske sile, kao da nisu čuli ni za Šopenhauera ni za ovaj njegov esej. Ako su ga i čitali, onda su, sa svojstvenom im arogancijom, ignorisali u njemu datu izuzetno pronicljivu i čini se neoborivu argumentaciju; i to argumentaciju izvedenu u okviru ingeniozne analize tog klasičnog teo-filozofskog pitanja. U nastavku ovog osvrta će biti navedeni samo zaključci i neka završna razmatranja te analize.
„Pitanje o slobodi volje“
„Pitanje o slobodi volje [pisao je Šopenhauer] zaista je probni kamen na kojem se mogu razlikovati oni čiji duh misli duboko od onih površnih, ili granični kamen gde se oni razdvajaju. Pri tome prvi odreda tvrde […] [da su ljudske radnje i činjenja nužni], a drugi, nasuprot tome, zajedno sa gomilom slede slobodu volje.
Osim toga postoji još jedna srednja vrsta koja, osećajući se zbunjenom, lavira tamo-amo, sebi i drugima pomera metu, beži iza reči i fraza, ili pitanje tako dugo obrće i prevrće dok više ne prestane da bude jasno na šta se ono svodi“ (Šopenhauer, 1992: 69).
Reči Džozefa Naja
Kao tipičan primer za „srednju vrstu“, citiraćemo ovom prilikom uticajnog američkog politikologa Džozefa Naja, koji u studiji pod nazivom Kako razumevati međunarodne sukobe: uvod u teoriju i istoriju, kaže: „Rat nije uzrokovan bezličnim silama, nego lošim odlukama u teškim okolnostima. […]
Zaista je malo stvari koje su neizbežne u istoriji. Ljudsko ponašanje odlikuje se slobodom volje, premda uvek postoje i ograničenja. […] Tridesetogodišnji [Peloponeski] rat koji je razorio Atinu nije bio neizbežan. Odluke koje ljudi donose, izbori koje ljudi prave, igraju ulogu u svemu tome“ (Naj, 2006: 38).
Najova sloboda volje uz uvek postojeća ograničenja je – šta?
Kako volja uvek okovana ograničenjima može biti slobodna volja? Dakle, metaforički rečeno: zatvorenik osuđen na doživotni zatvor je „tamo“ vrlo VOLJAN da se oslobodi zatočeništva, ali je pri tome „amo“ UVEK OGRANIČEN zatvorskim rešetkama, lancima i katancima, koji njegovu volju u delatnom smislu svode na puste snove o slobodi. Zatvorenik je doneo odluku, on je napravio izbor, ali taj njegov izbor, što se tiče njegovog zatvoreničkog statusa, nije odigrao baš nikakvu ulogu, niti je on bilo šta promenio svojom voljom.
„A da bi se takve tamo-amo govornike dovelo do stvari [nastavlja Šopenhauer], pitanje im se mora postaviti na sledeći način i od toga ne odstupati:
Izlazak iz zatvora ili ostanak u njemu
Da li su za datog čoveka, u datim okolnostima, moguće dve radnje [npr. izlazak iz zatvora i ostanak u njemu], ili samo jedna? – Odgovor svih koji duboko misle [je]: Samo jedna. [Stoga je bilo kakva mogućnost voljnog izbora iluzorna].
Da li je pređeni životni put nekog datog čoveka – ako ga pogledamo – mogao, u bilo čemu, makar i u onom najsitnijem, u bilo kojem događaju, u bilo kojoj sceni, da ispadne drugačiji nego što je ispao […]. Ne! je kosenkvetan i tačan odgovor.
Zaključak iz obaju načela jeste: Sve što se dešava, od onog najkrupnijeg do onog najsitnijeg, dešava se nužno. Quidquid fit necessario fit. [Šta god da se desi mora da se desi]“ (Šopenhauer, 1992: 69-70).
