Svi bi mi voleli da budemo dobri i da nam bude dobro. Odnosno da nas sebe smatramo dobrima i da nas drugi voie tako i da nam bude dobro, odnosno da živimo relativno stabilno i sigurno i da se dobro osećamo. To je potpuno opravdano, jer ljudima je dato da teže ka dobru, s tim da to obično podrazumeva ono što oni smatraju da je (za njih) dobro. Što razumljivo otvara veliki prostor za (samo)obmanu. Ko može da garantuje da nam je dobro onda kada mislimo da je tako? Ako je u pitanju zdravlje, često ne osećamo procese koji se događaju u našem organizmu i potencijalno mogu biti kobni, a da ne govorimo o krhkosti zdravlja kao takvog i neizbežnom starenju i propadanju. Isto važi i za matarijalnu obezbeđenost i sigurnost, kao i sa subjektivni osećaj da smo na dobrom putu. Verovati da smo dobri i poverenje u sud onih koji nas smatraju dobrima takođe mogu biti iluzorni i najčešće bar do izvesne mere jesu takvi. Dato nam je, dakle, da težimo dobru, a najveće i jedino dobro se odnosi na ono što je večno i Onog koji je večan.
Svako dobro ovog sveta je samo senka i-ili proplamsaj tog dobra. A da bismo hodili ka tom dobru ne bi trebalo da apsolutizujemo sopstvena ili tuđa uverenja o sebi, a još manje bilo koje svoje trenutno stanje i položaj, bilo da se on tiče društvenog uspeha, bilo kakvih postignuća, zdravlja ili materijalne obezbeđenosti. Sve to može da prođe ili je naše viđenje toga izobličano pristrasnošću. Težnja ka dobru, takođe, nije neka apstrakcija ili maglovit sentiment pomešan sa mistikom, već konkretno delanje i konkretan odnos sa konkretnim ljudima. Naša dobrota se ogleda u tome kako se odnosimo sa svakim sa kim se sretnemo u našem životu, i svaki od tih susreta je ujedno izazov i novo iskustvo na našem putu, neka vrsta novog ogledala za nas same.
Dobar je jedino Gospod, od sebe ne treba očekivati previše i opterećivati se svakom nedovoljnošću i neuspehom u odnosu sa ljudima, ali naše je da uradimo onoliko koliko možemo i da što češće postupamo onako kako nam srce govori u tom trenutku, a ne bilo kakve spoljašnje norme i predrasude, još manje bilo kakav interes. A srce nam, ako mu dozvolimo da se oglasi, nikada neće „savetovati“ da bilo koga vređamo, nipodaštavamo i odbacujemo. Neka nam i to bude dovoljno na našem nesigurnom i neizvesnom putu ka dobru, ka tome da budemo dobri i da nam bude dobro, a ostalo će nam već dodati onaj koji nas je stvorio i koji brine o svakom od nas kao o jedinom svom detetu, u Vekove vekova.
