Osnovni stav Dositejev jeste: vera je racionalna, a zdrav razum je saglasan prirodi, onome što on naziva „jestestvo“. Otuda se on stara „da ništa ne piše protiv savjesti svoje i protiv pravila zdravog razuma“, i ističe zahtev: „Sledovati pravilo zdravog razuma“.U ime tog razuma i jestestva on se trudi da iskoreni stare „običaje“, i da ih zameni onim što on i njegovo vreme smatraju novim, a što je često puta mnogo zastarelije i od samih tih običaja. Mera savršenstva je ravna meri čovekevog znanja i „prosveštenija“ naukom, tj. poznavanjem jestestva i njegovih zakona. Zato on tvrdi: „Čovek koji je savršeno rasmotrio i saznao prirodna djejstva, kako materije tako i uma, bit će umeren i pravičan u svem što iziskuje od Božijeg primisla“.
Zakoni jestestva su za Dositeja „sveti zakoni“ kroz koje nam Bog daje život na neodređeno vreme i koji determinišu naš život i meru našeg znanja i usavršavanja. I ne samo to: po njemu su sva znanja i svi „zakoni“, tj. sve vere i religije, „osnovati na zakonu jestestva“. Držeći se tog načela on u suštini sleduje „jestestvenu“ sveobuhvatnu religiju koja odabira iz svakog učenja i shvatanja samo ono što se slaže sa pravilima zdravog razuma i što sleduje zakonima jestestva. Sve što izvire iz jestestva i slaže se sa zdravim razumom – istinito je. Otuda, kaže on, „jestestva ispitatelj i zvezdomudrec pravim razumom vođen jesu istinjejši propovednici i učitelji bogopoznanstva“. Očevidno, istina i ono što on naziva „zdravim razumom“ već su unapred determinisani načelima koja im je on a rriori već unapred postavio.
Ovo poverenje Dositeja u zakone jestestva i „sovjete zdravog razuma“, ne zasniva se ipak na njima samima. Ono se zasniva na njegovoj veri da je Bog Tvorac prirode i čoveka i da postoji njime podarena saglasnost razuma i stvarnosti (staro sholastičko načelo: adaiquatio rei et intelecti). Za njega je zdravi razum „bogodani razum“, bogodani razum i slovesnost; um, „bogodane zenice“, jezik, taj dar govorenja je „predragi nebesni dar“; priroda je večna knjiga „živa i djejstviteljna, kroz koju se oseća, spoznaje, premudrost, blagost i bogati darovi Tvorca“. Duboko uveren u bogodanu dobrotu svega i saglasnost razuma i stvarnosti, razuma onakvog kakav jeste i jestestva onakvog kakvo jeste, on na njima zasniva poznanje istine i bogopoznanje, i postavlja kao glavni cilj vaspitanja „nauku i prosveštenije razuma“.
S obzirom na bogodanu dobrotu prirode, zlo niti je svojstvo jestestva niti prave čovekove prirode. Ono nema metafizički karakter, nego proishodi „iz neznanstva i nerazumija“, kaže Dositej. Na drugom jednom mestu Dositej pored neznanja i „nerasudija“ navodi još jedan treći izvor greha i zla:
„prirodnu ljudskom jestestvu slabost“. No s obzirom na njegovo bezrezervno poverenje u razum, on ovaj treći momenat veoma malo ističe jer on upravo otkriva Ahilovu petu njegove racionalističke gnoseologije. Izvor ljubavi i dobrote i svih vrlina po Dositeju je u Bogu, ali opravdanje da se misli i dela u njima i po njima on nalazi u samom razumu: razumje glavni arbitar i merilo vrline.
Pošto vrline imaju svoj koren u nepromenljivom Bogu, to su i one nepromenljive. „Što god je danas pravedno, u sebi i po sebi istinito i dobro“, kaže Dositej, „to je moralo u beskonačne vekove tako biti, niti će se moći vovjeki vjekov izmeniti, zašto je sam Bog beskonačna istina“. Življenje saglasno večnim vrlinama proteže se na neki način i doseže dokle doseže i čovekovo znanje, a istinsko znanje opet se dobija kroz sledovanje „pravilu zdravog razuma“ i kroz prosvećenje naukama.
