Stradanje Srba u Podrinju i Birču jedno je od najbolnijih poglavlja u novijoj srpskoj istoriji. Tokom Odbrambeno-otadžbinskog rata u BiH od 1992. do 1995. godine na području opština Bratunac, Srebrenica, Milići, Vlasenica i Zvornik ubijeno je 3.267 Srba, od kojih su mnogi bili civili – žene, deca i starci.
Ove godine, obeležavanju stradanja u Bratuncu prisustvovaće i Njegova Svetost Patrijarh srpski Porfirije. On će služiti svetu arhijerejsku liturgiju i pomen za sve srpske žrtve Podrinja i Birča. Sa njim će sasluživati više arhijereja Srpske pravoslavne crkve, što ovom događaju daje i duhovnu i nacionalnu težinu.
Napad u Zalazju
Napad na selo Zalazje, koji je izveden na Petrovdan 1992. godine, postao je sinonim stradanja Srba u srednjem Podrinju.
Zalazje, srpsko selo na brdu iznad Srebrenice, udaljeno samo dva i po kilometra od grada.
Strateški veoma važan položaj koji s jedne strane kontroliše prilaz Srebrenici, a s druge strane vodi ka rudniku Sase, Drini i dalje ka Bratuncu.
Položaje na Zalazju branili su meštani i vojnici VRS iz okolnih sela. Pripadnici 28. divizije Armije RBiH, sa komandantom Naserom Orićem na čelu, nekoliko puta bezuspešno su pokušavali da osvoje to selo.
A onda, 12. jula, na Petrovdan, u ranim jutarnjim satima počeo je veliki napad. Brojne snage Armije RBiH krenule su ka selu koje je branilo pedesetak srpskih vojnika. Toga dana Armija RBiH napala je i sela Sase i Obadi i time presekle svaku komunikaciju sa Bratuncem.
Srpski vojnici u Zalazju ostali su bez pomoći, prepušteni sami sebi u borbi koja se vodila tokom celog dana.
Samo trinaest vojnika iz Zalazja uspelo je da se spase, ostali su ili poginuli u borbi ili ubijeni u užasnom zločinu koji je usledio.
Kada više nije bilo municije, preživeli srpski borci predali su se Naserovim snagama koje su zauzele selo.
Sudbina mnogih nepoznata
Sudbina mnogih od njih i danas je nepoznata.
Na deponiji kraj Srebrenice su 2010. godine nađene ljudske kosti. Sarajevski mediji su najavljivali da je otkrivena do sada najveća masovna grobnica u kojoj se nalaze posmrtni ostaci ubijenih srebreničkih Bošnjaka 1995. godine.
Međutim,DNK analiza je pokazala da su na đubrištu kraj Srebrenice zakopani posmrtni ostaci desetorice ubijenih Srba iz Zalazja. Tu su pronađeni i ostaci uglednog srebreničkog sudije Slobodana Ilića, koji je zajedno sa ostalim vojnicima uhapšen toga dana u Zalazju.
Za ubistvo sudije Ilića, u procesu koji se vodi pred Sudom BiH, optužen je Orić, kojeg optužnica tereti da je uhapšenog Ilića ubio nožem.
Na Petrovdan su pripadnici 28. divizije Armije RBiH ubili zarobljene srpske vojnike, što se po svim međunarodnim konvencijama definiše kao ratni zločin.
Tih dana, na samo 40 kilometara od Zalazja, Armija RBiH počinila je jedan od najstrašnijih zločina koji se dogodio na prostoru bivše Jugoslavije.
Slobodan Stojanović
Na najbrutalniji i najsvirepiji način ubijen je dvanaestogodišnji dečak koji se u selo vratio kako bi sa sobom poveo i svog voljenog psa.
Donja Kamenica, selo u opštini Zvornik. Prvi dani juna 1992. godine. Pod naletom Armija RBiH, stanovnici zvorničkih sela napuštali su kuće i prelazili na teritoriju koju je kontrolisala VRS. Tih dana je svoje selo napustila i porodica Stojanović, majka, otac, ćerka i dvanaestogodišnji Slobodan.
