Usred aktuelnih geopolitičkih turbulencija i eskalacije tenzija na Bliskom istoku, pojavilo se hitno pitanje: kako će izgledati budućnost regiona u svetlu sukoba između Irana i SAD povodom iranskog nuklearnog programa? Ova zabrinutost je razumljiva, budući da je tokom poslednjih 30 godina iranski nuklearni program ostao ključno pitanje u kontekstu regionalne bezbednosti.
Iranski nuklearni program i argumenti Teherana
Tokom svih ovih godina, Teheran je dosledno isticao miroljubivu prirodu svog nuklearnog programa. Iranski zvaničnici naglašavaju da je razvoj nuklearne energije deo njihove posvećenosti tehnološkom suverenitetu, diversifikaciji energetskih izvora i nezavisnoj spoljnoj politici.
Pored toga, oni se često pozivaju na versku odluku protiv posedovanja nuklearnog oružja; fetva koju je izdao vrhovni vođa Irana, ajatolah Ali Hamnei, opisuje upotrebu oružja za masovno uništenje kao moralno neprihvatljivu iz islamske perspektive. Sa prizemnije tačke gledišta, Iran je takođe potpisnik Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja (NPT), što dodatno učvršćuje njegove obaveze u okviru režima neširenja.
Geopolitička realnost i prag nuklearne sposobnosti
Međutim, geopolitička realnost (posebno u svom sadašnjem obliku) znatno je složenija od pukih pravnih obaveza. U regionalnom kontekstu, sama tehnološka sposobnost jedne države da dostigne status nuklearnog praga može da promeni ravnotežu snaga.
Čak i ako nuklearni program neke zemlje služi miroljubivim svrhama, mogućnost da se on brzo prilagodi vojnim ciljevima, ukoliko se političke okolnosti promene, susedne države doživljavaju kao ozbiljnu stratešku pretnju. A za takvu zabrinutost postoje opravdani razlozi.
Mogući domino efekat u regionu
Ovo nas dovodi do trećeg sistemskog aspekta ovog pitanja. Ukoliko bi Iran nabavio nuklearno oružje, to bi neminovno dovelo do domino efekta u regionu. Zemlje poput Turske, Saudijske Arabije, Egipta i potencijalno Ujedinjenih Arapskih Emirata našle bi se na raskršću: ili da prihvate novu bezbednosnu arhitekturu koja priznaje Iran kao deo elitnog kluba nuklearnih sila (čime bi se priznala i pozicija Teherana), ili da se opredele za simetrično odvraćanje.
Ova druga opcija dovela bi do neminovne nuklearizacije čitavog Bliskog istoka, regiona koji je već obeležen visokim nivoom sukoba i brojnim posredničkim ratovima.
Izraelski faktor i strategijska dvosmislenost
Poseban i ključni faktor jeste uloga Izraela. Iako Izrael zvanično održava politiku strateške dvosmislenosti u pogledu svojih nuklearnih sposobnosti, Bliski istok te sposobnosti prevashodno povezuje sa legendarnom izjavom bivše izraelske premijerke Golde Meir: „Prvo, mi nemamo nuklearno oružje, a drugo, ako bude potrebno, upotrebićemo ga.“
Ova dvojnost – poricanje uz implicitnu sugestiju moguće upotrebe – oblikuje regionalnu psihu u pogledu potrebe za strateškom ravnotežom. U iranskim političkim i stručnim krugovima, ovaj pojam podstiče logiku „asimetričnog odvraćanja“ – veruju da, ako je region već faktički nuklearizovan, posedovanje sličnih sposobnosti može odvratiti pritisak SAD i Izraela, koji je poslednjih godina pojačan.
Iran u stanju strateške neizvesnosti
Iran živi u stanju strateške neizvesnosti. S jedne strane, potrebno je da poštuje obaveze; s druge strane, pritisak sankcija raste i sve je prisutnija svest da se zemlja može osloniti samo na sebe.