Iz ovoga se vidi da optimizam Dositejeve prosvećenosti kao i snažni optimizam celokupne evropske Prosvećenosti, zasnovane na razumu i poznanju prirode, crpe svoju snagu, svesno ili nesvesno, iz onoga čime je hrišćanstvo vekovima ispunjavalo svest evropskog čoveka: iz vere u Boga Tvorca, Zakonodavca i Promislitelja. Slovesnost, dobrota i istinitost jestestva i razuma uzročno su povezani za Božije dejstvo. Dositej ima elemente deizma, ali on ipak nije potpuni deista jer jako ističe dejstvo Božijeg Promisla na njegov život. On prepoznaje u celom svom životu „nevidimu desnicu blagoga Promisla“ koja ga vodi i njime upravlja, i proliva „slatko serdečne suze blagodarnosti“ kad god razmišlja o „velikoj milosti nebeskog Promisla“. On zahvaljuje Bogu što ga je „dovde“ doveo i, zna da će ga svagda pomagati da „večnom njegovom mudrošću pretpisanim, pravilam sledujući, postupa i živi“.
IX. Ovakvo shvatanje Božijeg promisla pokazuje da Dositej nije uvek dosledan u svom racionalizmu iako mu je to osnovna preokupacija. Premda ne uvek dovoljno dosledno i otvoreno ipak je on zagovornik razuma kao merila samog Boga i onoga što je Božije. Štaviše, on uslovljava Boga čovekom i njegovim razumom. Iako je priroda od Boga ona poseduje neku svoju autonomiju u odnosu na Njega; ona iscrpljuje sobom njegovo dejstvo i postavlja mu granice svojim „svetim zakonima“. Dositej tvrdi čak i ovo: da nema na svetu slovesnih stvorenja, večni Bog čiji bi Bog bio? Njegova blagost, milostivost, pravednost su uslovljeni i postoje zato što postoje slovesna bića koja ih primaju. Sama „slovesnost“ čovekovog razuma, dar je prirode, a njeno „raširenje, prosveštenije i ukrašenije“ postiže se naukom bez koje bi slovesnost ostala kao zlato u zemlji skriveno i sa zemljom pomešano. Koliko Dositej ide daleko u tom svom racionalizmu i ograničenju svega zakonima jestestva, vidi se i iz toga da on čak i Carstvo Božije poistovećuje sa „prosveštenijem razuma“.“ Njegovo ograničenje istine zakonima jeste stvaio graničenje vrline merom čovekovog znanja, odvodi ga neminovno u poricanje svega onoga što zahteva sobom oslobođenje od determinizma zakona jestestva, što znači u odricanje potrebe prodora nečega novog u to jestestvo, negiranje njegovog produženja i proširenja, što bi dalo vrlini beskrajnu meru i dimenziju i otvorilo joj mogućnosti šire od domena razuma i znanja. Nije, dakle, slučajno Dositej porekao i odbacio monaštvo, čuda, mošti, ikone. Iza svega pak toga skriva se u stvari poricanje samog ovaploćenja Boga Logosa i potrebe tog ovaploćenja. Jer jestestvo onakvo kakvo je i čovekov razum onakav kakav je, dovoljni su, po Dositeju, sami sebi. Eto to i jeste centralna tačka na kojoj se razilaze Dositej Obradović i Svetosavsko predanje i po čemu je prosvećenost Dositejeva u svom unutarnjem nukleumu sasvim nešto drugo od evanđelske hrišćanske Prosvećenosti, i pored sve sličnosti koja na prvi pogled postoji među njima.