Dečak je od oca tražio da ga pusti da se vrati u selo i dovede sa sobom psa koji je u opštoj gužvi i bežaniji ostao vezan u kućnom dvorištu. Roditelji mu to nisu dozvoljavali. Slobodan je, ipak, uspeo da se išunja, da prođe barikade VRS i da dođe na teritoriju koju je kontrolisala Armija RBiH. Tu mu se gubi svaki trag.
Svi pokušaji VRS da u pregovorima dobiju nazad dečaka bili su bezuspešni. Mali Slobodan nađen je mesec dana kasnije u masovnoj grobnici, zajedno sa još četvoricom vojnika VRS.
Policijski zapisnik sa obdukcije posmrtnih ostataka malog Slobodana pokazao je da je dečaku stomak bio rasečen u obliku krsta, da mu je odsečeno uvo i da mu je pucano u glavu iz neposredne blizine.
Za taj monstruozni zločin još uvek niko nije odgovarao. Osumnjičena je Albanka Elfeta Veseli, rodom iz Uroševca, koja je pre rata živela u Vlasenici. Nedostupna je sudskim organima BiH, pa je pravda za malog Slobodana izgleda još uvek daleko.
Ovo su samo dva primera eksplicitnog ratnog zločina. A takvih primera je tokom 1992. i početkom 1993. godine bilo mnogo. Ko će odgovarati za ubistva staraca u Kravicama, za ubistva žena i civila u Bjelovcu, za zločine u Ratkovićima, za smrt desetogodišnjeg i petogodišnjeg Ace i Raše Dimitrijevića u Skelanima?
Odgovora na pitanje, kada će pravda biti zadovoljena, još nema.
Stradanje koje je sistematski skrivano
Zločini nad srpskim narodom u ovom kraju dugo su bili na marginama javnog sjećanja, ne samo u međunarodnim krugovima, već i unutar same BiH. Napadi na srpska sela bili su česti, a posebno surovi na velike pravoslavne praznike – Božić, Đurđevdan, Vidovdan i Petrovdan.
„Oni su znali šta za nas znače ti dani. Nije to bilo slučajno. To je bio pokušaj da nas udare i u vjeri i u korijenu“, priča jedan od preživjelih iz Zalazja, koji je na Petrovdan izgubio brata i oca.
Sela kao što su Kravica, Skelani, Bjelovac, Zalazje, Zebina Šuma i mnoge druge srpske enklave u okolini Srebrenice opustjela su nakon napada. Ljudi su ubijani, imovina je pljačkana i spaljivana, crkve skrnavljene. Ukupno je uništeno preko 100 srpskih sela.
Pravda koja kasni ili ne dolazi
Uprkos broju žrtava i ozbiljnosti zločina, veoma mali broj odgovornih je ikada procesuiran. Dok su za stradanje Bošnjaka iz Srebrenice osuđene desetine Srba pred domaćim i međunarodnim sudovima, za srpske žrtve pravde gotovo da nema. Ta neravnoteža i dalje izaziva duboko razočaranje i osećaj nepravde među porodicama žrtava.
„Naša djeca treba da znaju šta se dogodilo. Ne da mrze, već da pamte. Mi ne tražimo osvetu, već istinu i dostojanstvo za naše mrtve“, kaže jedna od majki čiji je sin zarobljen 1992. i čiji su ostaci pronađeni tek dvije decenije kasnije.
Bolno svedočenje Brana Vučetića
Brano Vučetić imao je samo 9 godina kada su njegovu porodičnu kuću napali srebrenički muslimani. U brutalnom masakru vojnika Nasera Orića, ubijeni su mu otac i stariji brat koji je imao 17 godina.
Brano Vučetić, je u svojoj bolnoj ispovesti ispričao šta je sve rađeno njemu i celom srpskom stanovništvu na području Srebrenice u ratnim godinama.
