За разумевање спољнополитичког наступања Турске, неопходно је упознати се са оним који је доктрину неоосманизма уобличио, који је систематски разрадио турску државнонационалну оријентацију и њено спољнополитичко наступање. Реч је о Ахмету Давутоглу, професору политикологије, некадашњем турском министру спољних послова и турском премијеру.
Давутоглу је написао доста књига на тему турског геополитичког положаја и судбине Турске, али књига у којој је најцеловитије и најтемељније разрађена доктрина неоосманизма је ,,Стратегијска дубина:међународни положај Турске” из 2001. године. Стога, у овом тексту ће бити изложено неколико кључних поставки учења Ахмета Давутоглуа, а у оквиру тога и поставке из поменуте књиге, а које се тичу турског наступања на Балкану.
Најпре треба поћи од чињенице да је Балкан за Турску простор од прворазредног значаја. Није реч само о геополитици, о том опросторењу политике, него реч је и о идентитету.
Из перспективе неоосманиста, Балкан је простор на ком је Османско царство доживело пуноту и највећи сјај и успон. Румелија (балкански део Османско царства), а не Анадолија (азијски део Османског царства) је пресудно дефинисала природу Османског царства и то толико да се између појмова Балкана и Османског царства може ставити знак једнакости. Будући да је Балкан део Европе, то даље значи да је Османско царство била европска држава у турском руху. Како је Турска наследник Османског царства, то даље значи да је Турска европска држава, а Турци су европски народ. Овакво схватање турског националног идентитета је поткрепљено и чињеницом да су на Балкану и данас присутни муслимани. Балкански муслимани су људско упориште турског европства. Из овога произлази да је Турска животно заинтересована за судбину балканских муслимана (у првом реду Шћипентара и муслимана српског порекла) и да иста треба да се постара да њихова будућност буде извеснија и ведрија. То значи да је од животног интереса Турске да БиХ (онако како је муслимани схватају и тумаче) и Албанија буду што јаче.
Давутоглу простор Балкана дели на три дела, на три прстена. Први, унутрашњи прстен који чине Албанија, Косово и Метохија и Македонија. Други, средњи, који чине остатак Србије, БиХ, Турска, Грчка и Бугарска. Трећи, спољни, који чине Хрватска, Мађарска и Румунија. Из његове перспективе, најважнији је унутрашњи прстен и зарад његове стабилности треба учинити две ствари.
Прво, у Македонији мора доћи до опуштања македонско – шћипентарских односа како би се на тај начин елиминисао српски, бугарски и грчки притисак на ту земљу. Побољшањем односа између Македонаца и Шћипентара омогућава се да се Македонија веже за Албанију, а самим тим и за Турску. У ту сврху, Шћипентари би требали да се максимално користе правима која им гарантује македонски уставни систем. Сходно наведеном, чини се да је Давутоглу против цепања Македоније.
Друго, Турска на сваки начин мора да спречи рађање антитурске трилатерале коју би чиниле Србија, Грчка и Бугарска. Иста би правила огроман притисак на унутрашњи прстен, а и према Турској би био формиран јак бедем против ње. У контексту реченог, занимљиво је како Давутоглу види решење тог проблема. Он сматра да настанак поменуте трилатерале се може онемогућити тиме да се Бугарска путем билатералних уговора што више веже за Турску. Дакле, он сматра да Бугарска и Турска могу сарађивати, а да су Србија и Грчка по природи ствари супротстављене Турској (наведено појачава и запажање професора Дарка Танасковића да се у књизи готово уопште не спомињу Срби и Грци иако је Давутоглу посветио пажњу свим могућим чиниоцима који су од значаја за Турску. Из овога произлази да Давутоглу не узима у обзир Србију и Грчку јер их сматра да су они против Турске више него да су за).
На крају, вредно је и напоменути то да Давутоглу сматра да коридор (чувена Зелена трансверзала) према БиХ мора да се одржи па макар се све свело на комуникацију преко Горажда. У случају прекида комуникације, вели Давутоглу, муслимани БиХ нужно потпадају под хрватски утицај, а муслимани Рашке и Косово и Метохија падају под српски утицај.
Следом свега наведеног, а у контексту последњих збивања око Сирије, морали би бити на опрезу јер оно о чему је Давутоглу писао као професор, после је то он (а и турски политички врх у целости) спроводио као министар спољних послова и потоњи премијер. Иако више није у власти, утицај његовог учења је и те како видљив у турском спољнополитичком наступању. Означени смо као они који су супротстављени турским интересима, а у нашим данима (као што је у претходном тексту речено) је видљив напор Турске да сепаратистичке струкрутуре на КиМ ојачају пре свега у војном смислу. Невоља ће бити већа уколико се поклопе интереси западних сила са интересима Турске. Стога, у овим преломним временима, треба добро пратити све могуће чиниоце, како оне које су позитивне тако и оне које су негативне (у ове друге свакако спада Турска) по нас како би могли осмишљавати нашу стратегију заштите српских националних интереса, те да би у оквиру тога могли повлачити одговарајуће и благовремене потезе….
Александар Мандић за Компас инфо