Kao što srednjovekovni teolozi nisu mogli da zamisle funkcionisanje sveta bez Boga i njegove volje, tako ni današnje naučni autoriteti ne mogu da zamisle funkcionisanje sveta bez slobodne ljudske volje. Jedan od njih, Najl Ferguson u studiji Civilizacija piše: „[Ljudske] „ꞌčesticeꞌ u ovom jednom jedinom ogromnom eksperimentu [kakav je istorija] imaju svest, iskrivljenu svim mogućim kognitivnim pristrasnostima. To znači da je njihovo ponašanje još teže predvideti nego da su neosetljive čestice bez mozga.“
Drugim rečima – predvidivost istorijske dinamike je nemoguća jer je u velikoj meri oblikuje i usmerava sinergija nepredvidivog ponašanja ljudskih ꞌčesticaꞌ, i to ꞌčesticaꞌ iskrivljene svesti. Nešto slično, ali mnogo jasnije je rekao i Piter Turčin u knjizi Rat i mir i rat / Životni ciklusi imperijalnih nacija:
„U haotičnom sistemu [kakav je istorija], neznatna radnja jednog od njegovih elemenata – ljudskog bića koje upražnjava slobodnu volju – može da ima nesagledive posledice. […] Dinamike stvarnih ljudskih društava se ne mogu dugoročno predvideti zbog haotičnog ponašanja, slobodne volje i prirodnih katastrofa“ (Turčin, 2006: 11). Erik Hobsbaum, u zbirci eseja objavljenih pod nazivom O istoriji piše: „Moje gledište [glasi] – poželjno je, moguće je, pa čak u izvesnoj meri i nužno je predviđati budućnost.
To ne implicira da je budućnost determinisana, niti čak i da jeste, da je saznatljiva. To ne implicira da ne postoje alternativni izbori i ishodi“ (Hobsbaum, 2003: 51-52). Ako istorija nije determinisana, i ako u njoj postoje alternativni izbori i ishodi, na šta bi se u tom slučaju svodilo to poželjno Hobsbaumovo predviđanje istorijske budućnosti ? Svodilo bi se na puku spekulaciju, ili, drugim rečima, na gledanje u šolju posle ispijanja kafe.
Dakle, sasvim suprotno od onog što Hobsbaum tvrdi, predviđanje budućnosti podrazumeva istorijski determinizam i bezalternativnost izbora i ishoda; podrazumeva postojanje zakona istorijske dinamike.
Na ove tvrdnje, Šopenhauerov odgovor glasi: „Ako ne pretpostavimo strogu nužnost svega što se dešava, na osnovu kauzalnog lanca koji povezuje sve događaje bez razlike [neki događaj je posledica nekog uzroka, a taj uzrok je posledica njemu nekog prethodnog uzroka, a taj uzrok… itd, do beskonačnosti], nego dozvolimo da apsolutna sloboda na bezbroj mesta slomi taj lanac […] [na šta bi onda svet ličio]?
Šta bi bilo od ovoga sveta kada nužnost ne bi prožimala i zajedno držala sve stvari, a posebno kada ne bi upravljala delovanjem individua? [Bio bi to] monstrum, gomila ruševina, grimasa bez smisla i značenja – naime, delo pravog i istinskog slučaja. Želeti da se bilo koji događaj nije desio, nerazumno je mučenje samog sebe jer to znači želeti nešto apsolutno nemoguće i isto je toliko bezumno kao želja da sunce izlazi na zapadu. Zato što sve što se dešava, ono veliko kao i ono malo, nastupa strogo nužno, potpuno je iluzorno razmišljati o tome kako su neznatni i slučajni bili uzroci koji su prethodili onom događaju, i kako su oni isto tako lako mogli da budu drugačiji; jer to je iluzorno, budući da su svi oni nastupili sa isto toliko strogom nužnošću, i sa isto tako apsolutnom moći kao i oni čija posledica je da sunce izlazi na istoku. Štaviše, mi događaje onako kako oni nastupaju, treba da posmatramo tako kao da su nešto odštampano što mi čitamo znajući da je ono tu stajalo i pre nego što smo ga mi čitali“ (Šopenhauer, 1992: 71-72). „Na toj ubeđenosti u strogu nužnost svega što se dešava, koju, ako i nije jasno spoznata barem osećamo, počiva i čvrsto verovanje starih u fatum [usud] […] kao i neiskorenjivo verovanje u omina [predznake], budući da upravo i najmanji slučaj nastupa nužno i svi događaji tako reći jedni s drugima drže tempo, dakle, sve odzvanja u svemu“ (Šopenhauer, 192: 69-70).
I svete knjige najvažnijih religijskih sistema govore o sveopštoj predodređenosti i programiranosti događaja (što za savremenike, naravno, nije nikakav argument). U Svetom pismu hrišćana stoji: „U knjizi je tvojoj [Gospode] sve zapisano, i dani zabilježeni, kad ih još nije bilo ni jednoga“ (Psalm 139: 16). Isto to se može naći i u Kurꞌanu muslimana: „Ni jedna nesreća neće zadesiti ni zemlju, ni vas na njoj, a da to pre vašeg postajanja nije bilo zapisano u Knjizi Istine“ (57: 22). Međutim, vratimo se Šopenhaueru.
