Velimir Zarić iz Kačera kod Užica jedini je četnik koji je ostao u slobodnim srpskim planinama punih 20 godina.
Za njim su Nemci tragali četiri, a nakon toga Brozova „OZNA” još punih 17 godina, koliko je od 1941. do 1961. proveo u šumi. Sve je to u knjizi „Najduži lov na čoveka” zapisao čuveni književnik Antonije Đurić.
Sreli su se krajem prošlog veka u Milvokiju (SAD), gde je Zarić živeo i tako je nastala priča o sudbini Velimira Zarića.
Nemce je tri puta „ujeo za srce”. Jednom u Brđanima, pa u Štavici kad im je iz voza oteo oružje, a nemačke vojnike pustio da ne strada srpska nejač u osveti sto za jednoga. Trećeg puta, samo njemu poznatim stazama i bogazima, prebacio je 6.000 pušaka i 12 tona municije iz Malog Mokrog Luga do Ravne Gore. Zavarao je sve potere, a za pokazanu hrabrost i junaštvo odlikovan je Zlatnom medaljom „Miloša Obilića”.
Zarić nije bio u borbenim jedinicama, već obaveštajni oficir lično podređen đeneralu Draži Mihailoviću. Još 1941. sa 27 godina se zakleo da se nikome predati neće.
Posle rata, punih 17 godina, četiri planine bile su mu skuti: Tara, Romanija, Kopaonik i Zlatibor.
Godinama kasnije, Antoniju Đuriću je u Milvokiju pričao:
„Poželim se oca i majke. Banem jedne noći, oprezno. Nisam mogao da verujem da će komunistička vlast od mojih seljana načiniti doušnike. Otac se pohvali rođaku da sam živ, ovaj šapne drugom i ode vest gde ne treba.
Uhapse oca, majku, sestru i dvojicu braće. Mučili su ih dva meseca. Nisu priznali da su me videli, ali „OZNA” se posluži prevarom: rekne da je sestra Grozda sve priznala…
Posle dva meseca su ih pustili. Hteo sam da se ubijem u dvorištu očeve kuće. Ima li smisla da živim kad mi ovako muče roditelje, sestru i braću? A kako, opet, da dignem ruku na sebe.
U zoru neko kuca na zemunicu više kuće, jedared, ponovo. Podignem poklopac i ugledam brata. Pokaza mi pištolj.
– Ozna mi je dala da te ubijem. Pristao sam! Mučili su me, sav sam utrnuo od batina. Rekao sam: „Dajte mi pištolj, ja ću ga ubiti ako se pojavi.”
A ti znaj, niti ću te izdati, niti ubiti. A ako bilo kad vidiš neke ljude pored mene, pucaj bez milosti — ubij i mene i druge, znači da sam poludeo i da sam te izdao.”
Braću su ponovo uhapsili 1949, mučili ih, tukli, pa pustili. Dve godine kasnije oca i brata Tomu osude na osam meseci zatvora, Stojana, školovanog trgovca, na dve godine. Brat Žarko je i bez suda bio osuđen na doživotnu osakaćenost. Majci, srećom, nisu sudili. Obrazloženje presude bilo je: „Skrivali bandita”.
U proleće 1961. bio sam na Romaniji, silazio u Sarajevo. Imao sam lažnu ličnu kartu, dve bombe i pištolj ispod kaputa i krenem ka Užicu.
Tito je dolazio u Užice na neku proslavu i znao sam da će se svi zamajavati oko toga, pa sam dva dana pre njegovog dolaska prošao kroz „okićenu” užičku varoš.
Onda sam u Rumi obukao građansko odelo i posle 17 dana stigao do Maribora. Dravu sam prešao s priborom za pecanje. Graničari su ispaljivali svetleće rakete. Puzio sam možda kilometar i sakrio se iza drveta.
Ujutro sam shvatio da sam u Austriji i krenuo pešice u Beč. Usput je motociklom naišao neki Slovenac iz Klagenfurta i odvezao me u policiju gde sam posle 17 godina dobio krevet s posteljinom.”
Čekajući iseljenje u SAD, Velimir je radio u fabrici kod Beča i poslao tri pisma ukućanima u Srbiju, potpisujući se kao Mile Božić ili Vilibald Zarić.
I ukućani i policija prepoznali su rukopis. Više nisu dirali rodbinu, jer su shvatili da je Velimir daleko.
Nedugo zatim emigrirao je u Ameriku. Gardijski oficir Slobodan Zdravković i prijatelj Ratko Rančić pomogli su mu da se skući u Milvokiju.
Tu je kao varilac zarađivao 10 dolara na sat, u vreme kada je porodica mogla da živi celu sedmicu za 20 dolara. Kupio je i kuću.
Amanet mu je, reče, bio da se živ vrati u Otadžbinu, a ako tako ne bude, da ga rodbina prenese i sahrani u zavičajno groblje podno Zlatibora, seća se pisac Antonije Đurić.
A Velimirov sinovac Radoje Zarić iz Užica kaže da je tako i bilo:
„Čiča je umro u SAD, ali je pre toga uplatio nekoj agenciji da ga prenesu u večnu kuću u Kačeru. Proveo je 47 godina života u izbeglištvu. U SAD su ga zvali Vilijam.
Supruga Radmila, učiteljica s kojom nije imao dece, umrla je pre njega i sahranjena je tamo.”
Velimir Zarić se upokojio u Gospodu 11. januara 2008. godine u svojoj 94. godini života u Milvokiju, SAD.
Njegovi posmrtni ostaci prebačeni su po sopstvenoj želji u njegovo rodno selo Kačer kod Užica.
