Do pre nekoliko godina, to se knjižilo kao ,,teorija zavere”, a sada je opšte poznata stvar: IT kompanije, vlasnici društvenih mreža, nisu baš neutralne, niti u ideološkom, niti u geopolitičkom smislu, što znači da se sadržaj mreža moderira (=cenzuriše) na osnovu ideoloških i geopolitičkih preferencijala.
Samim tim, društvene mreže postaju oruđe kojima različiti politički subjekti u velikoj meri mogu da oblikuju političku volju stanovnika neke države. (Zamislite, primera radi, da je Austrougarska raspolagala tehničkim mogućnostima – ali i psihološkim preduslovima – da se obraća svakom Srbinu ponaosob, između 1903. godine i 1914. godine? Moguće je da bismo se, umesto oslobađanja Stare Srbije 1912. godine, zanimali bratoubilačkim ratom, koji bi okolne zemlje gledale sa vrećom kokica u krilu).
Zato države koja imaju resurse da drže do sebe neće dozvoliti da njihova populacija bude dominantno prisutna na društvenim mrežama koje kontroliše korporacija neke druge države: Amerika je tako otkupila deo kineskog TikTok-a, pod pretnjom da će u suprotnom biti zabranjen na njenoj teritoriji; u Kini, WeChat zamenjuje Viber ili Whatsapp, dok je u Rusiji VKontakt zamišljen kao suplement za Fejsbuk ili Instagram.
Teorijski, na ovaj način se ukida sloboda građana da izaberu na kojoj društvenoj mreži žele da borave: u praksi, pozivanje na slobodu izbora postaje smešno u toku rata. A rat traje. O tome svedoči koncept četvrte generacija ratovanja razvijen u Pentagonu, koji težište rata sa bojnog polja prenosi na svest neprijateljska populacije, kako bi se njena politička volja slomila ili preusmerila. Ova vrsta rata ne poznaje razliku između vojnika i civila, te ukida razliku između rata i mira. Rat, dakle, nema svoj početak, a traje sve dok postoji neprijateljska populacija – dakle do konačnog uništenja.
Oblikovanje pojedinca
Istina da smo (uvek) u ratu i da je svako sredstvo koje utiče na svest ljudi oruđe u tom ratu, zaista deluje obespokojavajuće. Vrlo često, ljudi poriču ovu gorku istinu, bilo zato što nemaju hrabrosti da se sa njom suoče, bilo zato što je proces njihove dresure, već toliko odmakao da oni više nisu u stanju da sagledaju svet onakvim kakav on zbilja jeste.
Moć društvenih mreža u tom ratu za ljudsku svest je ogromna: za većinu ljudi, internet je sinonim za jednu ili dve društvenu mreže ili video platforme, koji ne zamenjuju samo televiziju, nego i mnoštvo različitih sajtova po kojima se ranije surfovalo u potrazi za informacijama. Ova moć toliko je očigledna, da smo prestali da razmišljamo o njenim uzrocima. Izgleda nam kao da se popularnost društvenih mreža dogodila sama od sebe.
Međutim, to nije tako. Društvene mreže su se pojavile kada se pojavila potreba za njima, a ta potreba se pojavila onda kada je u američkom društvu ,,karakter koji je usmeren iznutra” počeo da ustupa mesto ,,karakteru koji je usmeren drugima”. (Razliku između ova dva tipa karaktera opisao je američki sociolog Dejvid Risman u knjizi Usamljena gomila polovinom prošlog veka, u vreme kada je proces preobražaja jednog karaktera u drugi tek počeo).
Čovek usmeren iznutra nasleđuje sliku sveta i sklop vrednosti od svojih roditelja ili drugih autoriteta u mladosti. Tom sklopu vrednosti, uz izvesne modifikacije, on ostaje veran tokom života. Smisao egzistencije za ovog čoveka, jeste, dakle, u osećanju kontinuiteta, te u izgradnji sopstvene ličnosti, koja se razlikuje od drugih ličnosti, preko sticanje materijalnih, ali i simboličkih dobara.
Nasuprot njemu, čovek čiji je karakter usmeren drugima, prihvata sklop vrednosti svojih vršnjaka, odnosno medija. Roditelji, dakle, sada ispadaju iz igre, kao izvori vrednosti; oni se svojoj deci predstavljaju kao ,,prijatelji”, čime paradoksalno priznaju da prijatelj sada znači više od roditelja. Sklop vrednosti koji osoba usmerena drugima preuzima od vršnjaka/medija nije trajan, već privremen i on se menja u skladu sa promenom trendova. Smisao čoveka usmerenog ka drugima, nije, dakle, u tome da izgradi sopstvenu ličnost, već da neprekidno bude prisutan u mreži ljudi koji slede aktuelne trendove.