„Nije ni metafora ni hiperbola, nego suva i doslovna istina da onoliko malo koliko bilijarska kugla može da se pokreće pre nego što dobije udarac, isto tako malo čovek može da ustane sa stolice dok ga neki motiv ne povuče ili natera, a onda je njegovo ustajanje nužno i neizbežno kao kotrljanje kugle posle udarca. […] Pod pretpostavkom slobodne volje svaka ljudska radnja bila bi neobjašnjivo čudo – posledica bez uzroka. A kad se odvažimo na pokušaj da sebi jasno predstavimo to liberum arbitrium indifferentiae [slobodno odlučivanje volje na koje se ne utiče ni sa koje strane], odmah ćemo postati svesni da pri tome razum u stvari staje; on nema formu da misli tako nešto. Jer načelo razloga, princip potpune određenosti i zavisnosti pojava jedne od druge je najopštija forma naše sposobnosti saznanja“ (Šopenhauer, 1992: 52-54). „Samo zbog nemoći našeg saznanja da u potpunosti prodre u red uzroka – mnoge nam stvari izgledaju slučajne“ (Spinoza, 2019: 332).
U nastavku, u poglavlju „Prethodnici“ on na trideset tri stranice citira mnoge od onih koji su pre njega zagovarali isti stav o predodređenosti i nužnosti svih dešavanja. Stoga ćemo ovom prilikom napraviti vrlo skraćen izbor iz tih citata.
Šopenhauerovi prethodnici
„Kao potvrda gornje tvrdnje o sudu svih dubokih mislilaca kada je u pitanju naš problem [nastavlja Šopenhauer], hoću da podsetim na neke od velikih ljudi koji su se istakli u tom smislu. Pre svega, da bih umirio one koji možda mogu misliti da se religijski razlozi protive istini za koju se zauzimam, podsećam na to da je već [prorok] Jeremija (10, 23) rekao:
ꞌČovekovo činjenje nije u njegovoj vlasti i nije ni u čijoj moći kako on putuje ili usmerava svoj hodꞌ (Šopenhauer, 1992: 73). U srećnijem prevodu Starog zaveta Đure Daničića na srpski jezik, isti stihovi glase: ꞌZnam, Gospode, da put čovječji nije u njegovoj vlasti niti je čovjeku koji hodi u vlasti da upravlja koracima svojimꞌ.
Luter. Biće dovoljno [nekoliko mesta] da okarakteriše njegovo mišljenje koje on, naravno, ne podupire filozofskim već teološkim razlozima: ꞌU svim srcima nalazimo upisano da slobodna volja nije ništa, iako se to ubeđenje zatamnjuje tolikim suprotnim tvrdnjama i autoritetom tolikih ljudi. […] Protiv slobodne volje bore se sva svedočanstva [Pisma] u kojima se radi o Hristu. […] Ako mi, dakle, Pismo učinimo sudijom u toj stvari, ja ću na svaki način uspeti da ne ostane nijedna jota ili crtica koje ne osuđuju učenje o slobodnoj voljiꞌ (Šopenhauer, 1992: 74).
Vanini. ꞌKada Bog ne bi hteo da u svetu postoje sramne i podle radnje, On bi bez sumnje jednim migom prognao iz sveta i poništio sve sramno. Jer ko je od nas kadar da se suprotstavi Božijij volji? […] Odatle se može utvrditi da Bog hoće svet takav kakav on jeste i da bi, kada bi hteo neki bolji svet, i imao taj boljiꞌ. Ali kod Vaninija se [primećuje Šopenhauer] mora imati u vidu da se on stalno koristio strategemom [ratnim lukavstvom], da u ličnost protivnika postavi svoje pravo mišljenje [kojeg se on, potom, kao gnuša]. […] Tom lukavošću obmanuo je čak i visoko učenu Sorbonu koja je, uzimajući sve to kao gotov novac, iskreno odobrila štampanje njegovih najbezbožnijih spisa. Sa istom tolikom iskrenom radošću ona je tri godine nakon toga, gledala kako ga živog spaljuju, pošto mu je pre toga bio iščupan bogohulni jezikꞌ (Šopenhauer, 1992: 83). Ovde treba dodati da je Vanini bio zagovornik još jedne „jeresi“ – istorijskog ciklizma. Čuvena je njegova izjava: ꞌAhil će ponovo ući u Troju […] istorija će se ponoviti; sve što je danas, bilo je nekad ranije; ono što je bilo biće ponovo; ali sve to na uopšten način, a ne konkretnoꞌ (Borhes, 1999: 66–67).
Hjum. ꞌPoslednji pokretač svih naših akata volje je tvorac sveta koji je prvi pokrenuo ovu neizmernu mašinu i doveo sva bića u poseban položaj iz kojeg je svaki kasniji događaj morao da sledi sa neizbežnom nužnošću. […] Svuda gde je čvrsto utvrđen lanac nužno delujućih uzroka, (pra)biće […] koje je pokrenulo prvi uzrok, takođe je pokretač i svega ostalogꞌ (Šopenhauer, 1992: 83).
