Za razumevanje spoljnopolitičkog nastupanja Turske, neophodno je upoznati se sa onim koji je doktrinu neoosmanizma uobličio, koji je sistematski razradio tursku državnonacionalnu orijentaciju i njeno spoljnopolitičko nastupanje. Reč je o Ahmetu Davutoglu, profesoru politikologije, nekadašnjem turskom ministru spoljnih poslova i turskom premijeru.
Davutoglu je napisao dosta knjiga na temu turskog geopolitičkog položaja i sudbine Turske, ali knjiga u kojoj je najcelovitije i najtemeljnije razrađena doktrina neoosmanizma je ,,Strategijska dubina:međunarodni položaj Turske” iz 2001. godine. Stoga, u ovom tekstu će biti izloženo nekoliko ključnih postavki učenja Ahmeta Davutoglua, a u okviru toga i postavke iz pomenute knjige, a koje se tiču turskog nastupanja na Balkanu.
Najpre treba poći od činjenice da je Balkan za Tursku prostor od prvorazrednog značaja. Nije reč samo o geopolitici, o tom oprostorenju politike, nego reč je i o identitetu.
Iz perspektive neoosmanista, Balkan je prostor na kom je Osmansko carstvo doživelo punotu i najveći sjaj i uspon. Rumelija (balkanski deo Osmansko carstva), a ne Anadolija (azijski deo Osmanskog carstva) je presudno definisala prirodu Osmanskog carstva i to toliko da se između pojmova Balkana i Osmanskog carstva može staviti znak jednakosti. Budući da je Balkan deo Evrope, to dalje znači da je Osmansko carstvo bila evropska država u turskom ruhu. Kako je Turska naslednik Osmanskog carstva, to dalje znači da je Turska evropska država, a Turci su evropski narod. Ovakvo shvatanje turskog nacionalnog identiteta je potkrepljeno i činjenicom da su na Balkanu i danas prisutni muslimani. Balkanski muslimani su ljudsko uporište turskog evropstva. Iz ovoga proizlazi da je Turska životno zainteresovana za sudbinu balkanskih muslimana (u prvom redu Šćipentara i muslimana srpskog porekla) i da ista treba da se postara da njihova budućnost bude izvesnija i vedrija. To znači da je od životnog interesa Turske da BiH (onako kako je muslimani shvataju i tumače) i Albanija budu što jače.
Davutoglu prostor Balkana deli na tri dela, na tri prstena. Prvi, unutrašnji prsten koji čine Albanija, Kosovo i Metohija i Makedonija. Drugi, srednji, koji čine ostatak Srbije, BiH, Turska, Grčka i Bugarska. Treći, spoljni, koji čine Hrvatska, Mađarska i Rumunija. Iz njegove perspektive, najvažniji je unutrašnji prsten i zarad njegove stabilnosti treba učiniti dve stvari.
Prvo, u Makedoniji mora doći do opuštanja makedonsko – šćipentarskih odnosa kako bi se na taj način eliminisao srpski, bugarski i grčki pritisak na tu zemlju. Poboljšanjem odnosa između Makedonaca i Šćipentara omogućava se da se Makedonija veže za Albaniju, a samim tim i za Tursku. U tu svrhu, Šćipentari bi trebali da se maksimalno koriste pravima koja im garantuje makedonski ustavni sistem. Shodno navedenom, čini se da je Davutoglu protiv cepanja Makedonije.
Drugo, Turska na svaki način mora da spreči rađanje antiturske trilaterale koju bi činile Srbija, Grčka i Bugarska. Ista bi pravila ogroman pritisak na unutrašnji prsten, a i prema Turskoj bi bio formiran jak bedem protiv nje. U kontekstu rečenog, zanimljivo je kako Davutoglu vidi rešenje tog problema. On smatra da nastanak pomenute trilaterale se može onemogućiti time da se Bugarska putem bilateralnih ugovora što više veže za Tursku. Dakle, on smatra da Bugarska i Turska mogu sarađivati, a da su Srbija i Grčka po prirodi stvari suprotstavljene Turskoj (navedeno pojačava i zapažanje profesora Darka Tanaskovića da se u knjizi gotovo uopšte ne spominju Srbi i Grci iako je Davutoglu posvetio pažnju svim mogućim činiocima koji su od značaja za Tursku. Iz ovoga proizlazi da Davutoglu ne uzima u obzir Srbiju i Grčku jer ih smatra da su oni protiv Turske više nego da su za).
Na kraju, vredno je i napomenuti to da Davutoglu smatra da koridor (čuvena Zelena transverzala) prema BiH mora da se održi pa makar se sve svelo na komunikaciju preko Goražda. U slučaju prekida komunikacije, veli Davutoglu, muslimani BiH nužno potpadaju pod hrvatski uticaj, a muslimani Raške i Kosovo i Metohija padaju pod srpski uticaj.
Sledom svega navedenog, a u kontekstu poslednjih zbivanja oko Sirije, morali bi biti na oprezu jer ono o čemu je Davutoglu pisao kao profesor, posle je to on (a i turski politički vrh u celosti) sprovodio kao ministar spoljnih poslova i potonji premijer. Iako više nije u vlasti, uticaj njegovog učenja je i te kako vidljiv u turskom spoljnopolitičkom nastupanju. Označeni smo kao oni koji su suprotstavljeni turskim interesima, a u našim danima (kao što je u prethodnom tekstu rečeno) je vidljiv napor Turske da separatističke strukruture na KiM ojačaju pre svega u vojnom smislu. Nevolja će biti veća ukoliko se poklope interesi zapadnih sila sa interesima Turske. Stoga, u ovim prelomnim vremenima, treba dobro pratiti sve moguće činioce, kako one koje su pozitivne tako i one koje su negativne (u ove druge svakako spada Turska) po nas kako bi mogli osmišljavati našu strategiju zaštite srpskih nacionalnih interesa, te da bi u okviru toga mogli povlačiti odgovarajuće i blagovremene poteze….
Aleksandar Mandić za Kompas info
