Страдање Срба у Подрињу и Бирчу једно је од најболнијих поглавља у новијој српској историји. Током Одбрамбено-отаџбинског рата у БиХ од 1992. до 1995. године на подручју општина Братунац, Сребреница, Милићи, Власеница и Зворник убијено је 3.267 Срба, од којих су многи били цивили – жене, деца и старци.
Ове године, обележавању страдања у Братунцу присуствоваће и Његова Светост Патријарх српски Порфирије. Он ће служити свету архијерејску литургију и помен за све српске жртве Подриња и Бирча. Са њим ће саслуживати више архијереја Српске православне цркве, што овом догађају даје и духовну и националну тежину.
Напад у Залазју
Напад на село Залазје, који је изведен на Петровдан 1992. године, постао је синоним страдања Срба у средњем Подрињу.
Залазје, српско село на брду изнад Сребренице, удаљено само два и по километра од града.
Стратешки веома важан положај који с једне стране контролише прилаз Сребреници, а с друге стране води ка руднику Сасе, Дрини и даље ка Братунцу.
Положаје на Залазју бранили су мештани и војници ВРС из околних села. Припадници 28. дивизије Армије РБиХ, са командантом Насером Орићем на челу, неколико пута безуспешно су покушавали да освоје то село.
А онда, 12. јула, на Петровдан, у раним јутарњим сатима почео је велики напад. Бројне снаге Армије РБиХ кренуле су ка селу које је бранило педесетак српских војника. Тога дана Армија РБиХ напала је и села Сасе и Обади и тиме пресекле сваку комуникацију са Братунцем.
Српски војници у Залазју остали су без помоћи, препуштени сами себи у борби која се водила током целог дана.
Само тринаест војника из Залазја успело је да се спасе, остали су или погинули у борби или убијени у ужасном злочину који је уследио.
Када више није било муниције, преживели српски борци предали су се Насеровим снагама које су заузеле село.
Судбина многих непозната
Судбина многих од њих и данас је непозната.
На депонији крај Сребренице су 2010. године нађене људске кости. Сарајевски медији су најављивали да је откривена до сада највећа масовна гробница у којој се налазе посмртни остаци убијених сребреничких Бошњака 1995. године.
Међутим,ДНК анализа је показала да су на ђубришту крај Сребренице закопани посмртни остаци десеторице убијених Срба из Залазја. Ту су пронађени и остаци угледног сребреничког судије Слободана Илића, који је заједно са осталим војницима ухапшен тога дана у Залазју.
За убиство судије Илића, у процесу који се води пред Судом БиХ, оптужен је Орић, којег оптужница терети да је ухапшеног Илића убио ножем.
На Петровдан су припадници 28. дивизије Армије РБиХ убили заробљене српске војнике, што се по свим међународним конвенцијама дефинише као ратни злочин.
Тих дана, на само 40 километара од Залазја, Армија РБиХ починила је један од најстрашнијих злочина који се догодио на простору бивше Југославије.
Слободан Стојановић
На најбруталнији и најсвирепији начин убијен је дванаестогодишњи дечак који се у село вратио како би са собом повео и свог вољеног пса.
Доња Каменица, село у општини Зворник. Први дани јуна 1992. године. Под налетом Армија РБиХ, становници зворничких села напуштали су куће и прелазили на територију коју је контролисала ВРС. Тих дана је своје село напустила и породица Стојановић, мајка, отац, ћерка и дванаестогодишњи Слободан.
Дечак је од оца тражио да га пусти да се врати у село и доведе са собом пса који је у општој гужви и бежанији остао везан у кућном дворишту. Родитељи му то нису дозвољавали. Слободан је, ипак, успео да се ишуња, да прође барикаде ВРС и да дође на територију коју је контролисала Армија РБиХ. Ту му се губи сваки траг.
Сви покушаји ВРС да у преговорима добију назад дечака били су безуспешни. Мали Слободан нађен је месец дана касније у масовној гробници, заједно са још четворицом војника ВРС.
Полицијски записник са обдукције посмртних остатака малог Слободана показао је да је дечаку стомак био расечен у облику крста, да му је одсечено уво и да му је пуцано у главу из непосредне близине.
За тај монструозни злочин још увек нико није одговарао. Осумњичена је Албанка Елфета Весели, родом из Урошевца, која је пре рата живела у Власеници. Недоступна је судским органима БиХ, па је правда за малог Слободана изгледа још увек далеко.
Ово су само два примера експлицитног ратног злочина. А таквих примера је током 1992. и почетком 1993. године било много. Ко ће одговарати за убиства стараца у Кравицама, за убиства жена и цивила у Бјеловцу, за злочине у Ратковићима, за смрт десетогодишњег и петогодишњег Аце и Раше Димитријевића у Скеланима?
Одговора на питање, када ће правда бити задовољена, још нема.
Страдање које је систематски скривано
Злочини над српским народом у овом крају дуго су били на маргинама јавног сјећања, не само у међународним круговима, већ и унутар саме БиХ. Напади на српска села били су чести, а посебно сурови на велике православне празнике – Божић, Ђурђевдан, Видовдан и Петровдан.