Šta ima novo u Dositejevom stavu? U suštini ništa. U Dositejevom izravnanju i poistovećenju znanja i vrline susrećemo se sa uprošćenim učenjem Sokratovim; u njegovom sledovanju zdravom razumu, nailazimo na drevno sofističko (potagorino) načelo: Čovek je merilo svih stvari. Razlika je u tome što je Dositej na osnovu svog religioznog uverenja, oformljenog pod uticajem ideja njegovog vremena, utemeljio taj sofistički princip načelom prirodne teologije, koje je u svoje vreme definisao Sokratov učenik Platon rečima: „Bog je merilo svih stvari“. Platon je osetio puni bezizlaz u koji vodi i znanje i čoveka sofistički relativizam, koji se neminovno rađa iz dosledne primene Protagorinog načela, pa je u skladu sa svojim učenjem o večnim idejama i o urođenom „nebeskom erosu“ postavio vrlini (dobru) i razumu sigurnije temelje. Hrišćanstvo je otišlo dublje i dalje od Platona, istaknuvši Bogočoveka za merilo svih stvari, tj. niti samo Boga ni samo čoveka i njegov razum, nego istovremeno savršenog Boga i savršenog čoveka. Bog, međutim, koga ispoveda Dositej, determinisan je razumom i jestestvom, on se saznaje dijalektičkim metodom, tj. analogijom bića i proučavanjem jestestva i preko onoga što Dositej naziva „sveti zakoni“ prirode. Poznanje tog i takvog Boga moguće je bez Otkrivenja, on se dovoljno otkriva kroz zdravi razum i jestestvo.
Dositejevo gnoseološko načelo se mnogo pre njega projavljivalo na razne načine u nebrojenim jeretičkim pokušajima, od vremena arijanstva do srednjevekovnog mesalijanstva i bogumilstva, da bi preko renesansnog naturalizma doprlo do nosilaca prosvećenosti njegovog doba. Cilj svih tih pokušaja u toku istorije Hrišćanstva bio je da se ono ponovo vrati i suzi na uske okvire helenskog racionalizma i filosofsko religioznog moralizma. Ono što je u Dositejevo vreme pokušalo da se nametne, kao jedina osnova i granica čovekova mišljenja, življenja i delanja, i to da se nametne ne samo ubeđivanjem, nego, u skladu sa naturalističkim načelima novovekovne kulture, i silom državne prinude (prinudne reforme Petra velikog u Rusiji, terezijanstvo i jozefinizam u Austriji, Francuska revolucija), ušlo je nečujno i neprimetno u zapadnu hrišćansku misao još mnogo ranije. Postojalo je na Istoku kao neprestani izazov i tendencija, podsticana helenskim filosofskim nasleđem. Na Zapadu se već u XI veku srećemo sa stavom Anzelma Kenterberijskog po kome je istina neopravdana i neučvršćena razumom isto što i „slikanje po vodi ili po oblacima“.To načelo je docnije postalo jedno od najvažnijih načela srednjovekovne zapadne sholastike. Mnogo pre Dositeja je tvrdio Petar Abelar (XI-XII vek), a posle njega i mnogi drugi mislioci, da je mišljenje kao funkcija razuma, ne samo potvrda i opravdanje istine, kao što to smatra zvanična srednjovekovna zapadna crkvena sholastika, nego norma same istine.
Sa sličnim shvatanjima se susrećemo i u Vizantiji toga vremena, osobito u učenju Jovana Italosa i Mihaila Pselosa. Helenski racionalizam tipa zapadne sholastike došao je do izražaja i u XIV veku u učenju Kalabrijskog filosofa Varlaama, monaha Akiidina iz Prilepa i njihovih pristalica. Sa njima je došao u sukob, kao što je već rečeno, nosilac isihastičkog predanja Sv. Grigorije palama. Njihovo učenje je bilo osuđeno na nekoliko crkvenih sabora održanih u Carigradu sredinom XIV veka. I po Kalabrijskom filosofu, kao i po Dositeju, jedino dokazivo saznanje izvire iz analogije koja postoji između čulne stvarnosti i Boga. Varlaam ne poriče Otkrivenje, ali svoj im apstraktnim poimanjem Boga i poricanjem večnih božanskih energija, uvodi statičan pojam Otkrivenja i poriče mogućnost živog i ličnog opštenja između Boga i čoveka. On pridaj e poseban značaj dijalektičkom silogizmu i intelektu, otvarajući prostor za „slobodnu nauku“, na osnovama načela verovatnoće, i zasnivajući, na kraju krajeva, saznanje na svetlosti uma, a ne na božanskoj Svetlosti koja neposredno prožima i prosvetljuje um i srce, uzdižući ga sobom iznad njega samoga i pretvarajući ga istinski u novi, beskrajno širi, um i srce. Upravo u ovo vreme se začinje Renesansa, koja, kao i sve ono što se iz nje iznedrilo poslednjih nekoliko vekova, znači upravo okretanje onome što Dositej naziva „materija i um“, „nauka i prosveštenije“, smatrajući ga izvorom jedine istinske prosvećenosti.
