До пре неколико година, то се књижило као ,,теорија завере”, а сада је опште позната ствар: ИТ компаније, власници друштвених мрежа, нису баш неутралне, нити у идеолошком, нити у геополитичком смислу, што значи да се садржај мрежа модерира (=цензурише) на основу идеолошких и геополитичких преференцијала.
Самим тим, друштвене мреже постају оруђе којима различити политички субјекти у великој мери могу да обликују политичку вољу становника неке државе. (Замислите, примера ради, да је Аустроугарска располагала техничким могућностима – али и психолошким предусловима – да се обраћа сваком Србину понаособ, између 1903. године и 1914. године? Могуће је да бисмо се, уместо ослобађања Старе Србије 1912. године, занимали братоубилачким ратом, који би околне земље гледале са врећом кокица у крилу).
Зато државе која имају ресурсе да држе до себе неће дозволити да њихова популација буде доминантно присутна на друштвеним мрежама које контролише корпорација неке друге државе: Америка је тако откупила део кинеског ТикТок-а, под претњом да ће у супротном бити забрањен на њеној територији; у Кини, WeChat замењује Вибер или Whatsapp, док је у Русији ВКонтакт замишљен као суплемент за Фејсбук или Инстаграм.
Теоријски, на овај начин се укида слобода грађана да изаберу на којој друштвеној мрежи желе да бораве: у пракси, позивање на слободу избора постаје смешно у току рата. А рат траје. О томе сведочи концепт четврте генерација ратовања развијен у Пентагону, који тежиште рата са бојног поља преноси на свест непријатељска популације, како би се њена политичка воља сломила или преусмерила. Ова врста рата не познаје разлику између војника и цивила, те укида разлику између рата и мира. Рат, дакле, нема свој почетак, а траје све док постоји непријатељска популација – дакле до коначног уништења.
Обликовање појединца
Истина да смо (увек) у рату и да је свако средство које утиче на свест људи оруђе у том рату, заиста делује обеспокојавајуће. Врло често, људи поричу ову горку истину, било зато што немају храбрости да се са њом суоче, било зато што је процес њихове дресуре, већ толико одмакао да они више нису у стању да сагледају свет онаквим какав он збиља јесте.
Моћ друштвених мрежа у том рату за људску свест је огромна: за већину људи, интернет је синоним за једну или две друштвену мреже или видео платформе, који не замењују само телевизију, него и мноштво различитих сајтова по којима се раније сурфовало у потрази за информацијама. Ова моћ толико је очигледна, да смо престали да размишљамо о њеним узроцима. Изгледа нам као да се популарност друштвених мрежа догодила сама од себе.
Међутим, то није тако. Друштвене мреже су се појавиле када се појавила потреба за њима, а та потреба се појавила онда када је у америчком друштву ,,карактер који је усмерен изнутра” почео да уступа место ,,карактеру који је усмерен другима”. (Разлику између ова два типа карактера описао је амерички социолог Дејвид Рисман у књизи Усамљена гомила половином прошлог века, у време када је процес преображаја једног карактера у други тек почео).
Човек усмерен изнутра наслеђује слику света и склоп вредности од својих родитеља или других ауторитета у младости. Том склопу вредности, уз извесне модификације, он остаје веран током живота. Смисао егзистенције за овог човека, јесте, дакле, у осећању континуитета, те у изградњи сопствене личности, која се разликује од других личности, преко стицање материјалних, али и симболичких добара.
Насупрот њему, човек чији је карактер усмерен другима, прихвата склоп вредности својих вршњака, односно медија. Родитељи, дакле, сада испадају из игре, као извори вредности; они се својој деци представљају као ,,пријатељи”, чиме парадоксално признају да пријатељ сада значи више од родитеља. Склоп вредности који особа усмерена другима преузима од вршњака/медија није трајан, већ привремен и он се мења у складу са променом трендова. Смисао човека усмереног ка другима, није, дакле, у томе да изгради сопствену личност, већ да непрекидно буде присутан у мрежи људи који следе актуелне трендове.
