Rimokatoličkoj crkvi je svojstveno postojanje monaških redova. Pored niza monaških redova, trebalo bi istaći dva koja su po mom mišljenju najborbenija (bar na balkanskim prostorima). To su franjevci (Ordo fratro minorum – Red male braće, franciskanci, franjevci) i jezuiti (Societas de Jesu – Društvo Isusovo). Kako se franjevci među sobom nazivaju braćom, a tako zovu i Franciska Asiškog, osnivača reda, otuda u naslovu Franjina braća, a kako jezuite kolokvijalno nazivaju Lojolinim sinovima (osnivač reda je Ignjacio Lojola), otuda taj naziv u naslovu ovog teksta.
Stoga, ovaj tekst će biti sastavljen iz dva dela. Prvi deo će biti posvećen delovanju rimokatoličke crkve među Šiptarima do Bitoljskog kongresa 1908. godine, a drugi deo će biti posvećen pomenutom delovanju posle tog događaja, sa posebnim osvrtom na fenomene koji se odvijaju među Šiptarima u našim danima. Mišljenja sam da se o ovoj temi mora češće pisati jer smo svedoci odvijanja vrlo opasnih procesa po naš narod, a naročito po naš narod na prostoru Kosova i Metohije. Da krenemo po redu.
Još u 17. veku, rimokatolička crkva se trudila da očuva svoju pastvu (Šiptare i pokatoličene Srbe) od islamizacije. Njena uporišta su bila na prostoru današnje severne Albanije (zanimljivo je da mletački putnici i rimokatolički sveštenici u to vreme smatraju da je reka Drim granica Srbije i Albanije iz čega proizlazi da je današnja severna Albanija smatrana za srpsku zemlju).Međutim, kako su Šiptari iz planinskih i siromašnih krajeva današnje Albanije krenuli u seobu ka Metohiji i Makedoniji, rimokatolička crkva je odlučila da prati te migracije, ali i još nešto. Ti Šiptari rimokatolici trebali su da budu nosioci albanizacije na tim prostorima, a samim tim i katoličenja srpskog starosedelačkog stanovništva na Kosovu i Metohiji i Makedoniji.
Stoga, rimokatolička crkva je osnovala svoje misionarske punktove u Đakovici, Prizrenu i Skoplju. Drugim rečima, rimokatolička crkva je posmatrala stožerne i praiskonske srpske zemlje (KiM i Makedonija) kao zemlje na kojima će ,,da živi narod čiste katoličke krvi“ (pod navodnicima su reči jednog od čapljinskih ustaša koji je ubijao Srbe iz Prebilovaca). Postojao je jedan uslov koji se morao ispuniti da bi mogli da prionu na ovaj prozelitski posao. To šiptarsko rimokatoličko stanovništvo koje se doseljavalo na KiM i u Makedoniju moralo se sačuvati od islamizacije, a taj zadatak rimokatolička crkva u najvećoj meri nije ostvarila.
Kako je turska vlast odmicala i kako se naglo povećavao broj muslimanskog stanovništva na pomenutim prostorima, rimokatolička crkva se koncentrisala na Prizren i upravo taj grad (koji je za nas carski grad, Srpski Carigrad) će biti određen za centar rimokatoličkog prozelitizma na Kosovu i Metohiji. Turci 1832. godine ukidaju Albansku franjevačku provinciju te na taj način je otežan položaja Šiptara rimokatolika. Međutim, svega devet godina nakon ukidanja provincije, među Šiptarima će se pojaviti neko drugi. Pojaviće se oni koje nazivaju papinim marincima, elitnom rimokatoličkom vojskom. Naravno da je reč o jezuitima.
