Posle Kosovskog boja (na Vidovdan 1389.), Turci su se, kao besni vuci razmileli po Srbiji i počeli da haraju, pale, čine nasilja i ubijaju. Srpski narod napuštao je svoje kuće i imovinu i bežao u šume i nepristupačne klance, da bi spasao goli život. Masa naroda iz okoline Dečana sabrala se u manastir, pod okrilje i zaštitu Svetog kralja. Jedne subote narod je ispunio manastir, kao pčele košnicu. Nastala je tamna noć, monasi su se povukli u svoje kelije i manastirom je zavladala tišina.
Samo žižak u kandilu više kivota Svetog kralja svojom slabom i treperavom svetlošću obasjavao je mračni prostor hrama i likove Svetitelja na ikonostasu. Ovu tišinu naruši vika i jako lupanje Turaka na manastirsku kapiju. Pod njihovim pritiskom kapija popusti, i oni,
kao besni vuci, sa urlikanjem upadoše u manastir, spremni na nasilje i klanje nevinog naroda. Ali u tom času njihovo urlikanje nadjača strašan zemljotres, a na nebu počeše da sevaju munje i prašte gromovi, kao da je nastupio smak sveta.
Strah obuze i Turke i Srbe, i odjednom nastade grobna tišina. Crkva se ispuni silnom svetlošću, koja se iz nje razli po čitavom manastiru i njegovoj okolini. Svetlost je bila tako jaka, da se igla mogla videti na stotinu metara oko manastira. U tom se otvore crkvena vrata i na njima se pojavi Sveti kralj, u zlatnom odelu, duge i bele brade, sa krstom u desnoj ruci, te stade kod izvora pred crkvom. U tom trenutku ga okruži mnoštvo vitezova sa bojnim kopljima, a jedan vitez na vilovitu konju, sa isukanim mačem, stade sa desne strane Svetog kralja. To je bio Miloš Obilić. Ovo čudo gledahu i Srbi i Turci i od straha popadaše na zemlju. Sveti kralj prekrsti krstom na sve četiri strane i reče blago: „Idite, grešnici, a mene, manastir i moj narod ostavite na miru.“ Posle ovih reči vizija iščeze, crkvena se vrata zatvoriše i svetlost ugasi. U crkvi se začu divno pojanje: „Da vaskrsne Bog i raseju se neprijatelji njegovi…“, a Turci kao besomučni pobegoše iz manastira.