X. Iz dosad rečenoga se jasno vidi da Dositej, propovedajući prosvećenost zasnovanu na tim temeljima, nije pri tom porekao Boga kao Tvorca i Promislitelja; prevideo je, međutim, ako ne i isključio potrebu Otkrivenja i ovaploćenja Boga Logosa. To se vidi ne samo po njegovoj gnoseologiji nego i po njegovom shvatanju zla i njegovog porekla i mogućnosti oslobođenja od njega. Videli smo da on nalazi poreklo zla u „neznanju“ i „nerazumiju“ („nerasudiju“). Navodi kao uzrok greha i zla i prirodnu slabost ljudskog jestestva, ali mimogred i kao slučajno. S obzirom na njegovo puno poverenje u prirodu i „zdravi ljudski razum“, lako je shvatljivo da su za njega glavna, ako ne i jedina, sredstva za iskorenjenje neznanja i nerazumnosti, a time i zla – nauka i prosvećenje. Dositej uopšte ne postavlja problem da li je zaista ljudski razum onakav kakav je – zdravi razum i da lije ljudska priroda – zdrava priroda. Biblijsko shvatanje o demonizovanosti samog znanja, nastalog iz pogrešne usmerenosti čovekove volje, znanja koje lišava prirodu istinskog života, a razum njegovog bogomdanog zdravlja, ostalo je nedostupno Dositeju. Biblijsko i istorijsko iskustvo svedoči da postoji lažno znanje i lažno prosvećenje, kao i demonizovani razmi raslabljena priroda. I dok je za Dositeja „praroditeljski greh“ bilo i ostalo neznanje, dotle je za biblijsko iskustvo upravo iskanje lažnog znanja i prosvećenja, zasnovano na poročnom usmerenju slobodne volje, pravi izvor svakog greha i zla i ljudske nesreće. Zlo usmerenje i nastrojenje slobodne volje razumnog bića, otuđuje ljudsko jestestvo i razum, uslovljene „prirodnom slabošću (= tvarnost, ništavilo iz koga su nastali) i nesavršenstvom, od onog što im od momenta nastanka da je večnobitije i istinsko Prosvećenje, tj. otuđuje ih od Duha večnog i životvornog i njegove večne božanske Svetlosti. Taj greh otuđenja i pomračenja rađa smrt i truležnost jestestva i lažnog znanja; a za pobedu nad smrću i truležnošću, nije dovoljan ljudski napor i ljudsko prosvećenje: potreban je ovaploćeni Bog Logos, kao večni Život i prosvetljenje, i Darodavac istinskog zdravog razuma i jestestva Iscelitelj. Optimizam svojstven evropskoj prosvećenosti, pa i Dositeju kao njenom nosiocu, previđa jednu tragičnu činjenicu i stvarnost u čoveku: Mera vrline nije uvek saglasna meri znanja. Vrlina je uslovljena slobodom volje i onim što Apostol naziva „drugim zakonom u udima mojim, koji se suproti zakonu uma moga, i porobljuje me zakonom greha, koji postoji u udima mojim“ (Rim. 7, 23). Od tog „tela grehovnog“ (Rim. 7, 24) može osloboditi samo zajedničarenje u neporočnom Telu ovaploćenog Logosa: ljudski trud i ljudsko znanje, ma koliko silni bili, nemoćni su, sami za sebe, da to postignu.
