Šta je Crkva bila oko 60. godine od Hristovog rođenja? Ne znamo onoliko koliko bi naša radoznalost mogla da zahteva, ali ipak nešto znamo. U mnogim aspektima Crkva je tada bila veoma drugačija, a u drugim je bila ista. Želeo bih naročito da se osvrnem na neke od razlika, jer one mogu da posluže da naglase načine na koje je Crkva ostala ono što je uvek bila i što će uvek biti.
Zajednice su u početku bile malobrojne
Prvo što bismo primetili u vezi sa Crkvom jeste koliko je bila brojčano mala — crkva u Filipima, na primer, verovatno je brojala samo nekoliko desetina ljudi. Čak i nakon što je značajno porasla do vremena cara Konstantina u ranom četvrtom veku, Crkva je (po nekim procenama) činila tek oko 10% ukupnog stanovništva Rimskog carstva. Oko 60. godine Crkva je bila veoma malena.
Jevreji su, naravno, činili brojčano značajnu grupu unutar carstva i bili su rasprostranjeni širom njegovih zemalja. U šestoj deceniji prvog veka većina ljudi je smatrala Crkvu samo podgrupom judaizma — kontroverznom i spornom podgrupom, ali ipak podgrupom.
Sukobi između Jevreja i hrišćana
Sama sebe je nazivala „Put“, dok su ih drugi Jevreji nazivali „Nazarećanima“. Kontroverze i sukobi između hrišćana i Jevreja ubrzo će izazvati međusobno ogorčeno razdvajanje dve grupe, zasnovano na njihovom neslaganju oko Isusa: da li je On Mesija i božanski Spasitelj ili jeretik i lažni prorok? Između te dve mogućnosti nije moglo biti kompromisa.
Ali oko 60. godine ogorčeno razdvajanje između Crkve i sinagoge, iako se naziralo, još uvek nije bilo u potpunosti nastupilo. Apostoli su i dalje ulazili u sinagoge subotom da iznesu svoje tvrdnje i pokušaju da pridobiju srca i nove sledbenike među svojim sunarodnicima Jevrejima.
Odnos prema neznabošcima
Takođe primećujemo kako su se hrišćani izdvajali od mase svojih paganskih suseda. Činilo se da se ne uklapaju u ustanovljenu kategoriju „Jevreja“, ali se svakako nisu uklapali ni u pagansko društvo. Poput Jevreja, smatrali su paganske bogove demonima i odbijali svaku vezu sa njima, odbijajući čak i da jedu meso sa tržišta ako je bilo žrtvovano nekom bogu.
Hrišćani su smatrani ateistima jer nisu obožavali nijednog boga ili statuu, i kao mrzitelji čovečanstva jer su odbijali da se društveno mešaju sa svojim susedima.
Glasine i optužbe protiv hrišćana
Štaviše, počele su da kruže čudne i mračne glasine — da hrišćani upražnjavaju kanibalizam, da jedu bebe i da održavaju seksualne orgije sa svojom braćom i sestrama na svojim veoma zatvorenim skupovima. Govor o „jedenju tela i krvi Isusa, παῖς (pais) Božijeg“ (tj. „deteta ili sluge Božijeg“; videti Dela 4:30 KJV) i o razmenjivanju „poljupca“ među „braćom i sestrama“ često je bio pogrešno shvaćen od strane sumnjičavih umova.
Ova magla sumnje vremenom će se pretvoriti u otvorenu mržnju, naročito kada je bilo potrebno pronaći žrtvenog jarca (kao, na primer, posle velikog požara u Rimu 64. godine).
Kako su se hrišćani okupljali i vršili bogosluženja?
Hrišćani su se okupljali u privatnim kućama na svoje skupove nedeljom uveče, radi zajedničke trpeze (grč. deipnon, potpun obrok). Na tom skupu bili su prisutni i vođe zajednice: jedan čovek (kasnije nazvan „episkop“) okružen sa nekoliko drugih ljudi (prezvitera), kao i možda drugi koji su delovali kao učitelji.
Drugi ljudi su im pomagali, obavljajući službu slugu Crkve (grč. διάκονοι / diakoni, ili „đakoni“). Neki su bili poznati po tome što su primali proročke poruke i bili su prepoznatljivi kao hrišćanski proroci.
Niko od njih se nije razlikovao po odeći; svi su nosili istu odeću kao i ostali, mada su prezviteri i đakoni smatrani posvećenima za svoje posebne uloge molitvom koja je izgovarana nad njima kada su prvi put preuzimali te dužnosti.
