Te jeseni 1989. godine, a na tragu talasa promena koji su zahvatili Sovjetski Savez, na prostoru Ukrajine (naročito na prostoru njenog zapadnog dela) odvijali su se procesi koji su vodili vaskrsnuću Ukrajinske grkokatoličke crkve (unijatske crkve, a u daljem tekstu će biti navođena kao UGKC). Iako zvanično rasformiranja, ona je ipak postojala u emigraciji, a i na prostoru tadašnje USSR (Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike) je delovala u podzemlju. Kako su glasnost i perestrojka odmicali, sve više u javnosti su se pojavljivali zahtevi da se UGKC obnovi, a vrhunac takvih htenja se desio 17. septembra 1989. godine kada je u Lavovu izašlo oko 100.000 ljudi koji su zahtevali obnovu UGKC. Paralelno sa procesima koji su se zbivali unutar Ukrajine, projavljivali su se diplomatski napori Vatikana da se u pregovorima sa sovjetskim vrhom na kraju dođe do legalizacije UGKC. Nakon zbivanja u Lavovu, unijati su počeli da preuzimaju hramove širom Galicije. Bilo je jasno da sovjetska vlast popušta (a opet usled dezintegrativnih procesa koji su zahvatili celu zemlju), a u januaru 1990. godine u Lavovu se održao crkveni sabor kojim je predsedavao mitropolit Vladimir (vodio je unijatsku crkvu u Ukrajini u ilegalnim uslovima) i na kojem je odlučeno da se sve odluke Sabora iz 1946. godine poništavaju i da se UGKC ponovo uspostavlja kao struktura u punom obimu. To je dalje popločalo put da se poglavar UGKC kardinal Miroslav – Ivan Ljubačivski (1914 – 2000) vrati iz emigracije što se i desilo 1991. godine. Nedugo nakon njegovog povratka Vrhovna Rada USSR je donela Zakon o slobodi savesti i verskim organizacijama kojim su stavljeni van snage svi antiverski propisi iz sovjetskog perioda. Na taj način se UGKC u potpunosti vratila u ukrajinsko društvo.
Nakon osamostaljenja Ukrajine, UGKC je počela da obnavlja, ali i da širi svoje parohije. Takođe, primećeno je da je unijatske krugove obuzela želja za revanšom i njeni istupi su postajali sve agresivniji. Ono što naročito privlači pažnju jesu reči Ivana Ševčenka, vizantologa i profesora na Harvardu koje je izgovorio početkom devedesetih godina 20. Stoleća (kao predavač dosta je uticao na budućeg visokog unijatskog crkvenog velikodostojnika Borisa Gudzjaka):,,Sovjetsku prošlost je lako prevazići, ali šta ćemo sa vizantijsko – pravoslavnim nasleđem?” Iz navedenog proizlazi da je vizantijsko – pravoslavno nasleđe problematično sa stanovišta njegovog prisustva u samosvesti ukrajinskog stanovništva. Drukčije rečeno, sa stanovišta unijatske crkve, ukrajinstvo kao identitet svoju punotu može da doživi samo u unijatskim, grkokatoličkim okvirima, zapravo prava priroda ukrajinstva je samo ona unijatska. Sledstveno tome, vizantijsko – pravoslavni element se tumači kao uljez, kao nešto što degeneriše iskonsku prirodu ukrajinstva kao identiteta. Još gore, taj element izaziva da u Ukrajincu (pa makar se isti izjašnjavao kao Ukrajinac sa ukrajinskim jezikom kao maternjim jezikom) uvek čuči Rus koji će u jednom momentu da izbije na površinu i da čitav prostor Ukrajine opet učini ruskim. Imajući u vidu prethodno rečeno kao i činjenicu da je unijatsku crkvu zahvatio duh revanšizma i ekspazionizma, trebalo bi ukazati na neke pojave kao i na polja delovanja unijatske crkve kako bi praktična razrada Ševčenkove misli u poslednjih bar 25 godina bila što vidljivija i jasnija.
Najpre treba spomentui jednu instituciju koja je tesno povezana sa UGKC i koja je odigrala veliku, ako ne i ključnu ulogu, u društvenim procesima u Ukrajini u 21. veku. Reč je o Ukrajinskom Katoličkom Univerzitetu (u daljem tekstu UKU).