I sam Dositej je osećao u zrelijim godinama, kada je „krv počela u njemu da se umiruje i da ga više ne vara“, kako sam kaže, „sujetnim nadeždam“, da ipak „ništa ne pomaže znanje i razum kad je srce pokvareno i kad su naravi razbluđene i na zlo okrenute“. Shvatio je čak i to da znanje ne samo što ne znači uvek prosvećenje uma nego može da odvede „k raslabljeniju prirodnoga i k razvrašteniju naravnoga čoveka“. Time je Dositej, bar ponekad, bio svestan činjenice, da znanje može biti i izvor moralnog pomračenja, a ne samo prosvećenja, da moralno savršenstvo ne ide uvek naporedo sa njim i da zlo ne zavisi toliko od njega koliko od pokvarenosti srca i zle „okrenutosti naravi“, tj. od pogrešno usmerene čovekove slobode. Znanje dato ogrehovljenom umu i pokvarenom srcu, postaje i pretvara se u otrovno znanje, koje na mesto da prosvećuje, pomračuje, i na mesto da umanjuje, ono sve više i više umnožava zlo u svetu.
Iako Dositej stalno ističe izuzetan značaj truda i rada za postizanje znanja i vrline i prosvećenja, ipak je njegovo shvatanje prosvećenja statično, premda to ne izgleda na prvi pogled. Ta statičnost se zasniva prvenstveno na statičnosti odnosa između Boga i sveta, koji je kod njega sveden na jednom date „svete zakone“ i na čovekov racionalno-čulni trud da ih se domogne. Takvo shvatanje odnosa Boga i sveta Dositej nasleđuje iz srednjovekovne sholastičke tradicije, aristotelovski orijentisane, u kojoj je taj odnos sveden u osnovi na odnos Uzroka i prouzrokovanog. Dositej nema čulo za dinamizam izvorne hrišćanske misli, sačuvane u pravoslavnom Predanju i razotkrivene kroz Isihazam XIV veka, po kojoj odnos Boga i sveta se ne svodi prosto na uzročni odnos; svet kao tvorevina je u neprestanom prisnom dodiru i prožimanju, osobito razumna bića, sa večnim božanskim silama i energijama. Otuda dinamičko kretanje sveta prema Bogu i dinamičko kretanje i opštenje Boga sa svetom. Taj dinamički odnos je zasnovan ne samo na večnim silama i energijama: on se zasniva i vrhuni u ovaploćenju Boga Logosa. Ovaploćenje Boga Logosa je prodor u svet i u maticu života Nekoga večno novog i večno obnavljajućeg i preobražavajućeg; prodor u čoveka, i kroz njega u svejestestvo, Boga Slova, njegovo ipostasno sjedinjenje sa ljudskom prirodom, i na taj način otkrivanje i darivanje čoveku i jestestvu (= svemu onome što jeste, što postoji) neslućenog „zdravim razumom“ bezgraničja njihovog večnog usavršavanja i večnog ka „boljem napredovanja“.