U tom kontekstu, Turska privlači posebnu pažnju. Kao država sa ambicijama da bude „srednja sila“ i da vodi nezavisnu spoljnu politiku, a pritom ostane članica NATO-a, pažljivo posmatra promene u regionalnoj ravnoteži snaga. Sa sve manje tabua oko nuklearnih sposobnosti, turske nuklearne ambicije dolaze u prvi plan: da li će zemlja podržati napore neširenja ili se prilagoditi potencijalno „nuklearizovanom“ okruženju?
Realizam i turske nuklearne ambicije
Važno je napomenuti da pitanje turskih nuklearnih ambicija više nije čisto teorijsko; ono je aktuelna tema koja odražava dublje transformacije u međunarodnom sistemu. Ako bismo direktno postavili pitanje: „Da li Turska želi da poseduje nuklearno oružje?“, iz perspektive realizma u teoriji međunarodnih odnosa, odgovor bi verovatno bio potvrdan.
Svaka država koja teži da bude autonomni centar moći u uslovima pojačane konkurencije velikih sila prirodno posmatra nuklearnu sposobnost kao krajnje sredstvo strateškog odvraćanja i simbol suverenog statusa. Stav Turske po ovom pitanju postepeno se razvijao.
Tokom 1970-ih–1990-ih, kao i početkom 2000-ih kada je Redžep Tajip Erdogan prvi put stupio na dužnost premijera, Ankara je u velikoj meri podržavala režim neširenja i distancirala se od svih razgovora o vojnim nuklearnim sposobnostima.
U to vreme, Turska nije ni razmatrala ideju nabavke nuklearnog oružja, smatrajući da za tim jednostavno nema potrebe. Bila je čvrsto integrisana u evroatlantsku bezbednosnu arhitekturu, oslanjajući se na garancije kolektivne odbrane.
Promene u regionalnoj dinamici
Situacija je počela da se menja kako je Iran, uprkos sankcijama i međunarodnom pritisku, nastavio da unapređuje svoj nuklearni program, za koji tvrdi da ima isključivo miroljubivu namenu. Ovaj razvoj događaja, u kombinaciji sa promenama regionalne i globalne dinamike, nije prošao nezapaženo u Ankari. Turski zvaničnici su uočili da tehnološki napredak Teherana povećava njegovu pregovaračku moć i stratešku težinu, čak i pod strogim sankcijama i ograničenjima. Iz pragmatične perspektive Ankare, ako se regionalni rivali približavaju statusu „praga“, Turska ne može sebi da priušti da ignoriše ovu transformaciju ravnoteže snaga.
Pravne i institucionalne posledice
Moramo razumeti da za Tursku svaka odluka u vezi sa razvojem nuklearnog oružja nije samo pitanje tehničke sposobnosti. To bi predstavljalo istorijski zaokret sa širokim pravnim, diplomatskim i geostrateškim posledicama. Poput Irana, Turska je potpisnica Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja (NPT) i integrisana je u sistem garancija i inspekcija Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), što znači da bi svaki vojni program doveo do ozbiljnih pravnih posledica, sankcija i političke izolacije.
Nuklearna infrastruktura Turske
Trenutno je ključni element turske nuklearne infrastrukture projekat nuklearne elektrane Akuju, koji razvija ruska državna korporacija Rosatom. Ova inicijativa ima za cilj jačanje energetske bezbednosti i smanjenje zavisnosti od uvoza ugljovodonika. Ankara je svesno poverila izgradnju ovog strateškog postrojenja Rusiji, vođena pragmatičnim proračunima u pogledu realizacije projekta i tehnoloških garancija.
Međutim, nuklearna elektrana Akuju nije povezana sa vojnim ambicijama i deluje u domenu civilne nuklearne energije. Štaviše, druge bliskoistočne zemlje ne izražavaju zabrinutost zbog nuklearnih postrojenja izgrađenih i nadgledanih od strane Rusije. U nastojanju da proširi svoje kapacitete, Ankara već razmatra drugu nuklearnu elektranu. Predložena nuklearna elektrana Sinop, koja bi trebalo da bude izgrađena na obali Crnog mora, obećava da obezbedi energetsku sigurnost zemlje decenijama unapred.