Tok bogosluženja
Tokom duge večernje trpeze uznosile su se molitve i čitala jevrejska Pisma. Pevali su se psalmi i možda bi se pojavilo neko proročanstvo. Priče o Isusu su se kazivale i ponovo kazivale, kako su se lokalni vođi sećali onoga što su im apostoli preneli, pričajući šta je Učitelj govorio i činio.
Evharistija kao središte hrišćanskog života
U središtu (i možda na kraju) obroka glavni vođa je uznosio molitvu nad hlebom i vinom, koje su verni zatim primali kao Telo i Krv Hristovu — primajući komad osvećenog hleba u svoju dlan i pijući osvećeno vino iz čaše.
Hrišćani su ovo smatrali samom žrtvom Hristovom među njima, snažnom da daruje oproštaj i besmrtnost, jer ih sjedinjuje sa Hristom. Samo oni koji su bili kršteni mogli su da učestvuju u ovome. Upravo je ovo pričešćivanje određivalo ko je hrišćanin, kako pred Crkvom, tako i pred neprijateljskom paganskom državom.
Pismo i apostolski autoritet
Posebno hrišćanska Pisma nisu postojala. Izraz „Pismo“ označavao je jevrejska Pisma (iako ni njihov tačan broj ili potpuna lista još nije postojala; na primer, postojale su rasprave oko knjiga kao što su „Knjiga o Jestiri“ i „Pesma nad pesmama“).
Apostoli i osnivači crkava prenosili su priče o Isusu, navodeći Njegove reči i dela, uključujući i neke izreke koje kasnije nisu ušle u četiri Jevanđelja (videti Dela 20:35).
To je značilo da je „veza“ koja je povezivala lokalne zajednice sa istorijskim Isusom bilo svedočenje apostola. „Apostolsko“ je tako postalo hrišćanski sinonim za „autentično“ i „autoritativno“.
Kada su Jevanđelja kasnije bila napisana i počela da se šire, ono što je te spise činilo autoritativnim i prihvatljivim za čitanje na bogosluženju bilo je to da li su zaista apostolskog porekla. Tako su Jevanđelja po Mateju, Marku, Luki i Jovanu bila „prihvaćena“, dok su kasniji spisi, poput takozvanog „Jevanđelja po Tomi“, bili odbačeni.
Poslanice apostola i predanje Crkve
Poslanice apostola su takođe smatrane jednako autoritativnim. Napomena: ovde pitanje nikada nije bilo „nadahnutosti“ (da li je delo nadahnuto Svetim Duhom), već apostolskog porekla.
Apostoli su bili nosioci pune vlasti, opunomoćenici Hristovi. Sve što su oni pisali ili prenosili zajednicama — bilo usmeno ili pismeno (videti 2. Solunjanima 2:15) — smatralo se autoritativnim.
Vera u večni život
Hrišćani su sebe smatrali istinskim narodom Božijim, vernim ostatkom Izrailja. Jevreji koji su odbacivali Isusa smatrani su otpadnicima.
Hrišćani su verovali da poseduju večni život i da će posle smrti biti sa Gospodom u slavi. Zato se nisu plašili smrti i bili su spremni da daju svoje živote u mučeništvu ako je to bilo potrebno.
Mučenici su smatrani uzornim hrišćanima — primerom za sve vernike.
Jedinstvo i granice
Crkva je bila rasprostranjena i nije imala razvijene mehanizme za zajedničko delovanje. Svaka zajednica bila je prilično nezavisna, ali su svi imali snažan osećaj jedinstva, smatrajući sve hrišćane jednom porodicom.
Granica između Crkve i sveta bila je jasno postavljena i strogo čuvana.
Promene kroz vekove
To je bilo nekada; ovo je sada. Očigledno je da se mnogo toga promenilo. Episkop više nije pastir lokalne zajednice koga vernici viđaju svake nedelje, već često administrativna figura.
Hrišćani se sada okupljaju nedeljom ujutru, u posebno izgrađenim hramovima. Sveštenstvo nosi posebne odežde, a bogosluženja imaju utvrđen oblik. Evharistija je odvojena od zajedničke trpeze.
Suština Crkve se nije promenila
Ipak, suština Crkve nije se promenila, jer se ni Hristos nije promenio — On je isti juče, danas i zauvek.
Apostolsko svedočanstvo ostaje temelj, Evharistija centar, moralna načela ista. Granica između Crkve i sveta i dalje postoji, kao i jedinstvo Crkve.
Ono što se promenilo (odežde, hramovi, forma bogosluženja) nije suština Crkve. Te stvari bi, u teoriji, mogle da se promene bez narušavanja vere i misije.
Godina 60. posle Hrista je daleko iza nas, ali ono što važi za Hrista može se, u izvesnoj meri, reći i za Njegovu Crkvu: ona ostaje ista juče, danas i zauvek.