Naime, te 1841. godine trojica jezuita: Frančesko Bazile (osnivač Albanske jezuitske misije), Đuzepe Gvaljata i Salvatore Bartoli dolaze u Skadar (pre njih, 1595. godine, bili su Aleksandar Komulović, diplomata iz Splita i jezuita Tomazo Rađo koji su misionarili današnjom Albanijom, Srbijom i Makedonijom posetivši katoličke punktove u Prizrenu, Janjevu, Novom Brdu, Trepči, Prištini, Prokuplju, Nišu i Skoplju). Ovaj drevni srpski grad će postati centar rimokatoličanstva u Albaniji jer će se i franjevci i jezuiti sa svojim verskim i obrazovnim ustanovama skocentrisati u tom gradu. Njih trojica su 1840. godine dobila zadatak od generala jezuitskog reda Jana Rotana da idu u misiju u Albaniju. Treba obratiti pažnju na ono što je Đuzepe Gvaljata te 1840. godine naveo u pismu generalu Rotanu:,,Ja ću ići i preobratiću duše Bogu“. Isto tako, vrlo je zanimljivo kako je jezuita, misionar, istoričar i albanolog Fulvio Kardiljano (1887 – 1952) tumačio razloge dolaska jezuita u Albaniju:,,Da doprinesu u očuvanju tradicionalne rimokatoličke vere, da utabaju put civilizacije i katoličke kulture u ovom delu sveta koji je kapija orijenta/istoka, te iste kulture i civilizacije za koju se Skenderbeg, ALBANSKI KATOLIČKI HEROJ PAR EKSELANS (podvukao A.M.), borio“.Ono na šta je rimokatolička crkva obratila pažnju, jeste činjenica da na prostoru Albanije nije bilo verskih i obrazovnih ustanova koje bi dovele do formiranja domaćeg rimokatoličkog klera, ali i šiptarske rimokatoličke elite u celosti, a za taj posao su najbolji upravo jezuiti. Jezuita Bartoli je u vezi toga podelio svoje utiske prilikom dolaska u Skadar:,,Albanija je obezbedila ogromno polje apostolata:da evangelizuje i posveti, da krštava i ispoveda i da uči i učestvuje u drugim duhovnim vežbama sa narodom“.
Dakle, na kraju je uvek cilj prozelitske prirode. Međutim, skadarski muslimani nisu dali da se jezuitska aktivnost ukoreni i raširi, nego su na kraju ova trojica Lojolinih sinova morala da napuste Skadar.
Međutim, slabljenje Osmanskog carstva je bio nezaustavljiv proces. S tim u vezi, Austrija je još 1699. godine polučila status zaštitnice rimokatoličkog življa u Osmanskom carstvu, a to isto pravo je isticala i Francuska (osobito se Napoleon Treći trudio oko rimokatoličkog pitanja, a on sam i njegova celokupna politika je bila zdušno podržavana od jezuita, ali to je posebna tema). Njima će se na kraju pridružiti i ujedinjena Italija koja će Albaniju posmatrati kao svoju sferu uticaja.
Saobrazno navedenom, Austrija je pedesetih godina 19. veka počela da preti Turskoj da će ako treba nasilnim putem prinuditi sultana da dozvoli otvaranje jezuitskog semeništa u Skadru. Austrija je smatrala da je Skadar rimokatolički grad, te da ne želi da taj grad prepusti muslimanima! Pretnja nije bila bez osnova jer se odred austrijskih ratnih brodova pojavio na ušću reke Bojane spreman da upotrebi silu. Tom odredu su kasnije pridružili po jedan britanski i francuski ratni brod. Na kraju je Turska popustila i započela je pregovore koji su 1861. godine rezultovali sa povratkom jezuita u Skadar i otvaranjem semeništa za misiju u Albaniji, Srbiji i Makedoniji koje će 1862. godine dobiti ime Albanskog pontifikalnog semeništa. Ovo semenište, kao što je rečeno, ima svrhu da šiptarske mladiće obrazuje i pripremi za svešteničku službu, ali posebno treba istaći da po prirodi stvari u te mladiće će da prodre jezuitski duh i jezuitski pogled na svet. Prvih nekoliko godina, školovanje u tom semeništvu je bilo na italijanskom jeziku, ali od 1868. godine ulažu se napori da se nastava vrši na šiptarskom jeziku (jezuiti profesori počinju da uče šiptarski), ali i da se verski spisi, filozofska i teološka dela prevode na šiptarski. Međutim, jezuiti neće stati na tome.