Ova obrazovna ustanova proizašla je iz Lavovske Bogoslovske Akademije (osnovana 1929. godine, u daljem tekstu LBA). Devedesetih godina 20. stoleća, dolazi do jačanja ove ustanove usled finansijskih inekcija koje su dolazile iz američkih (nevladine organizacije) i ukrajinskih (ukrajinski oligarsi su se javljali kao donatori) izvora. Konačno, 2002. LBA se transformisao u UKU čiji rektor je postao unijatski vladika i američki državljanin Boris Gudzjak. O kakvoj ustanovi je reč odnosno koji je smisao te ustanove, upravo je jednom prilikom objasnio Gudzjak:,,Svi naši polaznici u svojim harizmama dopunjuju jedan drugog i postepeno postaju ta sila koja će da menja ukrajinsko društvo”. Naravno, nije samo reč o tome da će obrazovanjem i vaspitanjem studenata nastati potencijalna kadrovska baza koja će zauzimanjem ključnih mesta u ukrajinskoj političkoj i upravnoj strukturi, privredi, prosveti, nauci i kulturi dovesti do preobražaja Ukrajine u pravcu njenog unijaćenja nego će se ta sila pokazati u obe revolucije (2004. i 2014.). Budući da je na opšteukrajinskoj ravni reč o unijatima kao manjinskom stanovništvu, ne treba smetnuti s uma ono što je u Sibirskoj Katoličkoj Gazeti januara 2012. godine napisano povodom predstavljanja nove knjige kardinala Valtera Kaspera, a o kojoj je govorio i kardinal Kurt Koh. U članku je navedeno da dva pomenuta kardinala su stanovišta da Katoličkoj crkvi predstoji takva budućnost da će ona biti crkva stvaralačke manjine, a dalje je sledilo pojašnjenje da dobro organizovanoj i stvaralačkoj manjini pripada ključna uloga u prelomnim momentima istorije čovečanstva.
Finansijskim jačanjem, osnivanjem visokoškolskih ustanova koji su ušle u njegov okvir, a potom i osnivanjem medija koji su bili tesno povezani sa njim, UKU je postao jedan od ključnih rasadnika evrofilnog i prozapadnog, a ujedno i užarenog rusofobnog sentimenta u ukrajinskom društvu. Njegov značaj prepoznale su i ambasade zapadnih država. UKU je od strane američkih i kanadskih diplomata smatran za glavnu opozcicionu snagu nasuprot Viktoru Janukoviču. Štaviše, kanadski ambasador Daniel Karon je posetio UKU 2011. godine i tom prilikom je izjavio da se u izgradnji građanskog društva u Ukrajini treba osloniti na one organizacije koje imaju uticaj na državne organe i na njihove predstavnike, a u okviru toga UKU se javlja kao izuzetno važan činilac.
U vezi značaja i uloge UKU-a treba spomenuti da je 2008. godina bila ključna. Naime, te godine je u okviru UKU osnovana Lavovska biznis škola koja je ubrzo postala tačka vezivanja ukrajinske privredno – poslovne elite sa predstavnicima međunarodnih poslovnih krugova. Na taj način, ukrajinski oligarsi su se tešnje povezivali sa zapadnim strukturama. Koliko je preko pomenute obrazovne ustanove UKU postao prisutan u ukrajinskoj privredno – poslovnoj eliti govori i činjenica da su se na protestima u Lavovu u februrau 2011. godine ukrajinskim preduzetnicima pridružili studenti UKU-a. Sa Lavovskom biznis školom je dosta sarađivao i Petar Porošenko koji je i u vremenu oko prvog Majdana (misli se na Majdan iz 2004.) dosta sarađivao sa UGKC. Porošenko je zapravo dugo vremena gradio ugled i poverenje kod sveštenstva UGKC koje će mu dati podršku kada bude popločavao ka mestu predsednika Ukrajine.