Човек усмерен изнутра може да издржи усамљеност, иако она у њему изазива меланхолију, али не може да замисли себе како замењује сет вредности коме је веран од младости, за неки други, који је у тренду. Он ту замену доживљава као издају себе (и својих родитеља). Насупрот њему, човек усмерен ка другима, врло лако може да мења сетове вредности, прилагођавајући се савременим трендовима, али никако не може да дозволи да остане усамљен, изван мреже.
Позивање на слободу избора постаје смешно у току рата. А рат траје
Жак Атали, хиперглобалиста, некадашњи Митеранов саветник и први председник Еврпопске банке за обнову и развој, понавља ову разлику између карактера уз помоћ нешто другачије терминологије. Он разликује досадашњу фазу капитализма, која се заснива на набавци предмета (што одговара карактеру усмереном изнутра) и нову фазу капитализма, чији је императив ,,да се буде у току ствари”. У старом капитализму неуспех се зато зове ,,сиромаштво”, а у новом – ,,усамљеност”.
Сада постаје јасно да су друштвене мреже у највећој мери потребне човеку усмереном ка другима, јер му управо оне пружају осећај повезаности. Међутим, друштвене мреже нису неутралне: оне имају своје вредности и своја правила, а онај ко хоће да у њима активно учествује, помоћу лајкова, шеровања, коментара итд, мора да се тих правила и вредности придржава.
Четири правила
Прво правило је психолошко: мрежа нас не прима такве какви јесмо, већ онакве какви треба да будемо. Дакле, све оно што нас разликује од других, треба жртвовати зарад (колективног) идеала мреже. То сам схватио када је један мој познаник казао да никада не би оставио пост да је у депресији, нити би волео да то неки његов пријатељ или пријатељица, призна на мрежи. ,,О томе се не добошари”, додао је. Другачије речено, идеја да је пријатељ онај на кога можемо да рачунамо када се нађемо у некој невољи, у епоси друштвених мрежа постаје бесмислена. Социјалне мреже нас уче да нико није дужан никоме да помогне, јер не толеришу личну бол, већ само опште „feel good“ стање.
Друго правило се тиче политичких садржаја: онај ко на друштвеним мрежама констатује чињеницу да је Косово део Србије или да је Јасеновац неупоредив у односу на било који злочин који су Срби починили према било ком народу икада у својој историји, може се надати да ће бити или избачен са мреже или да ће његов пост видети ограничен број људи. То је зато што друштвене мреже имају своју историју, своју геополитику и своју ,,истину”.
Треће правило је најочигледније, а према томе и најскривеније: друштвене мреже дресирају људе да истина није нешто до чега се долази путем размишљања у слободном разговору са људима који у мањој или већој мери мисле различито од нас. Истина је оно што објављује корпоративна Моћ (рецимо, компаније које поседују друштвене мреже) а онај ко жели да остане део мреже у ту корпоративну ,,истину” мора да верује, без обзира на све њене нелогичности.
Четврто правило се тиче односа према онима који мисле супротно од корпорације, дакле, од ,,нас”: из чињенице да корпоративни модератори све оно што није у складу са интересом корпорације, гурају на маргине или чак одстрањују из мреже, припадник мреже може да закључи само једно – онај ко мисли другачије, није човек чије мишљење треба саслушати и разумно одмерити, већ непријатељ или зло, које треба укинути, уништити, избацити из мреже, односно из друштва.
Друштвене мреже имају своју историју, своју геополитику и своју ,,истину”
Поменута четири правила нису пуке апстракције: људи који не могу да замисле свој живот без друштвених мрежа несвесно усвајају ова правила и почињу да се понашају у складу са њима. Примера ради, у доба короне, главне друштвене мреже и видео платформе цензурисале су свако мишљење које се супротстављало официјелној нарацији о корони и вакцинисању.
То сам и очекивао. Међутим, изненадио сам се када сам видео да су неки моји пријатељи на мрежи бесно наређивали својим пријатељима ,,антиваксерима” да се сами избришу из њихове листе пријатеља, сматрајући их оваплоћењем свеколиког зла. Касније сам схватио о чему се ради: искључивост тих ,,ваксера” била је само копија искључивости саме друштвене мреже: човек који мисли другачије од мреже/корпорације, постао је непријатељ кога, једноставно, треба одстранити.
