Postoje reči koje su nekada bile stubovi svakodnevnog života: „dobar dan“, „hvala“, „izvolite“, „izvini“. To nisu bile samo prazne forme, već mostovi kojima smo se povezivali jedni s drugima.
Danas, kada žurimo, kada gledamo u telefone umesto u oči ljudi pored sebe, sve češće zaboravljamo na te male, a zapravo krupne geste. A upravo su one ono što čini da se svet oko nas oseća toplijim, pristojnijim i ljudskijim.
Snaga detinjstva i prve lekcije
Sve počinje u najranijem uzrastu. Dete ne uči lepo ponašanje iz knjiga, već iz živih primera – iz načina na koji mu roditelj kaže „dobro jutro“, iz osmeha kojim ga dočeka učitelj, iz zagrljaja koji ga dočeka posle neuspeha.
Prisustvo roditelja nije samo fizičko, već i emotivno. To znači da dete zna da je viđeno, saslušano, da mu se pridaje pažnja i kada je veselo i kada je tužno, i kada pravi nestašluke i kada uspeva u nečemu.
Sloboda u detinjstvu nije isto što i razuzdanost – ona podrazumeva da dete može da istražuje, da greši i da kroz blagu, ali jasnu korekciju uči kako se ponašati u različitim situacijama.
Roditelji su prvi stepenik vaspitanja
Roditelji su prvi stepenik vaspitanja. Oni daju temelj na kojem se kasnije gradi cela ličnost. I baš zato što živimo u vremenu ubrzanog tempa, roditeljima je danas mnogo teže nego ranije da to prisustvo obezbede u dovoljnoj meri.
Međutim, i nekoliko minuta iskrenog razgovora, zagrljaj ili kratka šetnja bez telefona i obaveza – detetu znače više nego sati provedeni u haotičnoj svakodnevici bez stvarnog kontakta.
Promene koje nosi savremeni život
Nekada je bilo uobičajeno da dete do polaska u školu najviše vremena provodi sa porodicom. Prvi razred bio je velika životna promena i često su ga pratile trema i stidljivost.
Danas je situacija sasvim drugačija – mališani već sa dve ili tri godine provode vreme u jaslicama, vrtićima, školama sporta ili jezika.
Sa jedne strane, to im daje prednost jer rano uče socijalne veštine, ali s druge strane, znači da mnogo ranije ulaze u vrtlog obaveza i ritam koji ni odraslima nije lako da izdrže.
Gradovi diktiraju brzinu života, a ona se prenosi i na najmlađe. U želji da im pruže najbolje, roditelji često upisuju decu na različite aktivnosti, ali ono što deci zapravo najviše treba – jeste vreme. Vreme za igru, za dosadu, za razgovor, za nežnost.
Uloga pedagoga i učitelja u odrastanju deteta
Pedagozi, učitelji i vaspitači zauzimaju posebno mesto u odrastanju. Oni su drugi stepenik u formiranju ličnosti i često su ti koji primećuju ono što roditeljima ponekad promakne. Njihova reč, pohvala ili blaga kritika mogu da oblikuju detetovo samopouzdanje za ceo život.
I zato je njihova uloga nezamenljiva – oni nisu samo prenosnici znanja, već ljudi koji pokazuju deci kako izgleda poštovanje, strpljenje, saradnja.
Isto tako, treneri u sportu, učitelji jezika ili instruktori umetnosti nisu tu samo da nauče decu tehnikama i pravilima. Oni su tu da ih nauče i kako se gubi, kako se bori, kako se raduje uspehu drugih i kako se gradi timski duh. Svako dete koje kroz njihove ruke prođe nosi sa sobom mali deo njihovih vrednosti.
Tehnologija – saveznik ili prepreka?
Ne možemo zaobići ni temu tehnologije. Današnja deca odrastaju sa ekranima koji su im često bliži od knjiga i igračaka. Oni zaista brzo postaju digitalno pismeni, ali se zbog toga dešava da preskaču neke važne životne lekcije.
Nije dovoljno znati upravljati tabletom ili telefonom – mnogo je važnije znati kako se prilazi drugom detetu da bi se sklopilo prijateljstvo, kako se kaže „izvini“ kada nekog povredimo, kako se zahvaljuje za dobijenu pomoć.
Zato je važno da odrasli pokažu deci da virtuelni svet može da bude koristan dodatak, ali da pravi život postoji u razgovoru licem u lice, u igri u parku, u rukovanju, u smehu i zajedničkom deljenju trenutaka.
Karika u lancu života
Svi koji učestvujemo u odrastanju dece – roditelji, učitelji, pedagozi, treneri – deo smo jednog istog lanca. Naša uloga je da damo najbolje što možemo, jer to ostaje u njima mnogo duže nego što mislimo.
Jedna lepa reč može da podigne samopouzdanje, a jedna gruba reč može da ga poljulja. Zato je odgovornost velika, ali i privilegija.
Kada se dete danas seti da kaže „dobar dan“ komšiji, kada pruži ruku starijoj osobi ili se zahvali na najmanjoj pomoći, to je znak da smo uradili dobar posao. To su sitnice koje, kada se saberu, čine temelje jednog zdravog društva.
Povratak jednostavnim vrednostima
Možda ne možemo da usporimo svet u kojem živimo, ali možemo da biramo kakvi ćemo biti u njemu. Možemo da se setimo da pozdravimo, da kažemo „hvala“, da ne prođemo pored nekoga kao da je nevidljiv. To nas ne košta ništa, a znači mnogo.
Ako decu budemo učili da su te reči i ti gestovi važni, jednog dana će oni živeti u društvu u kojem i dalje postoji „dobar dan“ i „doviđenja“, gde se poštuju stariji, gde se ceni trud, gde kritika može da bude izrečena sa poštovanjem i gde lepa reč ima snagu da promeni ceo dan.
Jer, na kraju, nije važno samo šta ćemo ostaviti deci u nasledstvo od stvari i znanja, već kakve ćemo im vrednosti preneti. A to počinje upravo od onih malih, zaboravljenih reči.
