Srpski patrijarh German: Ja i komunisti, razgovor vodio Svetislav Spasojević , Poslovni centar Novosti, Beograd 1990
S početka, bili su to razgovori prevashodno obojeni nepoverenjem. Kao što bi iznenada proključao, još naglije je usahnjivao izvor proročke mudrosti.
Kretali smo se u susret jedan drugom kao da hodamo preko minskog polja. Njegova Svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin German imao je, do tada, loše iskustvo sa jugoslovenskom štampom. Na drugoj strani, bio sam novinar NIN-a i u tom trenutku, čak, sekretar komunističke organizacije tog nedeljnika. Gospodin Hranislav Đorić, kako se Patrijarh zvao pre nego što se zamonašio, to je znao i sasvim dobro podneo.
U maju 1982. godine objavio sam u NIN-u prvi razgovor sa Njegovom Svetosti. Bio je, kako mi je rekao, veoma zadovoljan tom našom saradnjom. Tako je počelo vreme našeg približavanja, da bi se negde krajem 1985. godine, posle mojih dugih nagovaranja, iznenada odlučio i prihvatio ideju za „knjigu razgovora“.
Delikatan u oceni vremena, događaja i značajnih ljudi, koje je sticajem okolnosti sretao veoma često, umeo je da me radikalnošću nekog svog stava naprosto iznenadi. Posle takvih ocena, verovatno i sam zatečen njihovom smelošću, obično bi rekao: „Ja sam srpski Patrijarh i svakog trenutka moram da vodim računa o tome šta govorim“.
Najsuptilniji delovi Patrijarhovih kazivanja ostali su, naprosto, upadice u poređenju sa dugim pričama o mučnim i gladnim godinama „kada su Srbi po prvi put stvarali Jugoslaviju“, pomahnitalim konjima hranjenim hmeljom sa moravskih plodnih njiva, učenju latinice mada je u školi u Velikoj Drenovi nisu „predavali“, carskim ručkovima u carstvujušćoj Vijeni, pariskim danima studenta prava („…kako je tih godina bio lep i veseo mladi svet na Monparnasu…“), o unuci koja je pošla dedinim stopama i otišla u Pariz na studije… I onda naglo, gotovo nabusito, ocena o Brozu, Kardelju, Peneziću, Stepincu…
Besprekorno precizno opredeljenje u svakom delu ljudske usmerenosti: čovek koji za više od devedeset godina ni za trenutak nije zastao da bi odmor potražio zanoseći se kojim od utopijskih ciljeva. Kao što je, posle dugog nagovaranja, iznenada pristao da sačinimo knjigu, tako je naglo od toga i odustao. Nikada ga nisam pitao zašto je to učinio. Na primedbu da bi tekst dotadašnjeg razgovora, možda da bi trebalo da autorizuje, dobacio je: „Sve što srpski Patrijarh izgovori, autorizovano je“. Dakle, ova publikacija jeste samo deo ispovesti čoveka koji više od trideset godina sedi na prestolu Svetog Save, duhovnog oca Srbije i srpskog naroda. U zrelim godinama, kada ljudi već počinju da se postepeno povlače, gospodin Hranislav Đorić je, dolaskom na mesto prvog među jednakima u Svetom arhijerejskom sinodu Srpske pravoslavne crkve, započinjao najaktivniji deo svog dugog života.
O Hranislavu Đoriću svojevremeno je Aleksandar Ranković rekao da je to najtalentovaniji diplomata koga je sreo. Moj je, pak, utisak da je „lukavi Moravac“, i po životnom opredeljenju antikomunista, više od trideset godina igrao sa komunistima besprekornu partiju šaha. U toj iscrpljujućoj igri nije imao pomoćnike, ali je bio promišljen, lucidan, nepoverljiv i do nebesa obazriv i usamljen starac.
Ko je koga, u toj predugoj partiji šaha, nadigrao? Odgovor bi trebalo potražiti u tekstu „Ja i komunisti“. Ako čitalac, kojim slučajem, odgovor ne nađe, može biti i da ga nema. Jedno je sasvim izvesno: srpski Patrijarh i komunisti nisu bili jedno, a kada se to i događalo, onda su bili zec i lisica na odronjenoj zemlji, zahvaćeni rečnom maticom.
Dok postoje, a i sećanja na njih traju, obe će strane uglas vikati da su pobedile.
Dolazio je i odlazio sa tih naših sastanaka polutamnim i dugim hodnicima Patrijaršije, i meni se uvek činilo kao da nekud u visine ide i da ga više neću videti, nikada. Kada bismo se ponovo sastajali, počinjalo je sve ispočetka: oprez, uzdržanost, postepeno približavanje, intiman razgovor…
Za sve te duge godine nikada nisam bio siguran da li to ja razgovaram sa srpskim Patrijarhom ili svojim zemljakom Hranislavom Đorićem.
Svetislav Spasojević