Svega par meseci nakon Berlinskog kongresa (dakle, par meseci nakon Prizrenske lige za koju se vezuje teza da su njen program izradile britanske diplomate), u Skadru se osniva jezuitska srednja škola Svetog Franciska Ksavijera (Ksavijer je bio jedan od Lojolinih drugova. Lojola ga je nazivao pravim osvajačem ljudskih duša, a u prilog tom epitetu govori činjenica da je Ksavijer u Indiji sam pokrstio 30.000 ljudi i da je doneo katoličanstvo u Japan. Mišljenja sam da ovo ime nije slučajno dato takvoj ustanovi i u takvim društvenim okolnostima) ili kako su ga drukčije zvali Ksaverijanum. Za direktora Ksaverijanuma je postavljen jezuita Luiđi Ignjacio Maca. Kao i svaka jezuitska obrazovna ustanova, Ksaverijanum je omogućavao temeljeno i enciklopedijsko obrazovanje (za jezuite se veruje da su oni začetnici eniklopedijskog obrazovanja). Ksaverijanum je omogućavao temeljno obrazovanje iz istorije, geografije, fizike, hemije, matematike, umetnosti, muzike, italijanskog, francuskog i šiptarskog jezika (postojali su i opcioni predmeti kao što su turski, latinski, engleski i nemački jezik), administracije, bibliotekarstva, prirodnog, građanskog i privrednog prava. Ksaverijanum je bio otvoren ne samo za katolike nego i za muslimane i pravoslavne. Stoga, rimokatoličko versko obrazovanje je bilo namenjeno rimokatolicima ( o ovom fenomenu će biti više rečeno kasnije). Iz Ksaverijanuma će ponići prvi šiptarski ministar prosvete i jedan od šiptarskih nacionalnih radnika Luiđ Gurakuči (i o njemu će biti rečeno više). Uz navedno, jezuiti su se trudili da učenike i moralno oblikuju (tako je Maca naveo da je cilj Ksaverijanuma formiranje moralne i intelektualne elite od gradske dece) tako što su ih navodili na svojevrsne duhovne vežbe, uzdržavanje od psovanja. Kao i u slučaju Albanskog pontifikalnog seminara, jezuiti su se trudili da štampaju knjige iz područja istorije i geografije na šiptarskom jeziku. Problem je bio što su turske vlasti zabranjivale štampanje knjiga na šiptarskom jeziku. Ksaverijanum je zaista imao presudnu ulogu u formiranju šiptarske elite. Prema podacima iz 1934. godine, čak 280 ljudi koji su ranije bili učenici te škole je bilo zaposleno u državnim strukturama u Tirani.
Mnogi Šiptari koji su učestvovali u razvoju šiptarske nacionalne svesti su pohađali Ksaverijanum. Istoričar Nikola Žutić, spominje da su jezuiti pored navedenih škola, u Skadru osnovali i nižu trgovačku školu. Pored osnivanja škola, jezuiti su pokrenuli i štamparsku delatnost.
Gotovo pedeset godina, sve do 1908. godine, među Šiptarima su jedini štampari bili upravo jezuiti. Pored štampanja knjiga, jezuiti su se okrenuli i štampanju novina. U aprilu 1891. godine, među Šiptarima se pojavljuje prvi časopis – Glasnik Svetog Srca (obrate pažnju na versku dimenziju naslova jer rimokatolicima je svojstveno obožavanje srca Isusovog i Marijinog). Bio je to jedini časopis koji se bavio pitanjem šiptarskog jezika i kulture. Časopis je toliko postao popularan da su mnogi skadarski muslimani postali pretplatnici istog, a i pravoslavni su ga rado čitali. To su najstarije novine pisane na šiptarskom jeziku. Glasnik je stigao i do Šiptara u Skoplju, Prizrenu, Đakovici, Peći, Prištini i Kosovskoj Mitrovici. Mnogi Šiptari su naučili da čitaju i pišu zahvaljujući ovom časopisu. Smatra se da je Glasnik dao veliki doprinos u usvajanju latinice kao šiptarskog pisma.
