Српски патријарх Герман: Ја и комунисти, разговор водио Светислав Спасојевић , Пословни центар Новости, Београд 1990
С почетка, били су то разговори превасходно обојени неповерењем. Као што би изненада прокључао, још наглије је усахњивао извор пророчке мудрости.
Кретали смо се у сусрет један другом као да ходамо преко минског поља. Његова Светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Герман имао је, до тада, лоше искуство са југословенском штампом. На другој страни, био сам новинар НИН-а и у том тренутку, чак, секретар комунистичке организације тог недељника. Господин Хранислав Ђорић, како се Патријарх звао пре него што се замонашио, то је знао и сасвим добро поднео.
У мају 1982. године објавио сам у НИН-у први разговор са Његовом Светости. Био је, како ми је рекао, веома задовољан том нашом сарадњом. Тако је почело време нашег приближавања, да би се негде крајем 1985. године, после мојих дугих наговарања, изненада одлучио и прихватио идеју за „књигу разговора“.
Деликатан у оцени времена, догађаја и значајних људи, које је стицајем околности сретао веома често, умео је да ме радикалношћу неког свог става напросто изненади. После таквих оцена, вероватно и сам затечен њиховом смелошћу, обично би рекао: „Ја сам српски Патријарх и сваког тренутка морам да водим рачуна о томе шта говорим“.
Најсуптилнији делови Патријархових казивања остали су, напросто, упадице у поређењу са дугим причама о мучним и гладним годинама „када су Срби по први пут стварали Југославију“, помахниталим коњима храњеним хмељом са моравских плодних њива, учењу латинице мада је у школи у Великој Дренови нису „предавали“, царским ручковима у царствујушћој Вијени, париским данима студента права („…како је тих година био леп и весео млади свет на Монпарнасу…“), о унуци која је пошла дединим стопама и отишла у Париз на студије… И онда нагло, готово набусито, оцена о Брозу, Кардељу, Пенезићу, Степинцу…
Беспрекорно прецизно опредељење у сваком делу људске усмерености: човек који за више од деведесет година ни за тренутак није застао да би одмор потражио заносећи се којим од утопијских циљева. Као што је, после дугог наговарања, изненада пристао да сачинимо књигу, тако је нагло од тога и одустао. Никада га нисам питао зашто је то учинио. На примедбу да би текст дотадашњег разговора, можда да би требало да ауторизује, добацио је: „Све што српски Патријарх изговори, ауторизовано је“. Дакле, ова публикација јесте само део исповести човека који више од тридесет година седи на престолу Светог Саве, духовног оца Србије и српског народа. У зрелим годинама, када људи већ почињу да се постепено повлаче, господин Хранислав Ђорић је, доласком на место првог међу једнакима у Светом архијерејском синоду Српске православне цркве, започињао најактивнији део свог дугог живота.
О Храниславу Ђорићу својевремено је Александар Ранковић рекао да је то најталентованији дипломата кога је срео. Мој је, пак, утисак да је „лукави Моравац“, и по животном опредељењу антикомуниста, више од тридесет година играо са комунистима беспрекорну партију шаха. У тој исцрпљујућој игри није имао помоћнике, али је био промишљен, луцидан, неповерљив и до небеса обазрив и усамљен старац.
Ко је кога, у тој предугој партији шаха, надиграо? Одговор би требало потражити у тексту „Ја и комунисти“. Ако читалац, којим случајем, одговор не нађе, може бити и да га нема. Једно је сасвим извесно: српски Патријарх и комунисти нису били једно, а када се то и догађало, онда су били зец и лисица на одроњеној земљи, захваћени речном матицом.
Док постоје, а и сећања на њих трају, обе ће стране углас викати да су победиле.
Долазио је и одлазио са тих наших састанака полутамним и дугим ходницима Патријаршије, и мени се увек чинило као да некуд у висине иде и да га више нећу видети, никада. Када бисмо се поново састајали, почињало је све испочетка: опрез, уздржаност, постепено приближавање, интиман разговор…
За све те дуге године никада нисам био сигуран да ли то ја разговарам са српским Патријархом или својим земљаком Храниславом Ђорићем.
Светислав Спасојевић
