Moderno rusko naoružanje, uključujući projektile i tenkove, paradiralo je pustinjom nedaleko od Bengazija u trenutku žestokog sukoba rivalskih milicija u Tripoliju. Povod nove pucnjave bilo je ubistvo nekadašnjeg pekara, koji je u složenom razvoju situacije posle pada režima Moamera el Gadafija postao jedan od šerifa u Tripoliju. Rusija i Turska, odmah, upozorile da neće dozvoliti izbijanje novog rata u Libiji.
Izrešetano telo Abdelganija el Kiklija, pored kojeg se nalazio pištolj, ležalo je na podu jedne od vojnih baza u Tripoliju. Ova slika se munjevitom brzinom proširila libijskim medijima, nakon čega se njegova milicija, dugo smatrana najuticajnijom u prestonici, naprosto raspala.
Šef vlade Abdelhamid Dbeiba, koga Libijci smatraju odgovornim za ubistvo, preuzeo je na nekoliko sati kontrolu nad skoro čitavim gradom, pre nego što je počela opšta pucnjava, koja je okončana tek posle intervencije Rusije i Turske. a ivici rata
Izrešetano telo Abdelganija el Kiklija, pored kojeg se nalazio pištolj, ležalo je na podu jedne od vojnih baza u Tripoliju. Ova slika se munjevitom brzinom proširila libijskim medijima, nakon čega se njegova milicija, dugo smatrana najuticajnijom u prestonici, naprosto raspala.
Šef vlade Abdelhamid Dbeiba, koga Libijci smatraju odgovornim za ubistvo, preuzeo je na nekoliko sati kontrolu nad skoro čitavim gradom, pre nego što je počela opšta pucnjava, koja je okončana tek posle intervencije Rusije i Turske.
Gotovo istovremeno, novo rusko oružje – tenkovi, projektili, protivazdušni sistemi i oklopna vozila protutnjali su kroz Bengazi, prikazujući novu snagu vladara istočne Libije, samozvanog „feldmaršala“ Kalife Haftara, ali i sposobnost Rusije da, uprkos ratu u Ukrajini, moderno naoružanje pošalje na druga mesta.
Pekar, diler i komandant milicije
Za sada neidentifikovana osoba ispalila je, 12. maja, metak u glavu Abdelganija el Kiklija u vojnoj bazi Tekbali u Tripoliju, čime je okončana skoro 15 godina duga karijera nekadašnjeg pekara, koji je suludim spletom istorijskih okolnosti, postao jedna od najuticajnijih ličnosti u libijskoj prestonici.
Do smrti, bio je brutalni zaštitnik interesa Abdelhamida Dbeiba, šefa privremene vlade koju su Ujedinjene nacije uspostavile 2021. godine, nadajući se da će u dogledno vreme biti u stanju da organizuju normalne izbore.
El Kikli, koji je početkom rata okupio grupu naoružanih ljudi koja je vremenom prerasla u moćnu miliciju, kontrolisao je teritoriju južno od centra prestonice, tik uz kancelariju premijera.
U zamenu za vojnu podršku, Dbeiba je El Kikliju omogućio neometan pristup državnim fondovima, preko kojih je nekadašnji šef lokalne milicije prikupio ogromno bogatstvo, ali i organizovao svoje pristalice i istinske bezbednosne snage.
El Kikli je, prošlog leta, privremenom premijeru pomogao da smeni guvernera centralne banke, ali su stvari donekle izmakle kontroli, jer je novi guverner ubrzo potpao pod uticaje milicije, radije nego vlade. Stvari su se dodatno zakomplikovale kada se nekadašnji pekar upustio u složene mutne poslove vezane za telekomunikacije, uvoz lekova i naftnu industriju.
Konačni raskol nastupio je prošlog meseca, kada su El Kiklijevi ljudi kidnapovali dvojicu visokih zvaničnika državne telekomunikacione kompanije, koja je pune četiri godine bila glavni izvor Dbeibinih prihoda.
Svega dan kasnije, Dbeiba je za pohod na Tripoli mobilisao borce iz Misrate, Zintana i Zavije, ali je sveopšti sukob izbegnut, jer je El Kikli u međuvremenu ubijen.
Ko vlada Libijom?
Okolnosti ovog ubistva nisu nikada raščišćene, jer su domaćini sastanka, lideri „Brigade 444“ tvrdili da je El Kiklijeva pratnja prva potegla oružje. Libijski mediji ubrzo ovu verziju doveli u pitanje, jer su pripadnici „Brigade 444“ odmah preuzeli kontrolu nad teritorijom koju je, do smrti, kontrolisao El Kikli.