XI. Dositej nije, dakle, porekao Boga kao Tvorca i Božiji Promisao o svetu ali je izgubio čulo za Otkrivenje i ovaploćenje Boga Slova, što znači za srž Hrišćanstva. Za njega u početku stvoreno jestestvo i razum postaju granica i merilo Božijeg prisustva u svetu i maltene jedini izvori bogopoznanja. Svako pobeđivanje „jestestva čina“ od strane Boga ili od strane čoveka ne bi bilo u skladu sa jednom za svagda datim zakonima jestestva i pravilima zdravog razuma. Tu je ključ za razumevanje njegovog odricanja mogućnosti čuda, poricanje monaštva, svetiteljstva, posta. Jer sve to pretpostavlja i zahteva blagodatnu pobedu „jestestva čina“ i prevazilaženje granica prirode i kreće se izvan „pravila“ jestestvenog uma i razuma. Čudo Crkve i sva njena blagodatna čudotvorenja kroz istoriju on izričito poriče. Ne usuđuje se da porekne i čuda posvedočena Svetim Pismom, ali njegov odnos prema mogućnosti čuda uopšte i moralistički odnos prema Svetom Pismu, ukazuje na to da su mu i ona tuđa i nerazumljiva. On doduše pominje „Sladčajšeg Spasitelja Isusa“, zna za „Hristovo prišestvije“, i za „blagog Spasitelja“, „krotkog Božjeg Agneca“, „preblagoslovenog Spasitelja našeg“. On uz to tvrdi da ne uvodi nikakve novine, nego da čak odbacuje one koji su protiv svetog Evanđelja i „traži čistu evanđelsku i apostolsku nauku“, „čisto Hristovo učenje“.“ Taj Spasitelj, međutim, o kome on govori i njegovo „čisto učenje“, to je Spasitelj čisto protestantskog tipa i „učenje“ smešteno u granice njegove osnovne dogme o „zdravom razumu“ i jestestvu.
To isto važi i za njegov odnos prema svetiteljima, postu, monaštvu, ikonama. I u tom pogledu Dositej nije ništa drugo uradio nego na vešt način presadio, ili pokušao da presadi na Srpsko tle, protestantski etički minimalizam i moralizam, pod vidom prosvećenosti njegovog doba, terezijansko jozefinističkom izdanju. Ideal hrišćanskog svetitelja on zamenjuje idealom „učenih i razumnih ljudi“. On smatra, i to tvrdi kroz usta igumana Teodora Milutinovića, „da je vreme svetinjačenja prošlo, i da u današnji dan sva je svetinja poštenim čovekom biti“. U skladu sa jozefinizmom on priznaje od praznika samo nedelju, Bogorodičine i Gospodnje praznike, tvrdeći daje praznovanje tolikih svetitelja izmišljeno tek „na šest ili sedam stotina godina posle Spasitelja Hrista i apostola“. Crkveni Oci su po njemu bili ljudi koji su u mnogo čemu pogrešili, i to narod treba već jednom da shvati; oni su kao kaluđeri bili „zakleti neprijatelji braka i čadorodija“, uvodili su „plesnive običaje“ neoženjene episkope, kaluđere, post, i proklinjali druge „koji su razumnije od njih mislili“. Poričući Oce Dositej poriče i Vaseljenske sabore i njihove odluke. On ironično kaže: „Šta ga su puta neki sabori od pet i šest stotina otaca neke stvari uzakonili i utvrdili, koje su drugi sabori posle nji’ odbacili, i prokleli, i ono što je uzakonjeno i oni koji su uzakonjeni“. Nije ni malo slučajno da je njegovo shvatanje Crkve, Otaca i crkvenih Sabora potpuno suprotno shvatanju Svetog Save i celokupnog Svetosavskog predanja. Sveti Sava, primajući šest Vaseljenskih sabora, prima i sedmi sabor, koji je bio „protiv onih koji se odriču časnih ikona i ne izobražavaju ih i ne poklanjaju im se, bezbožno klevetajući hrišćane“, pa onda dodaje: „A primamo i sve svete Sabore koji su se Božjom blagodaću u razna vremena i mesta sabirali radi utvrđivanja pravoslavnog jevanđelskog učenja, koje prima Saborna Crkva. A onih kojih se odrekoše ovi sveti Oci, odričemo se i mi; i koje prokleše oni, proklinjemo i mi.“
Poričući Oce i svetitelje Dositej je i ovde dosledan svom osnovnom stavu o jestestvu i zdravom razumu: kao i sve druge religije i filosofska shvatanja, i Hrišćanstvo je „jestestvena“ religija, koja ima razum za merilo; sve što bi u njemu htelo da bude izuzetno i neponovljivo, suproti se tom merilu, i spada u „sujeverje“ i „tamne običaje“. Svetiteljstvo po svojoj prirodi pak, izlazi iz okvira jestestva: ono može postojati samo onda ako u jestestvu i razumu postoji Istina, ovaploćeno Slovo Božje, koje ih preobražava i obožuje, otvara im beskrajne vidike i daruje im slobodu od uslovljenosti prirodnom slabošću i neprirodnom unakaženošću, koja je prouzrokovana grehom. A Dositej upravo tu Istinu dovodi u pitanje, pa nije čudo što poriče i one u kojima ta Istina obitava, tj. svetitelje. Na toj istoj osnovi on poriče svete mošti i ikone, s obzirom da mu je tuđe i nepojmljivo blagodatno dejstvo Božje, van jednom za svagda datih zakona jestestva.