Kant. ꞌČim se pretpostavi da je Bog kao opšte prabiće uzrok i egzistencije supstancije, takođe se mora dopustiti da i ljudske radnje imaju svoj određeni razlog, u onome što je sasvim izvan njihove moći. […] Čovek bi bio nekakav Vokansonov automat koji je istesao i navio najviši majstor svih umetničkih dela, a samosvest bi, doduše, od njega učinila misleći automat, ali u kojem bi svest o vlastitoj spontanosti [volje], ako bi se ova smatrala slobodnom, bila puka obmanaꞌ (Šopenhauer, 1992: 84).
Hobs. ꞌNišta ne počinje od sebe, već počinje delovanjem bilo kojeg neposrednog uzroka koji leži izvan njega. Otuda, kad neki čovek nešto želi ili nešto hoće, što neposredno pre toga nije želeo ili hteo, onda uzrok njegovog htenja nije samo njegovo htenje, nego nešto drugo što ne zavisi od njega. […] Svaki događaj, koliko god slučajnim se činio, ili koliko god svojevoljan bio, sledi nužnoꞌ (Šopenhauer, 1992: 89).
Spinoza. ꞌVolja ne može biti nazvana slobodnim, nego samo nužnim uzrokom. Jer volja, kao i sve drugo potrebuje neki uzrok, koji je prisiljava na delanje […]. Odluke duha nastaju u duhu sa istom nužnošću kao i ideje u stvarnosti postojećih stvari. Ko, dakle, veruje da on priča ili ćuti ili inače nešto radi iz slobodne odluke duha, taj sanja otvorenih očiju. Svaka stvar nužno biva određena nekim spoljašnjim uzrokom, da postoji i deluje na determinisan načinꞌ (Šopenhauer, 1992: 91).
Prisli. ꞌZa moj razum ne postoji opipljiviji apsurd od pojma moralne slobode. […] Bez čuda, […] nijedan akt volje i radnja bilo kojeg čoveka ne može ispasti drugačije nego što je ispala. […] Ukratko, ovde nema drugog izbora osim ovoga između učenja o nužnosti ili apsolutnog besmislaꞌ (Šopenhauer, 1992: 94).
Volter. ꞌArhimed je istom nužnošću prinuđen da ostane u svojoj sobi kada ga neko u njoj zaključa, kao kada on tako zadubljen u problem ni ne misli iz nje izaći. [Ovome Volter dodaje izreku koja se pripisuje Seneki]. Onoga ko je voljan sudbina vodi, onoga ko nije voljan – vučeꞌ (Šopenhauer, 192: 96).
U nastavku, pre citiranja Šekspirovih, Geteovih i Šilerovih stihova na istu temu, Šopenhauer se obrušava na Fihtea, Šelinga i posebno Hegela i njihove stavove po pitanju slobode volje. Prvu dvojicu tretira kao plagijatore: „Uostalom, Šeling je, u istoj raspravi, pokazao isto tako malo uljudnosti pripisujući sebi misli, čak i reči Jakoba Bemea, a da nije odao njihov izvor. […] Kroz sve to je onda filozofija, ako ćemo je još tako zvati, morala da sve više i više i stalno dublje tone, dok konačno nije dosegla najdublji stepen poniženja u ministarskoj kreaturi Hegelu: taj je, da bi ponovo zagušio slobodu mišljenja koju je zadobio Kant, učinio filozofiju, kći uma i buduću majku istine, oruđem za državne ciljeve, opskurantizam i protestantski jezuitizam, a da bi pokrio sramotu i istovremeno prouzrokovao najveće moguće iscrpljivanje glava, on je preko toga prevukao plašt najispraznijeg mlaćenja prazne slame za koji se ikada, barem izvan ludnice, čulo“ (Šopenhauer, 1992: 101).
Šopenhauerov odgovor na pitanje Kraljevskog naučnog društva
Prisetimo se, da je Kraljevsko naučno društvo postavilo pitanje: „Da li se sloboda ljudske volje da dokazati iz samosvesti“. Šopenhauer je na to pitanje dao sledeći zaključni odgovor: „Ukoliko nešto uopšte ne postoji, o tome ne može biti ni podataka u samosvesti, iz kojih bi se ono dalo dokazati.“ Dakle, sloboda ljudske volje je nedokaziva iz samosvesti (ili iz bilo čega drugog), jer ona kao takva ne postoji. Posle datog odgovora, on je u njemu svojstvenom maniru dodao: „Ako bi pak istina za koju se ovde zauzimam […] mogla biti uvredljiva […] za neznalice, to me ne odvraća od toga da je bez okolišenja i bez ustezanja izložim“ (Šopenhauer, 1992: 107).