Pored UKU-a, još jedna organizacija je odigrala veliku ulogu u raspaljivanju rusofobije. Reč je o Plastu. Plast je organizacija ukrajinskih skauta (plastuni su bili kozaci izviđači) koja je osnovana 1911. godine. Plastune (koje mahom čini ukrajinska omladina) obučavaju da se snalaze u prirodi, da žive logorskim životom (koji podrazumeva čitav niz veština) pa čak i da rukuju oružjem. Međutim, cilj svih tih aktivnosti se svodi na ukorenjivanje ukrajinskog rusofobnog identiteta u mlade ljude. Plast je tesno povezan sa UGKC (Stepan Bandera je bio plastun, a on je bio sin unijatskog sveštenika, Boris Gudzjak je takođe bio plastun kao i pokojni poglavar UGKC kardinal Ljubomir Guzar). Veliki broj unijatskih sveštenika i vladika (štaviše mitropolit Andrej Šepticki je bio pokrovitelj osnivanja Plasta) je bio u redovima plastuna, a veliki broj plastuna su vernici UGKC. Štaviše sami plastuni ističu da je ta organizacija i verskog karaktera budući da se plastuni zaklinju na vernost Bogu i Ukrajini. Plastuni su tesno sarađivali i sa veteranima SS divizije Galičina. Imajući u vidu navedene činjenice, jasno je na koji način se vaspitava omladina koja stupa u redove plastuna i kakav im se duh usađuje. Štaviše, bilo je poginulih plastuna kako na Majdanu 2014. tako i posle na Donbasu.
UGKC je od svoje obnove pa kroz početak 21. stoleća svoje delovanje fokusirala u nekoliko pravaca ne bi li se probila i postala potkom ukrajinskog društva. Jedno od ključnih pitanja je bilo pitanje premeštaja sedište UGKC iz Lavova u Kijev.
Poglavar UGKC, Svjatoslav Ševčuk je o tome ostavio zanimljivo svedočnastvo;,,U junu 1999. godiine kada sam branio doktorsku disertaciju u Rimu, primljen sam u audijenciju kod pape Jovana Pavla Drugog i imao sam priliku da razgovaram sa njim. Rekao sam mu:,,Sveti oče, završio sam fakultet kao i vi – Angelikum. Završio sam fakultet za moralnu teologiju. Sada želim da se vratim u Ukrajinu i tražim blagoslov za taj povratak.” Papa me je pogledao pažljivo i pitao me je:,,Ti si iz Kijeva ili Lavova?” ,,Iz Lavova”, odgovorio sam.,,Idi za Kijev, tamo ćeš imati mnogo posla”. Tri godine kasnije, tadašnji poglavar UGKC, kardinal Ljubomir Guzar je uoči parlamentarnih izbora u Ukrajini razgovarao sa Aleksandrom Omeljčenkom (bio je na čelu političke koalicije ,,Jedinstvo”) rekavši da se nada da će problemi u Ukrajini (pre svega ekonomski) biti rešeni i napomenuo je da namerava da sedište UGKC prebaci u Kijev. Na kraju se i to dogodilo. U avgustu 2005. godine, sedište UGKC je prebačeno iz Lavova u Kijev. Ovaj čin ima višestruki značaj.
Najpre unijatstvo kao fenomen koji se isključivo vezuje za Zapadnu Ukrajinu sada iz regionalnih dobija nacionalne razmere jer se sedište te crkve premešta u prestonicu zemlje. Kijev je prestonica i sedište celokupnog života na Ukrajini što dalje znači da se veliki broj pojava u različitim društvenim sferama širi iz Kijeva ka ostatku Ukrajine. Samim tim, sa Kijevom kao sedištem UGKC i sledstvenim širenjem uticaja te crkve u prestonici, stvara se odlična osnova za širenje unijatstva širom Ukrajine. Uz to, Kijev je istorijski ruska prestonica, majka ruskih gradova i dolaskom UGKC u Kijev, širenjem njenog uticaja u tom gradu (ne samo nužno kroz povećavanje broja vernika što je opet krajnji cilj, nego i kroz širenje unijatskog narativa među pravoslavnim Ukrajincima odnosno širenje unijatskog shvatanja Ukrajine, njene prirode, prošlosti, sadašnjnosti i budućnosti kao i sistema vrednosti) nastoji se od Kijeva kao majke ruskih gradova pretvoriti u Vatikan na Dnjepru. S tim u vezi, naročito treba istaći ono na šta se UGKC posebno angažovala, a to je projekat formiranje jedinstvene ukrajinske crkve.