Pored jezuita, franjevci su se polako vraćali među Šiptare. Od ukidanja provincije 1832. godine, italijanski franjevci preuzimaju brigu nad pastvom. Međutim, Austro – Ugarska će preuzeti velike napore u pravcu povratka franjevaca među Šiptare. Beč je slao franjevce iz Dalmacije, Hercegovine i Bosne, a bosanski franjevci će se u Albaniju vratiti 1883. godine (bosanski franjevci su i ranije bili među Šiptarima, a isti se smatraju kao posebni pregaoci na odbrani i širenju rimokatoličke vere, te uživaju poseban ugled kod Hrvata, a i kod ostalih balkanskih rimokatolika. O tome je pisao Ivo Andrić u svojoj doktorskoj disertaciji ,,Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“). Beč uvodi praksu da se šiptarski mladići školuju po franjevačkim samostanima u Bosni (Kraljeva Sutjeska, Kreševo, Gorica kraj Livna). Kao i jezuiti, franjevci su za centar svog delovanja među Šiptarima izabrali Skadar, te su tamo otvorili semenište i internat. Dakle, rimokatolička crkva je puštala korenje među Šiptarima, a u Skadru i širom severne Albanije je imala ogroman uticaj obzirom na činjenicu da je rimokatolički kler bio jedini pismen, ali i da se opismenjavanje šiptarskog naroda vršilo upravo preko rimokatoličke crkve. To sa sobom povlači i buđenje rimokatoličkog (a samim tim i jezuitskog) duha među Šiptarima bez obzira na njihovu veroispovest.
Dakle, rimokatolička crkva je u sadejstvu sa Austro – Ugarskom i Italijom igrala ključnu ulogu u objedinjavanju Šiptara. Najpre je Prizrenska liga bila plod britanske diplomatije, onda je rimokatolička crkva sa svojim obrazovnim i kulturnim delovanjem (a takvo delovanje je uvek podređeno prozelitskom cilju) počela sa brigom i preumljenjem šiptarskih duša, a na kraju je Austro – Ugarska 1896. godine donela odluku da se mora raditi na šiptarskom ujedinjenju. Beč je shvatio da se o Šiptarima ne može govoriti kao o narodu, nego da je reč o međusobno suprotstavljenim plemenima koja se nemilosrdno ubijaju (pri čemu vera ne pravi nikakvu barijeru u tim sukobima. Dakle, ne sukobljavaju se samo rimokatolička i muslimanska plemena, nego i dva plemena koja su rimokatolička, odnosno muslimanska). Jedini njihov zajednički činilac je bila mržnja prema Slovenima tj. Srbima. Upravo tu činjenicu su Beč i Vatikan odlučili da eksploatišu (pored navedene plemenske podele, Šiptari su podeljeni po još dva osnova.Prvo, podela na Gege i Toske, dve grupe Šiptara koje se umnogome međusobno razlikuju. Granica između ove dve grupe je na reci Škumbi. Druga podela je verske prirode, te tako postoje Šiptari muslimani, rimokatolici, pravoslavci i bektaši.
Zanimljivo je da je Beč smatrao da Šiptare pravoslavce treba prepustiti helenizaciji, dok bi nukleus Šiptara kao naroda bio onaj rimokatoličko – muslimanski element. Vatikan nije tako razmišljao. On je konstantno pokušavao da pravoslavne privede uniji, a za centar takvih aktivnosti su odredili Elbasan). Shodno tome, rimokatolička crkva je među Šiptarima najviše usađivala svest o pripadnosti Šiptara zapadnoj i rimokatoličkoj civilizaciji kao i o njihovoj ulozi bedema protiv Srba i Rusa. U okviru tako tumačenih šiptarskih integrativnih procesa sve više je na površinu izbijalo pitanje jezika i pisma. Kroz delovanje jezuitskih i franjevačkih obrazovnih ustanova i kroz delovanje Glasnika, prejudicirala se latinica kao pismo svih Šiptara. Na razmeđu 19. i 20. veka sve su snažnija strujanja među Šiptarima u pogledu pitanja o jedinstvenom šiptarskom pismu. Takva strujanja će voditi ka jednom sudbonosnom događaju, ka kongresu u Bitolju….