Rezime
Arkas: Još imaš kad da promeniš mišljenje.
Ifigenija: To već nije u našoj moći. (Gete)
Prema Šopenhaueru i njegovom prethodnicima, u individualnoj i opštoj istoriji ljudskog roda, nužno (neizbežno, bezalternativno) se sve dešava onako kako se dešava, te se stoga u tim istorijama i moglo desiti samo ono što se desilo. „Pod pretpostavkom slobodne volje svaka ljudska radnja bila bi neobjašnjivo čudo – posledica bez uzroka.“ „Samo zbog nemoći našeg saznanja da u potpunosti prodre u red uzroka – mnoge nam stvari izgledaju slučajne.“ Stoga je slobodna volja puka iluzija, te alternativa učenju o nužnosti može biti samo apsolutni besmisao. U skladu stim, čovek je, metaforički rečeno, „automat koji je istesao i navio najviši majstor […], a samosvest bi, doduše, od njega učinila misleći automat, ali u kojem bi svest o vlastitoj spontanosti volje, ako bi se ova smatrala slobodnom, bila puka obmana.“ „Kada nužnost ne bi prožimala i zajedno držala sve stvari, a posebno kada ne bi upravljala delovanjem [ljudskih] individua“, onda bi se bez te uređujuće i opšteintegrišuće sile sve raspalo i od sveta bi ostala samo monstruozna gomila ruševina.
Ovoj paradigmi suprotstavljena je savremena paradigma, prema kojoj se „ljudsko ponašanje odlikuje slobodom volje“, te je stoga malo šta u istoriji nužno (neizbežno, bezalternativno). „Odluke koje ljudi donose, izbori koje ljudi prave, igraju ulogu u svemu tome.“ „U haotičnom sistemu [kakav je istorija], neznatna radnja jednog od njegovih elemenata – ljudskog bića koje upražnjava slobodnu volju – može da ima nesagledive posledice“. Stoga je slobodna volja bitan delatni faktor i usmerivač individualne i opšte istorije čovečanstva. U tim istorijama nema nikakve determinišuće, uređujuće, ili integrišuće bezlične sile, te je istorijska dinamika nasumična i nepredvidiva.
U nastavku, prema već ustaljenoj šemi, pokazaćemo da u istorijama naroda i država ipak deluje neka uređujuća bezlična sila, bez obzira što današnja naučna pamet tvrdi suprotno.
Istorijski determinizam protiv slobodne volje
Pred kraj druge deceniji 20. veka, praktično istovremeno, nastale su tri državne tvorevine ili tri dominantno slovenske zajednice naroda: Sovjetski Savez (računajući od Oktobarske revolucije, 1917 – 1991), Čehoslovačka (1918 – 1992) i Jugoslavija (1918 – 1992). Dakle, ne samo da su te države praktično istovremeno nastale, već su istovremeno i nestale sa političke karte Evrope i sveta. U svemu tome, posebno intrigira činjenica da se i državno-politički razvoj ovih tvorevina odvijao po vrlo sličnim hronološkim matricama. Analogija i „istovremenost“ tog razvoja biće ilustrovana samo isečkom čehoslovačko-jugoslovenske paralele, gde su se saobrazni istorijski događaji u obe države dešavali uz maksimalno hronološko odstupanje od ± 2 godine.
Čehoslovačka i Jugoslavija – istorijska paralela
Početak
– Proglašena Republika Čehoslovačka (kao država Čeha, Slovaka i Rusina).
1918. – Proglašeno Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca.
Međuvreme: 0 godina.
– Čehoslovačka republika pristupila vojnom savezu – Maloj Antanti.
– Kraljevina SHS pristupila vojnom savezu – Maloj Antanti.
Međuvreme: 0 godina.
– Kraj državnog provizorijuma. Usvojen prvi ustav.
Konstituisana Čehoslovačka republika na unitarnom principu. (Naziv države
izmenjen u odnosu na naziv usvojen pri proglašenju 1918: Republika Čehoslovačka →
Čehoslovačka republika).
– Kraj državnog provizorijuma. Usvojen prvi ustav.
Konstituisana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca na unitarnom principu.
(Naziv države izmenjen u odnosu na naziv usvojen pri proglašenju : Kraljevstvo SHS
→ Kraljevina SHS).
Međuvreme: + 1 godina.
