Danas ponovo, ispunjeni radošću i posebnom blagodaću, slavimo spomen na našeg nebeskog pokrovitelja, našeg duhovnog srodnika, sabrata i oca – sveštenomučenika Ilariona.
Ljudi često govore da žive u nimalo jednostavnim, teškim, komplikovanim i nespokojnim vremenima. Zaista, u poslednjih trideset godina zbog nečega ponavljamo ove reči, između ostalog, i u crkvenoj sredini. Mada, ako pogledamo, to je za mnoge od nas, pravoslavnih hrišćana, najbolje vreme, zato što su otvorene crkve, umnožava se broj Hristovih oltara, Crkva živi u apsolutnoj slobodi, pa čak i ako je neko zlobno napada, ona ima i snage, i slobodu, i pravo da na to odgovori. Druga je stvar što Crkva ne nalazi uvek vremena i snage za to. Ipak, hrišćanstvo u našoj zemlji ima apsolutnu slobodu. A mi zbog nečega sve vreme govorimo o tome da živimo u teško doba. Ali ako je naše vreme teško i složeno, kakvo je bilo vreme u kojem je živeo sveštenomučenik Ilarion? To se ni na koji način ne može porediti. Dok je bio mlad čovek stotine hiljada istih takvih mladića koji su tražili duhovno znanje, sticali su ga, školovali su se, pisali su naučne radove, polemisali su među sobom, rasli su i u naučnom i u duhovnom smislu. Verovatno nedugo pre onoga što se desilo i njima i celoj našoj zemlji, i Crkvi, nisu mogli ni da pomisle šta ih očekuje. Verovatno su sanjali o nekakvoj karijeri, o neometanom služenju i sve je govorilo da će upravo tako i biti. Zaista, uživali su u ovoj slobodi i posebnom položaju – i crkveni jerarsi i sveštenoslužitelji. Naizgled, nije bilo nikakvih nagoveštaja: bila je to ogromna i snažna zemlja s hiljadugodišnjom istorijom, zemlja pobede pravoslavlja – ali ih je u stvari očekivalo nešto sasvim drugo.
I sveštenomučeniku Ilarionu je u njegovim najboljim godinama, kad je stekao mudrost i duhovnu snagu, palo u udeo da doživi ne samo spoljašnju svetkovinu svog služenja i crkvenog položaja, već je morao da uroni u svirepu i tešku borbu, u stradanja. I situacija u kojoj su se nalazil i on i njegova braća, naravno, ne može se uporediti s našim sadašnjim životom, sa životom nas koji se tako rado žalimo na njega, ropćemo i stalno kao mantru ponavljamo da živimo u složeno i teško vreme.
Ali ako je naše vreme teško, kakvo je bilo njihovo vreme, kad je Crkva razarana iznutra, kad su postojali spoljašnji progoni, kad su postali ruglo za ceo svet i kad ništa i niko nije mogao da ih zaštiti osim naroda Božjeg? Narod je išao za svojim pastirima ne ostavljajući ih u najtežim iskušenjima. Ali koliko je bilo izdajnika u zajednici arhijereja i sveštenika, koliko je bilo dece sveštenoslužitelja koja su postala progonitelji Crkve, hulitelji i ateisti i koja su se time ponosila?
I u svem ovom užasu sveštenomučenik Ilarion je pronosio istinu o Hristu. A moguće je da ljudima kao što je on i mnogim drugim u izvesnom trenutku više nije bilo važno kakve regalije imaju, kakve zasluge, obeležja i naučna zvanja. Važno je bilo koliko je snažan njihov duh. Da li mogu da izbegnu sve ove sablazni? Da ne izdaju, da se ne sablazne i da jednostavno ne pogreše. Jer mnogi ljudi su grešili kad se revolucija već desila i kad je svrgnuta carska vlast. Mnogi, čak i predstavnici carske dinastije, su se radovali tome. Mislili su da će napokon nastupiti sloboda. Išli su ulicom, sretali poznanike i izražavali radost zbog ovih dešavanja. Međutim, nije prošlo ni godinu dana, a isti ovi ljudi su bili streljani u Petropavlovskoj tvrđavi i na drugim mestima. Ubijani su oficiri, sveštenici i naučnici. Jednostavno, tako je izašla, isplivala je đavolja zloba. Dešavalo se ono što desetine naraštaja Rusa nije moglo da zamisli – da tako nešto može da se dešava, a što je glavno, nisu mogli da zamisle da će to raditi oni, njihova deca i rodbina.
I kroz ovako teško iskušenje sveštenomučenik Ilarion je prošao časno i izašao je kao pobednik. Da, svet ga je zaboravio na neko vreme. Niko ga se nije sećao i nije govorio o njemu. Ko je uopšte znao ime sveštenomučenika Ilariona 1960-ih, 1970-ih ili 1980-ih godina kad je veći deo našeg naroda uživao u plodovima novog uređenja, s nekim novim dostignućima i komforom? Zar je nekome bilo stalo do mučenika iz 1920-1930-ih godina? Oni su bili nerazumljivi, daleki i nepoznati. Ipak, Gospod nam pokazuje da njihov podvig nije bio uzaludan. I on nam svakoga dana svedoči o tome da se naši problemi, naše roptanje i naši smešni razgovori o tome da živimo u teško vreme ni po čemu ne mogu porediti s njima.
Danas ćemo se posebno moliti svim ruskim novomučenicima i svešteomučeniku Ilarionu da podele s nama svoju duhovnu snagu kako bismo u trenucima teških iskušenja (jer ne znamo šta čak i vrlo uskoro može da se desi, kao što nisu znali i nisu razmišljali ljudi koji su u Rusiji živeli pre više od 100 godina) kako u teškim, zaista teškim trenucima, ne bismo postali izdajnici, kako se ne bi ispostavilo da smo prosto prevareni glupaci, već kako bismo ostali veri veri novomučenika i ispovednika ruskih, kako bismo ostali u istom duhu sa sveštenomučenikom Ilarionom i išli zajedno s njima putem spasenja za Gospodom našim Isusom Hristom. Amin.
Jeromonah Ignatije (Šestakov)