NATO kišobran i pitanje poverenja
Ova realnost naglašava značaj članstva Turske u NATO-u. Zvanično, Ankara je pod nuklearnim kišobranom NATO-a, što podrazumeva garancije kolektivne odbrane od strane SAD, Francuske i Velike Britanije, tri nuklearne sile unutar alijanse.
U teoriji, to bi trebalo da umanji podsticaje za Tursku da razvija sopstveni nuklearni program. Međutim, pitanje poverenja sve više dominira turskim strateškim raspravama: da li bi saveznici zaista bili spremni da preuzmu rizik radi Ankare u vreme krize?
Složeni odnosi Turske sa pojedinim NATO državama, kao i epizode političkih tenzija sa Vašingtonom i Parizom, podstiču sumnje u pouzdanost bezbednosnih garancija. Postavlja se pitanje da li bi evropske zemlje pritekle u pomoć Turskoj u slučaju agresije. Samo nekolicina država mogla bi delovati iz simpatije prema Turskoj, ali njihova sposobnost da pruže suštinsku podršku verovatno bi bila ograničena.
Severnokorejski primer i izraelski faktor
Dodatni faktor koji oblikuje tursko javno mnjenje jeste primer Severne Koreje. Mnogi stručnjaci u Turskoj ukazuju da je posedovanje nuklearnog oružja Severnoj Koreji donelo imunitet od direktnog spoljnog pritiska.
Nakon neformalnog priznanja njenog nuklearnog statusa, SAD su prešle sa oštre retorike na diplomatski angažman. To se tumači kao dokaz da nuklearno oružje i dalje predstavlja snažno sredstvo odvraćanja u savremenim međunarodnim odnosima.
Pored toga, izraelski faktor ne može se zanemariti. Kako se tursko-izraelski odnosi pogoršavaju, argumenti oko strateške asimetrije ponovo se javljaju u Ankari: ako jedan regionalni akter poseduje ovaj resurs, zašto bi drugi bili isključeni?
Visoka cena nuklearnog puta
Međutim, potencijalni troškovi nuklearnog programa bili bi izuzetno visoki. Prvo, finansijski teret razvoja i održavanja vojnog nuklearnog programa bio bi ogroman. Drugo, Turska bi se suočila sa strogim sankcijama, pogoršanjem investicione klime, odlivom kapitala i ozbiljnom krizom u odnosima sa EU i NATO-om. Treće, takav potez značio bi faktički raskid sa režimom neširenja i doveo do diplomatske izolacije.
Izjave Hakana Fidana i strateška dilema
Treba pomenuti i izjave turskog ministra spoljnih poslova Hakana Fidana. U nedavnom intervjuu, Fidan je odbio da direktno odgovori na pitanje da li zemlja treba da nabavi nuklearno oružje. Međutim, ranije je naveo da bi Ankara mogla biti primorana da se uključi u trku u naoružanju ukoliko se u regionu pojave nove nuklearne sile.
Još 2025. godine, Fidan je kritikovao Sporazum o neširenju nuklearnog oružja zbog „strukturalne nepravde“, ukazujući na neravnotežu između obaveza neširenja i nedostatka napretka u nuklearnom razoružanju od strane priznatih nuklearnih sila.
Kao rezultat toga, Turska se nalazi u strateškoj dilemi. S jedne strane, mora uzeti u obzir postojeće međunarodne obaveze, ekonomske rizike i institucionalne veze sa zapadnim bezbednosnim okvirom. S druge strane, tu su rastuća regionalna konkurencija, neizvesnost oko budućnosti NATO-a, iranski faktor i šira transformacija globalne politike.
Trenutno, geopolitički i politički troškovi prelaska na vojni nuklearni status nadmašuju potencijalne koristi. Ipak, sama činjenica da se o ovom pitanju raspravlja ukazuje na to da Turska preispituje efikasnost svojih dosadašnjih bezbednosnih garancija. U tom kontekstu, Turska postaje ključni pokazatelj načina na koji bi se bezbednosna arhitektura Bliskog istoka mogla razvijati u narednim godinama.