„Ova tragedija u mom životu se desila početkom rata 1992. godine. Imao sam samo devet godina kada sam izgubio majku koja je bila u posjeti mojoj baki koja je bila u selu samo sedam kilometara udaljenom od našeg. U tom kombiju kojim je išla, bilo je 15 civila. Napravljena je zaseda u kojoj su ubili osam civila, među kojima je bila moja majka. To je bilo 16. septembra 1992. godine“, započinje svoju bolnu ispovest Vučetić.
Međutim, ova strašna tragedija nije bila kraj njegove patnje. Naprotiv, bila je samo njen početak.
Ubistvo oca i brata
Nakon samo tri meseca, 15. decembra iste godine dojučerašnje komšije, a sada krvnici Nasera Orića mu ubijaju oca Radovana i brata Milenka, koji je imao samo 17 godina.
„Ja sam u tom trenutku imao devet godina i išao sam u osnovnu školu u koju me je brat stalno, čamcem, prebacivao. U mom selu je bilo pretežno srpsko stanovništvo, a vojnici Nasera Orića su nas opkolili sa svih strana. Moj brat u trenutku kada je ubijen, nije imao oružje, niti je bio legitimna vojna meta“, rekao je Vučetić.
„Moj brat je shvatio da se tog dana ne dešava klasičan napad kao prije i uspeo je da me prebaci u dvorište susjedne kuće. U toj kući su bile moja komšinica sa kćerkom i bebom od sedam meseci i njena majka. Kada su sve pobili u dvorištima, onda su opkolili našu kuću i dozivali nas da se predamo. Kada smo se oglušili u njihovu naredbu, jedan od vojnika je zapretio rečima da će nas četnike uhvatiti i da će da nas zakolju, zapaliti žive i nabiti na ražanj. Đeca su vrištala, a mi smo ušli u jednu prostoriju i spakovali stvari za bebu, nadajući se da ćemo izaći bez ikakvih posledica. Nažalost, jedan od vojnika je bacio bombu na kuću. Ta bomba je eksplodirala, mene i komšinicu Miru Filipović je ranila. Uspeli smo da dođemo do tavana i da pokušamo se sakriti od hordi Nasera Orića koji su hteli da nas ubiju“, rekao je Vučetić.
Zarobljeništvo
Kada su mislili da nema nikoga živog u kući, vojnici su se popeli gore i pronašli su nas. Ja nisam mogao da siđem sam, već me je jedan od vojnika spustio i bacio na krevet. Zavezali su nas, a beba i mala Olivera su plakali. Jedan od vojnika je oštrio nož pred nama i govorio kako će prvo zaklati decu, pa ostale. Jedina sreća u nesreći je, što je jedan od vojnika bio školski drug komšinice Mire, koji je naredio da nas odvežu – rekao je Vučetić.
– Video sam svoga brata koji je bio naslonjen na ogradu i to mi je bilo jako teško. Krenuo sam ka njemu, ali me je jedan vojnik bacio preko ramena. Stavili su nas u jednu kuću, gde smo sačekali mrak kako bi nas prebacili u dio pod kontrolom muslimana u Srebrenici – rekao je Vučetić.
Vučetić je ispričao da je nakon svega, tako teško ranjen, bez ikakve medicinske pomoći poslat u zarobljeništvo u kome je proveo više od 50 dana uz svakodnevno mučenje.
Sećanje kao zavet
U vreme kada se istorija često prekraja i zloupotrebljava, sećanje na ove žrtve postaje i moralna i duhovna obaveza.
Patrijarh Porfirije svojim prisustvom poručuje da srpski narod nije zaboravio svoje postradale. Njihove žrtve, iako često prećutane u svjetskoj javnosti, ostaju duboko utisnute u kolektivnu svijest naroda koji je preživio i opstao.
„Oni koji su dali živote u Podrinju i Birču, ugradili su sebe u temelje Republike Srpske. Njihovo stradanje nije samo tragedija – ono je zavjet“, poručeno je sa prethodnih parastosa. To će se, bez sumnje, ponoviti i ovog Petrovdana u Bratuncu.