Čovek usmeren iznutra može da izdrži usamljenost, iako ona u njemu izaziva melanholiju, ali ne može da zamisli sebe kako zamenjuje set vrednosti kome je veran od mladosti, za neki drugi, koji je u trendu. On tu zamenu doživljava kao izdaju sebe (i svojih roditelja). Nasuprot njemu, čovek usmeren ka drugima, vrlo lako može da menja setove vrednosti, prilagođavajući se savremenim trendovima, ali nikako ne može da dozvoli da ostane usamljen, izvan mreže.
Pozivanje na slobodu izbora postaje smešno u toku rata. A rat traje
Žak Atali, hiperglobalista, nekadašnji Miteranov savetnik i prvi predsednik Evrpopske banke za obnovu i razvoj, ponavlja ovu razliku između karaktera uz pomoć nešto drugačije terminologije. On razlikuje dosadašnju fazu kapitalizma, koja se zasniva na nabavci predmeta (što odgovara karakteru usmerenom iznutra) i novu fazu kapitalizma, čiji je imperativ ,,da se bude u toku stvari”. U starom kapitalizmu neuspeh se zato zove ,,siromaštvo”, a u novom – ,,usamljenost”.
Sada postaje jasno da su društvene mreže u najvećoj meri potrebne čoveku usmerenom ka drugima, jer mu upravo one pružaju osećaj povezanosti. Međutim, društvene mreže nisu neutralne: one imaju svoje vrednosti i svoja pravila, a onaj ko hoće da u njima aktivno učestvuje, pomoću lajkova, šerovanja, komentara itd, mora da se tih pravila i vrednosti pridržava.
Četiri pravila
Prvo pravilo je psihološko: mreža nas ne prima takve kakvi jesmo, već onakve kakvi treba da budemo. Dakle, sve ono što nas razlikuje od drugih, treba žrtvovati zarad (kolektivnog) ideala mreže. To sam shvatio kada je jedan moj poznanik kazao da nikada ne bi ostavio post da je u depresiji, niti bi voleo da to neki njegov prijatelj ili prijateljica, prizna na mreži. ,,O tome se ne dobošari”, dodao je. Drugačije rečeno, ideja da je prijatelj onaj na koga možemo da računamo kada se nađemo u nekoj nevolji, u eposi društvenih mreža postaje besmislena. Socijalne mreže nas uče da niko nije dužan nikome da pomogne, jer ne tolerišu ličnu bol, već samo opšte „feel good“ stanje.
Drugo pravilo se tiče političkih sadržaja: onaj ko na društvenim mrežama konstatuje činjenicu da je Kosovo deo Srbije ili da je Jasenovac neuporediv u odnosu na bilo koji zločin koji su Srbi počinili prema bilo kom narodu ikada u svojoj istoriji, može se nadati da će biti ili izbačen sa mreže ili da će njegov post videti ograničen broj ljudi. To je zato što društvene mreže imaju svoju istoriju, svoju geopolitiku i svoju ,,istinu”.
Treće pravilo je najočiglednije, a prema tome i najskrivenije: društvene mreže dresiraju ljude da istina nije nešto do čega se dolazi putem razmišljanja u slobodnom razgovoru sa ljudima koji u manjoj ili većoj meri misle različito od nas. Istina je ono što objavljuje korporativna Moć (recimo, kompanije koje poseduju društvene mreže) a onaj ko želi da ostane deo mreže u tu korporativnu ,,istinu” mora da veruje, bez obzira na sve njene nelogičnosti.
Četvrto pravilo se tiče odnosa prema onima koji misle suprotno od korporacije, dakle, od ,,nas”: iz činjenice da korporativni moderatori sve ono što nije u skladu sa interesom korporacije, guraju na margine ili čak odstranjuju iz mreže, pripadnik mreže može da zaključi samo jedno – onaj ko misli drugačije, nije čovek čije mišljenje treba saslušati i razumno odmeriti, već neprijatelj ili zlo, koje treba ukinuti, uništiti, izbaciti iz mreže, odnosno iz društva.
Društvene mreže imaju svoju istoriju, svoju geopolitiku i svoju ,,istinu”
Pomenuta četiri pravila nisu puke apstrakcije: ljudi koji ne mogu da zamisle svoj život bez društvenih mreža nesvesno usvajaju ova pravila i počinju da se ponašaju u skladu sa njima. Primera radi, u doba korone, glavne društvene mreže i video platforme cenzurisale su svako mišljenje koje se suprotstavljalo oficijelnoj naraciji o koroni i vakcinisanju.
To sam i očekivao. Međutim, iznenadio sam se kada sam video da su neki moji prijatelji na mreži besno naređivali svojim prijateljima ,,antivakserima” da se sami izbrišu iz njihove liste prijatelja, smatrajući ih ovaploćenjem svekolikog zla. Kasnije sam shvatio o čemu se radi: isključivost tih ,,vaksera” bila je samo kopija isključivosti same društvene mreže: čovek koji misli drugačije od mreže/korporacije, postao je neprijatelj koga, jednostavno, treba odstraniti.