„Они су знали шта за нас значе ти дани. Није то било случајно. То је био покушај да нас ударе и у вјери и у коријену“, прича један од преживјелих из Залазја, који је на Петровдан изгубио брата и оца.
Села као што су Кравица, Скелани, Бјеловац, Залазје, Зебина Шума и многе друге српске енклаве у околини Сребренице опустјела су након напада. Људи су убијани, имовина је пљачкана и спаљивана, цркве скрнављене. Укупно је уништено преко 100 српских села.
Правда која касни или не долази
Упркос броју жртава и озбиљности злочина, веома мали број одговорних је икада процесуиран. Док су за страдање Бошњака из Сребренице осуђене десетине Срба пред домаћим и међународним судовима, за српске жртве правде готово да нема. Та неравнотежа и даље изазива дубоко разочарање и осећај неправде међу породицама жртава.
„Наша дјеца треба да знају шта се догодило. Не да мрзе, већ да памте. Ми не тражимо освету, већ истину и достојанство за наше мртве“, каже једна од мајки чији је син заробљен 1992. и чији су остаци пронађени тек двије деценије касније.
Болно сведочење Брана Вучетића
Брано Вучетић имао је само 9 година када су његову породичну кућу напали сребренички муслимани. У бруталном масакру војника Насера Орића, убијени су му отац и старији брат који је имао 17 година.
Брано Вучетић, је у својој болној исповести испричао шта је све рађено њему и целом српском становништву на подручју Сребренице у ратним годинама.
„Ова трагедија у мом животу се десила почетком рата 1992. године. Имао сам само девет година када сам изгубио мајку која је била у посјети мојој баки која је била у селу само седам километара удаљеном од нашег. У том комбију којим је ишла, било је 15 цивила. Направљена је заседа у којој су убили осам цивила, међу којима је била моја мајка. То је било 16. септембра 1992. године“, започиње своју болну исповест Вучетић.
Међутим, ова страшна трагедија није била крај његове патње. Напротив, била је само њен почетак.
Убиство оца и брата
Након само три месеца, 15. децембра исте године дојучерашње комшије, а сада крвници Насера Орића му убијају оца Радована и брата Миленка, који је имао само 17 година.
„Ја сам у том тренутку имао девет година и ишао сам у основну школу у коју ме је брат стално, чамцем, пребацивао. У мом селу је било претежно српско становништво, а војници Насера Орића су нас опколили са свих страна. Мој брат у тренутку када је убијен, није имао оружје, нити је био легитимна војна мета“, рекао је Вучетић.
„Мој брат је схватио да се тог дана не дешава класичан напад као прије и успео је да ме пребаци у двориште сусједне куће. У тој кући су биле моја комшиница са кћерком и бебом од седам месеци и њена мајка. Када су све побили у двориштима, онда су опколили нашу кућу и дозивали нас да се предамо. Када смо се оглушили у њихову наредбу, један од војника је запретио речима да ће нас четнике ухватити и да ће да нас закољу, запалити живе и набити на ражањ. Ђеца су вриштала, а ми смо ушли у једну просторију и спаковали ствари за бебу, надајући се да ћемо изаћи без икаквих последица. Нажалост, један од војника је бацио бомбу на кућу. Та бомба је експлодирала, мене и комшиницу Миру Филиповић је ранила. Успели смо да дођемо до тавана и да покушамо се сакрити од хорди Насера Орића који су хтели да нас убију“, рекао је Вучетић.
Заробљеништво
Када су мислили да нема никога живог у кући, војници су се попели горе и пронашли су нас. Ја нисам могао да сиђем сам, већ ме је један од војника спустио и бацио на кревет. Завезали су нас, а беба и мала Оливера су плакали. Један од војника је оштрио нож пред нама и говорио како ће прво заклати децу, па остале. Једина срећа у несрећи је, што је један од војника био школски друг комшинице Мире, који је наредио да нас одвежу – рекао је Вучетић.
– Видео сам свога брата који је био наслоњен на ограду и то ми је било јако тешко. Кренуо сам ка њему, али ме је један војник бацио преко рамена. Ставили су нас у једну кућу, где смо сачекали мрак како би нас пребацили у дио под контролом муслимана у Сребреници – рекао је Вучетић.
Вучетић је испричао да је након свега, тако тешко рањен, без икакве медицинске помоћи послат у заробљеништво у коме је провео више од 50 дана уз свакодневно мучење.
Сећање као завет
У време када се историја често прекраја и злоупотребљава, сећање на ове жртве постаје и морална и духовна обавеза.
Патријарх Порфирије својим присуством поручује да српски народ није заборавио своје пострадале. Њихове жртве, иако често прећутане у свјетској јавности, остају дубоко утиснуте у колективну свијест народа који је преживио и опстао.
„Они који су дали животе у Подрињу и Бирчу, уградили су себе у темеље Републике Српске. Њихово страдање није само трагедија – оно је завјет“, поручено је са претходних парастоса. Tо ће се, без сумње, поновити и овог Петровдана у Братунцу.