Dešavalo mu se samo u pojedinim momentima, kada bi razlozi srca pobedili njegovu dogmu o razumu i jestestvu, da iz njega progovore rudimenti hristološko evharistijske vizije sveta i čoveka. Tako su u Dositeju progovorili „razlozi srca“, koje, po Paskalu, razum ne poznaje, kada je on posle dvadeset godina stranstvovanja došao prvi put na grob svoje majke i sestre. „Padnem na onu prečasnu zemlju“, kaže on, „ižljubim je i suzama orosim“. Potom je zamolio sveštenika da nađe nekog da mu pomogne da raskopaju zemlju: „da vidim kosti boginje moje, črez koju me je Bog na svet proizveo“. Međutim, kad je „došao sebi“, tj. vratio se kontroli svog „zdravog razuma“, uzvikuje: „Bože moj, kako smo mi ljudi svagda k zemlji prilepljeni! Namesto što bi vozvodili um naš k besmrtnim ljubeznih našim dušam, mi ištemo kosti nji’ove, koje se moraju s drugim podobnim kostima pomešati, izgubiti i najposle črez stotine godina u ništa obratiti. Evo na koji su način postala sva oboženija i poklonjenija moštiju, kostiju i ikona“.
Ovde je Dositej bio na tragu pravog smisla poštovanja moštiju i ikona. Jer svete mošti i ikone uzvode čovekov um i srce besmrtnom Prvoliku, odnosno onim svetim dušama koje su na njima predstavljene, i kojima su pripadali, na sličan način na koji je grob njegove majke i sestre „vozdvigao“ ga njihovim besmrtnim dušama. To je osnovni smisao koji daje poštovanju ikona Sedmi vaseljenski sabor, a po ugledu na njega i Sveti Sava i celokupno Svetosavsko predanje posle njega. „Klanjamo se i poštujemo i celivamo svečesnu ikonu čovečanskog ovaploćenja Boga Logosa pomazanog Božanstvom… Klanjamo se i drvetu časnoga Krsta i svetim časnim sasudima i božanskim crkvama i svetim mestima“, kaže Svetitelj u svojoj već pomenutoj Žičkoj besedi. Pa nastavlja:
„Klanjamo se i čast odajemo ikoni Presvete Bogorodice i ikonama svečasnih Božijih Ugodnika, uzdižući oči duše naše ka prvoobraznom licu i um uznoseći na ono što je neshvatljivo.“
Ono, što je, dakle, Dositeju bilo potpuno jasno kada se ticalo jestestva i njegovog analogijskog značenja za bogopoznanje, to isto je za njega postajalo „sujeverje“ i „prilepljivost za zemlju“, kada bi se primenilo na svetinju moštiju i na ikone. Lepota sveta ga uzvodi Bogu, a lepota tog istog sveta, ali u njegovom preobraženom vidu, postala je za njega nemušta i bezglasna i nepojamna, štaviše dobij ala je demonsko-idolska svojstva! To ga je „zdravi razum“ sprečio da oseti dublju tajnu ohristovljene tvorevine i materije, posvedočavanu kroz svete mošti i svete ikone, iako mu na nivou jestestva ta tajna nije bila tuđa, ako ne u anagogijskom a ono bar u analogijskom smislu.
Nastaviće se…