Превласт корпорација
Иако је вирус короне мистериозно нестао кад је отпочео отворени сукоб Русије и Украјине, правила друштвених мрежа су наставила да трају у великом броју њихових корисника. И заиста, већ на самом почетку политичке кризе у Србији, један мој пријатељ са којим сам се дружио више од тридесет година, избрисао ме је са листе својих пријатеља.
Сазнао сам то сасвим случајно, јер ме о томе није ни обавестио, а он није ни покушао да разговара са мном о томе како ја видим тренутну политичку ситуацију. Углавном, није ме избрисао зато што сам казао нешто што му није било по вољи, већ зато што ништа нисам казао. И нисам био једини кога је тај човек избрисао. После тог масовног брисања, његова листа пријатеља постала је хомогена група истомишљеника, односно идеални пример за тзв. ехо-просторију у којој нема места не само за другачије мишљење, него ни за ћутање, односно за сумњу.
Закључићу: друштвене мреже су се на свом почетку представљале као простори који су отворени за дијалог и размену различитих мишљења. Међутим, врло брзо се показало да је то била само реклама, потребна да се на мреже привуку различити људи. Када се то догодило, друштвене мреже су показале своје право лице: то да њима владају корпорације које имају своја правила игре и свој вредносни систем, на који њихови корисници не могу да утичу, а коме морају да се покоре, ако желе да и даље постоје на мрежи.
Политика у Србији ће и након актуелне кризе остати затрована правилима друштвених мрежа, које не воде ка демократији, већ ка наставку политичког насиља, а можда и ка његовој ескалацији
Свако онај ко би имао другачије мишљење, био би проглашен за непријатеља, а затим маргинализован или чак избачен са мреже. Људи усмерени ка другима, који су главни корисници мреже, морали су тада бирају између неподношљиве усамљености и групне покорности. Већина их је изабрала ово друго.
У идеалном случају, друштвена мрежа је ехо-просторија у којој постоји само једно мишљење и само један склоп вредности, о коме људи не расправљају, већ му се беспоговорно покоравају. Друштвено уређене те идеалне друштвене мреже није дакле, демократија, већ корпоративна диктатура, а људи нису личности који сазнају свет путем размишљања и међусобног разговора, него дигиталне честице које не само да прихватају истину корпорације, већ је и међусобно једни другима понављају, како би доказали да су правоверни чланови заједнице/ мреже.
То значи да друштвене мреже нису само оруђе за стварање профита – оне су, још и више, инструмент дресирања људи за диктатуру, прво на друштвеној мрежи, а затим и у реалном животу.
Сајбер-јаничари
Човек који је навикао да на друштвеној мрежи другог човека (који различито мисли или сумња) третира као непријатеља или зло, третираће га исто тако и у тзв. реалном животу. Ако на друштвеној мрежи тог непријатеља треба маргинализовати/бојкотовати или чак одстранити, онда то исто са њим треба учинити и у реалном животу. Дакле, друштвене мреже су опасне не само због цензурисања садржаја, већ пре свега, зато што обликују начин на који третирамо људе око нас, у реалности.
Управо то и јест највећи проблем: тренутна политичка криза у Србији ће се једном завршити, на овај или онај начин. Она ће, дакле, проћи. Међутим, утицај друштвених мрежа на начин како се односимо према другом човеку неће проћи. Политика у Србији ће и након ове кризе остати затрована правилима друштвених мрежа, које не воде ка демократији, већ ка наставку политичког насиља, а можда и ка његовој ескалацији, како се утицај мрежа буде повећавао.
Чињеница да највећи број деце одраста уз друштвене мреже, а тек помало и уз родитеље, значи да ће ти несрећни мали сајбер-јаничари већ од младости бити дресирани да сваког неистомишљеника виде као непријатеља, а да је врховна и легитимна моћ припада корпоративној олигархији, јер она одлучује о томе да ли ће човек постојати (што значи бити део мреже на којој су и сви његови другари) или ће бити маргинализован или чак одстрањен из тог друштва, без милости и било какве емпатије.
Смисао овог текста је да позове на субверзивну употребу друштвених мрежа: замислите их као Матрикс у коме сте онлајн само онолико колико је довољно да упознате неке друге личности, које, попут вас, још увек могу и желе да, разговарајући о свету, откривају истину. Када их упознате, препорука је да дружење са њима наставите изван мреже и њених скривених правила игре.