Prevlast korporacija
Iako je virus korone misteriozno nestao kad je otpočeo otvoreni sukob Rusije i Ukrajine, pravila društvenih mreža su nastavila da traju u velikom broju njihovih korisnika. I zaista, već na samom početku političke krize u Srbiji, jedan moj prijatelj sa kojim sam se družio više od trideset godina, izbrisao me je sa liste svojih prijatelja.
Saznao sam to sasvim slučajno, jer me o tome nije ni obavestio, a on nije ni pokušao da razgovara sa mnom o tome kako ja vidim trenutnu političku situaciju. Uglavnom, nije me izbrisao zato što sam kazao nešto što mu nije bilo po volji, već zato što ništa nisam kazao. I nisam bio jedini koga je taj čovek izbrisao. Posle tog masovnog brisanja, njegova lista prijatelja postala je homogena grupa istomišljenika, odnosno idealni primer za tzv. eho-prostoriju u kojoj nema mesta ne samo za drugačije mišljenje, nego ni za ćutanje, odnosno za sumnju.
Zaključiću: društvene mreže su se na svom početku predstavljale kao prostori koji su otvoreni za dijalog i razmenu različitih mišljenja. Međutim, vrlo brzo se pokazalo da je to bila samo reklama, potrebna da se na mreže privuku različiti ljudi. Kada se to dogodilo, društvene mreže su pokazale svoje pravo lice: to da njima vladaju korporacije koje imaju svoja pravila igre i svoj vrednosni sistem, na koji njihovi korisnici ne mogu da utiču, a kome moraju da se pokore, ako žele da i dalje postoje na mreži.
Politika u Srbiji će i nakon aktuelne krize ostati zatrovana pravilima društvenih mreža, koje ne vode ka demokratiji, već ka nastavku političkog nasilja, a možda i ka njegovoj eskalaciji
Svako onaj ko bi imao drugačije mišljenje, bio bi proglašen za neprijatelja, a zatim marginalizovan ili čak izbačen sa mreže. Ljudi usmereni ka drugima, koji su glavni korisnici mreže, morali su tada biraju između nepodnošljive usamljenosti i grupne pokornosti. Većina ih je izabrala ovo drugo.
U idealnom slučaju, društvena mreža je eho-prostorija u kojoj postoji samo jedno mišljenje i samo jedan sklop vrednosti, o kome ljudi ne raspravljaju, već mu se bespogovorno pokoravaju. Društveno uređene te idealne društvene mreže nije dakle, demokratija, već korporativna diktatura, a ljudi nisu ličnosti koji saznaju svet putem razmišljanja i međusobnog razgovora, nego digitalne čestice koje ne samo da prihvataju istinu korporacije, već je i međusobno jedni drugima ponavljaju, kako bi dokazali da su pravoverni članovi zajednice/ mreže.
To znači da društvene mreže nisu samo oruđe za stvaranje profita – one su, još i više, instrument dresiranja ljudi za diktaturu, prvo na društvenoj mreži, a zatim i u realnom životu.
Sajber-janičari
Čovek koji je navikao da na društvenoj mreži drugog čoveka (koji različito misli ili sumnja) tretira kao neprijatelja ili zlo, tretiraće ga isto tako i u tzv. realnom životu. Ako na društvenoj mreži tog neprijatelja treba marginalizovati/bojkotovati ili čak odstraniti, onda to isto sa njim treba učiniti i u realnom životu. Dakle, društvene mreže su opasne ne samo zbog cenzurisanja sadržaja, već pre svega, zato što oblikuju način na koji tretiramo ljude oko nas, u realnosti.
Upravo to i jest najveći problem: trenutna politička kriza u Srbiji će se jednom završiti, na ovaj ili onaj način. Ona će, dakle, proći. Međutim, uticaj društvenih mreža na način kako se odnosimo prema drugom čoveku neće proći. Politika u Srbiji će i nakon ove krize ostati zatrovana pravilima društvenih mreža, koje ne vode ka demokratiji, već ka nastavku političkog nasilja, a možda i ka njegovoj eskalaciji, kako se uticaj mreža bude povećavao.
Činjenica da najveći broj dece odrasta uz društvene mreže, a tek pomalo i uz roditelje, znači da će ti nesrećni mali sajber-janičari već od mladosti biti dresirani da svakog neistomišljenika vide kao neprijatelja, a da je vrhovna i legitimna moć pripada korporativnoj oligarhiji, jer ona odlučuje o tome da li će čovek postojati (što znači biti deo mreže na kojoj su i svi njegovi drugari) ili će biti marginalizovan ili čak odstranjen iz tog društva, bez milosti i bilo kakve empatije.
Smisao ovog teksta je da pozove na subverzivnu upotrebu društvenih mreža: zamislite ih kao Matriks u kome ste onlajn samo onoliko koliko je dovoljno da upoznate neke druge ličnosti, koje, poput vas, još uvek mogu i žele da, razgovarajući o svetu, otkrivaju istinu. Kada ih upoznate, preporuka je da druženje sa njima nastavite izvan mreže i njenih skrivenih pravila igre.