Masarik – Aleksandar
– Početak vladavine Tomaša Masarika Republikom Čehoslovačkom.
– Početak regentske vladavine Aleksandra Karađorđevića Kraljevstvom SHS.
Međuvreme: 0 godina.
– Masarik izabran za predsednika Čehoslovačke republike.
Početak Masarikovog prvog sedmogodišnjeg predsedničkog mandata.
– Aleksandar postao kralj Kraljevine SHS.
Početak Aleksandrove kraljevske vladavine Prvom južnoslovenskom kraljevinom.
Međuvreme: +1 godina.
– Početak Masarikovog drugog sedmogodišnjeg predsedničkog mandata.
– Početak Aleksandrove vladavine Drugom kraljevinom (Jugoslavijom).
Međuvreme: + 2 godine.
Masarik je bio pristalica integralnog čehoslovakizma. Kao „Oslobodilac” i „Otac Čehoslovačke”, stalno je bio zauzet rešavanjem kriza nastalih sukobljavanjem čeških i slovačkih stranka.
Aleksandar je bio pristalica integralnog Jugoslovenstva. Kao realizator ujedinjenja južnoslovenskih naroda stalno je bio zauzet rešavanjem kriza nastalih sukobima srpskih i hrvatskih stranaka.
– Kraj predsedničke vladavine Tomaša Masarika.
– Kraj vladavine kralja Aleksandra.
Međuvreme: – 1 godina.
Beneš i Haha –Petar II nominalno i Pavle
– Početak predsedničke vladavine Edvarda Beneša.
– Početak nominalne vladavine maloletnog kralja Petra II
i realne vladavine kneza-regenta Pavla.
Međuvreme: – 1 godina.
– Posle Minhenskog sporazuma, započela federalizacija Čehoslovačke.
– Posle Sporazuma Cvetković – Maček započela federalizacija Jugoslavije.
Međuvreme: + 1 godina.
– Uspostavljena federativna čehoslovačka republika, zvanično: Češko-Slovačka. 1939. – Uspostavljena Banovina Hrvatska sa visokim stepenom autonomije.
Međuvreme: 1 godina.
Češko-Slovačka je bila federativna država, koja je nastala u jesen 1938. godine, putem ustavnog preuređenja dotadašnje Čehoslovačke Republike. Novu federaciju su činile: Češke zemlje, autonomna Slovačka i autonomna Potkarpatska Rusija. Uspostavljanjem Banovine Hrvatske i Jugoslavija je praktično bila podeljena na tri administrativna dela, na: Srpske zemlje, Banovinu Hrvatsku i Dravsku banovinu – ili Sloveniju. Izbijanjem Drugog svetskog rata u septembru 1939, onemogućena je konsolidacija oba ova federativna projekta.
– Kraj Češko-Slovačke republike.
– Kraj Kraljevine Jugoslavije.
Međuvreme: + 2 godine.
– Kraj predsedničke vladavine Emila Hahe Češko-Slovačkom.
– Kraj regentske vladavine kneza Pavla Kraljevinom Jugoslavijom.
Međuvreme: + 2 godine.
Nacistička okupacija
– Proglašena nezavisna Slovačka republika.
– Proglašena Nezavisna Država Hrvatska.
Međuvreme: + 2 godine.
– Delovi teritorije Čehoslovačke pripojeni susednim državama.
– Delovi teritorije Jugoslavije pripojeni susednim državama.
Međuvreme: + 2 godine.
– Uspostavljen Protektorat Češka i Moravska pod nacističkom upravom.
– Uspostavljena okupaciona uprava Vermahta na području Centralne Srbije i Banata.
Međuvreme: + 2 godine.
– Edvard Beneš u Londonu priznat za predsednika Čehoslovačke u izbeglištvu.
– Kralj Petar II prešao u London u izbeglištvo.
Međuvreme: + 1 godina.
*
– Kraj nacističke okupacije Čehoslovačke.
– Kraj nacističke okupacije Jugoslavije.
Međuvreme: 0 godina.
– Kraj nacističkog Protektorata Češka i Moravska.
– Kraj okupacione uprave Vermahta u Srbiji.
Međuvreme: – 1 godina.
– Kraj nominalne predsedničke vladavine Protektoratom Emila Hahe.
– Kraj nominalne premijerske vladavine Milana Nedića.
Međuvreme: – 1 godina.
– Kraj nezavisne Slovačke republike.
– Kraj Nezavisne Države Hrvatske.
Međuvreme: 0 godina.
– Kraj vladavine predsednika Slovačke Jožefa Tisoa.
– Kraj vladavine poglavnika Hrvatske Ante Pavelića.
Međuvreme: 0 godina.
