Spomenko Gostić je jedno od zlatnim slovima upisanih imena u našoj novijoj istoriji. Malo srce velikog junaka iz Odbrambeno-otadžbinskog rata zauvek je prestalo da kuca na današnji dan. Nije hteo da beži od svoga naroda, od rata, branio je svojim životom svoj rodni prag i svoje selo. Sve što je imao bilo je tamo, u Jovićima kraj Maglaja, na Ozrenu, tamo mu je i sve ostalo što je imao. Dok su drugi dečaci sanjali snove, Spomenko Gostić sanjao je slobodu. U tim snovima nijedna zver nije mogla da ga zastraši.
Rođen 1978. godine u Maglaju, Spomenko Gostić je odrastao u skromnim uslovima. Njegovo detinjstvo obeležilo je razvod roditelja kada je imao devet godina, nakon čega se s majkom preselio u Gornji Ulišnjak. Život kod bake Vide Mitrović u selu doneo mu je mirnije godine, zajedno sa polubratom Draganom. Uprkos izazovima koje je nosilo odrastanje uz nasilnog oca, Spomenko je pokazivao vrednost i hrabrost, naročito u svom odnosu prema konjima i spremnosti da pomogne drugima. Obrazovanje je stekao u Osnovnoj školi „Sulejman Omerović Car“ u Maglaju, do koje je svakodnevno pešačio kroz brda Ozrena. Ratne 1992. godine donele su nove teškoće; gubitak majke i početak sukoba koji su zahvatili i Gornji Ulišnjak. Spomenko i njegovi sunarodnici su se našli u teškoj situaciji, okruženi i bez dovoljno vojno sposobnih muškaraca da brane svoje domove. Spomenko se odmah priključio vojsci i stao na branik svoje otadžbine. Sa druge strane nisu bili samo pripadnici Armije Bosne i Hercegovine nego i krvoločni pripadnici vehabija iz odreda „El Mudžahedin“. Sa Spomenkom je bio i samo godinu dana stariji dečak Slaviša, i oni su bili raspoređni kao kuriri.
I danas bivši vojnici pričaju o hrabrosti Spomenka Gostića. U toku transporta pomoći borcima, Slaviša i Spomenko su se suočili sa izazovima usled loših vremenskih uslova, stalnog granatiranja i snajperske vatre, ali njihovi saborci nisu nikada ostali gladni. Prvo ranjavanje Slaviše i Spomenka, bila je naznaka kasnije tragedije koja nije samo zadesila Spomenka, nego i čitav narod toga kraja. Jednom usled namere da zaštite konje od preteranog napora, naišli su na neočekivanu opasnost – aktivaciju protivpešadijske mine, koja je rezultirala ranjavanjem dva mala heroja. Slaviša je zadobio lakše povrede, dok je Spomenko prvi put ranjen u ratu. Uprkos ovom incidentu, oni su uspeli da dostave hranu borcima.
Povratak u selo nije bio kraj njihovih izazova. Tomislav Tomo Peternek, poznati fotograf, zabeležio je trenutak odmora Spomenka, što je doprinelo njegovoj prepoznatljivosti van regiona Ozrena. Intervju koji je obavljen sa ekipom Televizije Novi Sad otkrilo je Spomenkovu posvećenost i žrtvu u ratu.
Na žalost, Spomenkova hrabrost i odlučnost nisu ga zaštitile od tragedije. Tokom granatiranja položaja VRS, on je teško ranjen i nakon toga je preminuo. Njegov život i žrtva ostali su upamćeni kroz posmrtno odlikovanje Medaljom zasluga za narod i kroz sećanja onih koji su ga poznavali.
Hrabrost iz srca sijala je u očima. Taj sjaj zapamtili su svi koji su ga poznavali. Bekstvo od rata za našeg najmlađeg vojnika bilo je kao kukavičluk i nedostatak časti. Govorio je starijima da je kukavičluk pobeći i izdati svoj narod.
„Dete celog sela. Bio je veseo, zainteresovan za sve. Prvo pomislim na njegovu mladost i elan“, priča Spomenkov saborac Branko Milivojević.
– Drago mi je što ima tako finih ljudi koji se hoće pobrinuti. Ali ja kažem ipak dok rat traje, ja odavde neću.
– A zašto nećeš odavde?
– Eto zato što ne mogu napustiti dok god se ne oslobodi ovo sve.
Najmlađi stradali borac VRS
Milion suza za tebe je maloSpomenko Gostić
(15.8.1978-20.3.1993) pic.twitter.com/OXRGzVvTsn— Sevastokrator (@Sevastokrator3) March 20, 2020
Ove reči su vanvremenske, a izgovorio ih je Spomenko Gostić koji je dao život za Srpsku. Svoje ognjište u Jovićima kraj Maglaja branio je do poslednjeg dana. Kako se voli i čuva svoje, pokazao je i generacijama posle.
Posthumno odlikovan Spomenko Gostić bio je jedan od najmlađih boraca Vojske Republike Srpske koji je poginuo 1993. kada je imao samo 15 godina.. Imao je mogućnost da se izvuče, ali je Spomenko Gostić odabrao da da život za Republiku Srpsku kako bi naraštaji i buduće generacije opstale i kako bi Republika Srpska živela. Mi mladi treba da imamo u vidu, tj. generacije koje dolaze, da je Spomenko jedan hrabri dečak, koji je pre svega dao svoj život za našu otadžbinu, našu Republiku Srpsku.