Akciju su pratile pljačke teritorije rivala, zatim luke Tripoli i na koncu pokušaj upada u trezor centralne banke, što je dovelo do izbijanja uličnih borbi, koje su se ubrzo proširile širom grada.
Libijski mediji su izveštavali o haosu koji je zahvatio skoro čitavu prestonicu, napadima dronova samoubica na vojne baze i divljanje paravojski u nekoliko gradskih naselja.
Građani Tripolija žestoko su reagovali na novi talas nasilja, pa su izašli na ulice besni zbog činjenice da milicije nekažnjeno divljaju gradom, pa su, posle nekoliko sati mirnih protesta, krenuli ka sedištu vlade, namerni da ga sravne sa zemljom.
Raniji protest u Tripoliju
Dočekani su bojevom municijom, nakon čega su počele međusobne optužbe sukobljenih strana – građani su se dodatno razbesneli, dok je Dbeiba protest predstavio kao koordinisanu subverziju.
Konačan broj žrtava u ovim sukobima nije objavljen, ali su bolnice drugog dana pucnjave objavile da je ubijeno najmanje deset i ranjeno više od 70 osoba, mahom civila. O broju mrtvih i ranjenih u redovima milicija nema tačnih podataka.
Parada u Bengaziju
Potpuno nova ruska vojna vozila – tenkovi, oklopni transporteri i raketni sistemi, gazili su prašinu u Bengaziju na dan godišnjice najveće vojne pobede samozvanog „feldmaršala“ Kalife Haftara.
„Operacija el Karama“, izvedena 2016. godine protiv milicija bliskih radikalnim islamistima, predstavljala je kraj vladavine Al kaide, Islamske države i Ansal el Šarije u okolini Bengazija.
Ruska vozila u Bengaziju
Devet godina kasnije i istovremeno sa previranjima u Tripoliju, Haftar je na ulice izneo novo oružje, uključujući borbena vozila „spartak“ i tigr“, modernizovane tenkove T-72 i protivazdušne sisteme „pancir“ i „tor“.
Libijski izvori navode da je ovo oružje, koje ranije nije bilo prikazivano, isporučeno Haftarovim snagama u prethodne dve godine i to posle njegovog sastanka sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Moskvi.
Nova eskalacija sukoba u Libiji sprečena je svega nekoliko dana kasnije, kada su se šefovi ruske i turske diplomatije, Sergej Lavrov i Hakan Fidan složili da „upotrebe uticaj kako bi sprečili eskalaciju sukoba“.
Od 2019. godine, kada je Haftar poveo trupe u pohod na Tripoli, u čijim su ga predgrađima, uz zdušnu podršku Turske, na jedvite jade zaustavile snage tamošnje vlade Haftar u dokumentima Stejt departmenta slovi kao saradnik „drugih država, od kojih dobija vojnu pomoć i plaćenike“, uključujući i rusku kompaniju „Vagner“.
Kalifa Haftar, čovek sa bezbroj savezništava
Napad na Tripoli pratile su optužbe za ratne zločine, ubistva, mučenja, nasilnu regrutaciju, uz nekoliko navoda o streljanju zarobljenika i sakaćenju njihovih tela.
Haftar se još 1967. godine pridružio libijskim dobrovoljcima pred sukob sa Izraelom koji je trajao svega šest dana, pa budući feldmaršal i njegovi saborci nisu stigli da se istaknu.
Šest godina kasnije, bio je deo libijskih ekspedicionih snaga tokom Jomkipurskog rata, ali Gadafijeva jedinica nije nikada stigla do linije fronta zbog protivljenja egipatskog predsednika Anvara el Sadata.
Proveo je tri godine u libijskom zatvoru, pre nego što ga je CIA sa još 350 saradnika prebacila u Ameriku gde je ubrzo dobio i državljanstvo SAD. Do povratka u Libiju živeo je u Lengliju, gde se nalazi i sedište Centralne obaveštajne agencije.
Libija se, kao država, praktično raspala paralelno sa padom režima Moamera Gadafija 2011. godine. Od tada, zemlja je podeljena na zapadni deo koji vodi vlada u Tripoliju i Haftarov istok. Nadalje, Libiju terorišu i desetine lokalnih milicija.
Serija pokušaja da se u državi održe bilo kakvi izbori okončana je neuspesima i napadima na izdanke budućih izbornih institucija.