Novi početak
– Pri posleratnoj podeli interesnih sfera između Sovjetskog Saveza i Zapada,
Čehoslovačka je pripala sovjetskoj interesnoj sferi.
– Pri posleratnoj podeli interesnih sfera između Sovjetskog Saveza i Zapada,
Jugoslavija je dominantno pripala sovjetskoj interesnoj sferi.
Međuvreme: 0 godina.
– Na posleratnoj političkoj sceni Čehoslovačke dominirala je Komunistička partija.
– Posle komunističke revolucije u Jugoslaviji Komunistička partija je preuzela vlast.
Međuvreme: 0 godina.
– Konstituisana posleratna Čehoslovačka republika.
– Konstituisana Federativna Narodna Republika Jugoslavija.
Međuvreme: – 2 godine…
Beneš i Gotvald – Ivan Ribar i Josip Broz
– Početak predsedničke vladavine Edvarda Beneša Čehoslovačkom republikom,
sa generalnim sekretarom CK Komunističke partije Klementom Gotvaldom kao
predsednikom Vlade.
– Početak nominalne predsedničke vladavine Ivana Ribara (sa mesta predsednika
Prezidijuma Narodne skupštine) Jugoslovenskom republikom, sa generalnim
sekretarom CK Komunističke partije Josipom Brozom kao predsednikom vlade.
Međuvreme: -1 godina.
– Kraj predsedničke vladavine Klementa Gotvalda Čehoslovačkom republikom
(nasledio je Beneša 1948. U Sovjetskom Savezu završena vladavina Josifa Staljina
i započela vladavine Nikite Hruščova).
– Kraj nominalne predsedničke vladavine Ivana Ribara.
Međuvreme: 0 godina.
Zapotocki – Broz
– Početak predsedničke vladavine Antonjina Zapotockog Čehoslovačkom republikom.
– Ustavnim promenama ukinut Prezidijum i uvedena funkcija predsednika republike.
Početak predsedničke vladavine Josipa Broza FNR Jugoslavijom.
Međuvreme: 0 godina.
– Čehoslovačka pristupila Varšavskom paktu.
– Jugoslavija pristupila Balkanskom paktu (sa članicama NATO-a Grčkom i Turskom).
Međuvreme: – 2 godine.
*
U nastavku ove uporedne hronologije prati se paralela Brozovih predsedničkih mandata i mandata kolektivnog Predsedništva SFRJ, sa smenama predsedničkih vladavina u Čehoslovačkoj.
*
I na kraju, pred završnicu:
– Trijumf „Plišane revolucije“ u Čehoslovačkoj.
– Trijumf Miloševićeve „Antibirokratske revolucije“ u Jugoslaviji.
Međuvreme: 0 godina.
– Kraj predsedničke vladavine Gustava Husaka.
– Kraj mandata dotadašnjeg Predsedništva SFRJ.
Međuvreme: 0 godina.
Havel – Poslednje Predsedništvo
– Početak predsedničke vladavine poslednjeg predsednika Čehoslovačke
Vaclava Havela.
– Početak vladavine poslednjeg Predsedništva SFRJ
na čelu sa Janezom Drnovšekom.
Međuvreme: 0 godina.
– Kraj predsedničke vladavine Vaclava Havela Čehoslovačkom.
– Kraj vladavine kolektivnog Predsedništva SFR Jugoslavijom.
Međuvreme: 0 godina.
Kraj
– Formalno-pravno i faktički 31. decembra 1992.
prestala je da postoji čehoslovačka država.
– Formalno-pravno i faktički 27. aprila 1992.
prestala je da postoji SFR Jugoslavija.
Međuvreme: 0 godina.
Ako se u nastavku sa komparativno-državnog plana pređe na individualni plan vladara i predsednika Čehoslovačke, zapaža se zakonitost njihovog umiranja po hronološkom rasponu od 36/37 ± 2 godina.
Ritmika smrti vladara i predsednika Češke i Slovačke u 20. i 21. veku
Sad o sudbino, možeš pokazati svoju moć.
Ono što treba mora da se desi, jer niko nije svoj. (Šekspir)
– Smrt cara Franje Josifa.
– Smrt predsednika Klementa Gotvalda.
Međuvreme: 36/37 godina.
– Smrt cara Karla I.
– Smrt predsednika Antonjina Zapotockog.
Međuvreme: 36/37 (-1) godina.
*
– Smrt prvog čehoslovačkog predsednika Tomaša Masarika.
– Smrt predsednika Antonjina Novotnog.
Međuvreme: 36/37 (+1) godina.
– Smrt predsednika Emila Hahe.
– Smrt predsednika Ludvika Svobode.
Međuvreme: 36/37 (-1) godina.
– Smrt predsednika Klementa Gotvalda.
– Smrt predsednika Gustava Husaka.
Međuvreme: 36/37 (+1) godina.
*
– Smrt pretsednika Antonjina Novotnog (etničkog Čeha).
– Smrt prvog predsednika nezaviske Češke republike Vaclava Havela.
Međuvreme: 36/37 godina.
– Smrt predsednika Ludvika Svobode (etničkog Slovaka).
– Smrt prvog predsednika nezavisne Slovačke republike Mihaila Kovača.
Međuvreme: 36/37 godina.
Naravno, po istom hronološkom rasponu dešavali su se i počeci i završeci njihovih vladavina. To isto pravilo važi i za srednjovekovnu vladarsku istoriju Čeha, gde su vladari dinastije Pšemislovića (895 – 1306) započinjali vladavine, završali ih i umirali po standardnom hronološkom rasponu od 138/39 ± 2 godina. Uporedna hronologija vladarskih smena Pšemislovića u trajanju od preko četiri veka, pokazana u celosti, znatno bi produžila ovaj osvrt, pa će stoga biti ilustrovana samo preko dva isečka: prvim vladavina čeških kneževa, a zatim i prvim vladavinama čeških kraljeva:
Kneževi Češke
Zbignjev I – Bratislav I
– Početak vladavine Zbignjeva I.
– Početak vladavine Bratislava I.
Međuvreme: 138/39 (+1) godina.
– Kraj vladavine Zbignjeva I.
– Kraj vladavine Bratislava I.
Međuvreme: 138/39 (+1) godina.
– Smrt Zbignjeva I.
– Smrt Bratislava I.
Međuvreme: 138/39 (+1) godina.
Vratislav I – Zbignjev II
– Početak vladavine Vratislava I.
– Početak vladavine Zbignjeva II.
Međuvreme: 138/39 (+1) godina.
– Kraj vladavine Vratislava I.
– Kraj vladavine Zbignjeva II.
Međuvreme: 138/39 (+1) godina.
– Smrt Vratislava I.
– Smrt Zbignjeva II.
Međuvreme: 138/39 (+1) godina.
Vaclav Sveti – Vratislav II
– Početak vladavine Vaclava Svetog.
– Početak vladavine Vratislava II (prvog kralja Češke).
Međuvreme: 138/39 (+1) godina… itd.
Kraljevi Češke
Vratislav II – Otokar I
1061. – Početak vladavine Vratislava II (prvog kralja Češke).
– Početak kraljevske vladavine Otokara I.
Međuvreme: 138/39 (-1) godina.
– Kraj vladavine kralja Vratislava II.
– Kraj vladavine kralja Otokara I.
Međuvreme: 138/39 (-1) godina.
– Smrt kralja Vratislava II.
– Smrt kralja Otokara I.
Međuvreme: 138/39 (-1) godina.
Naslednik Otokara I, Vaclav I, završio je vladavinu oko 138/39 godina posle Vladislava I, njegov naslednik Otokar II, posle Sobjeslava itd.
*
Dakle, ipak: „Sve što se dešava, od onog najkrupnijeg do onog najsitnijeg, dešava se nužno.“ Quidquid fit necessario fit. I da završimo ovaj osvrt još jednim citirajući Šopenhauera: „Prema onome što je već rečeno, u filozofskom i u šire obrazovanom svetu, što se tiče naše teme, po svemu stoji ono što su o tome naučavali navedeni veliki duhovi. Time se ponovo potvrđuje da ne samo što je priroda, u svim vremenima, proizvodila veoma mali broj mislilaca, kao retke izuzetke, nego je i sam taj mali broj uvek postojao samo za veoma malobrojne. Upravo zbog toga zavaravanje i zabluda trajno održavaju vlast“ (Šopenhauer, 1992: 103). Pa eto, vi malobrojni koji pročitaste ovaj članak (ukoliko je Šopenhauerovo učenje o nužnosti na vas ostavilo bilo kakav utisak) – dobro došli među nezavarane i nezabludele šopenhauerovce.
Izvori:
Šopenhauer, Artur: O slobodi volje, Svetovi, Novi Sad, 1992.
Ferguson, Najl: Civilizacija: šest ubistvenih aplikacija za moć Zapada, Službeni glasnik, Beograd, 2013.
Turčin, Piter: Rat i mir i rat, Portalibris, Beograd, 2006.
Hobsbaum, Erik: O istoriji, Otkrovenje, Beograd, 2003.
Spinoza, Baruh de: Etika, Algoritam, Beograd, 2019.
www.arheofutura.rs