Možda prvi koji je progovorio o formiranju takve crkve jeste nekadašnji poglavar UGKC i kardinal Ljubomir Guzar (1933 – 2017) koji je početkom 2002. godine povodom gradnje katedralnog unijatskog hrama u Kijevu rekao da će uz Božju pomoć tu sedeti poglavar crkve, ali i da će biti simbol ,,našeg jedinstva” (Aleksandar Voznesenski navodi da je reč o hramu Svete Sofije. Međutim, na ostalim mestima se spominje da je reč o Patrijaršijskom Saboru koji je posvećen Vaskrsenju Hristovom. Zanimljivo je kako ukrajinska Vikipedija opisuje ovaj hram. Navodi se da je reč o simbolu kijevocentričnosti ukrajinskih unijata, ali i ukrajinskog naroda kao takvog). Preduzimanje koraka ka formiranju jedinstvene crkve je učestalilo posle 2011. godine kada je kardinal Guzar penzionisan i kada je na njegovo mesto došao Svjatoslav Ševčuk. Priča o jedinstvenoj crkvi i oživotvorenju te priče posle dolaska Ševčuka dobija novu snagu. Unijatski plan za formiranje jedinstvene ukrajinske crkve je podrazumevao da UGKC zajedno sa ukrajinskim raskolnicima (misli se na nekanonske pravoslavne strukture koje su se otcepile od Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovskog patrijarhata – u daljem tekstu UPC MP), a potom i sa UPC MP sazda jedinstvenu ukrajinsku nacionalnu crkvu. Budući da je UGKC deo rimokatoličke crkve (koja uživa autonomiju), jasno je da bi takva crkvena struktura bila ona u kojoj unijati vode glavnu reč i koja bi zapravo bila odlična platforma za katoličenje cele Ukrajine.
Koliko je unijatska crkvena struktura ostavljala pečat na ideju o formiranju jedinstvene crkve govori i činjenica da takva aktivnost nije prošla nezapaženo od strane Ruske pravoslavne crkve. U članku koji je objavio portal Pravoslavie.ru (u decembru 2007. godine) za težnje unijatske crkve koristi se pojam univerzalne unije koji je u članku detaljnije razjašnjen:,,Još tada (krajem 16. veka), prvi put se pojavila ideja takozvane ,,univerzalne unije” tj. unije između unijata i pravoslavnih. Ideja takozvane ,,univerzalne unije” nastavlja da živi i danas. Štaviše, nacionalizam koji je uzidgnut u rang državne ideologije savremene nezavisne Ukrajine na verskom planu hrani ideju ,,jedne pomesne crkve” i ,,univerzalne unije”.
Raskolničke strukture su pokazale volju za zbližavanje sa unijatima pa čak i za formiranje jedinstvene crkve. Filaret Denisenko (poglavar raskolničke Ukrajinske pravoslavne crkve Kijevskog patrijarhata – UPC KP) je 2017. godine izjavio da nema prepreka za ujedinjenje sa unijatima. Međutim, pojedini iz te raskolničke strukture su isticali da njihovi protivnici ističu da je autokefalija pravoslavne crkve put u uniju, a da je ideja sazdanja jedinstvenog patrijarhata unijatska.
Pored raskolnika, i u okvirima UPC MP projavljivala su se htenja za formiranje jedinstvene crkve sa unijatima. Onaj koji je najviše protežirao tu ideju bio je mitropolit Aleksandar Drabinko. On je sve vreme nastupao sa rusofobnih pozicija i predano je radio na privođenju UPC MP unijatima. Ostareli poglavar UPC MP mitropolit Vladimir (1935 – 2014) je faktički prepustio mitropolitu Aleksandru Drabinku vođenje crkve i isti je nastojao da crkvu što više približi rusofobnim strukturama u Kijevu. Za njega se vezuje da je bio pristalica ideje o autokefalnosti UPC MP, a njegove separatističke sklonosti su se i pokazale tačnim kada je 2019. prešao u raskolničku PCU (Pravoslavna crkva Ukrajine). On je sam govorio da je na delu ukrajinizacija crkve.
Ta 2013. godina je bila ključna u projektu izgradnje jedinstvene crkve. Svega par meseci pre početka Majdana, u Ukrajinu stiže kardinal Kurt Koh, predsednik Papskog saveta za promociju hrišćanskog jedinstva. Tada počinju pregovori između UGKC i UPC MP. Pregovori su tekli pozitivno po unijate, a rezultat istih je da je mitropolit Vladimir pozvan da prisustvuje sednici Sinoda UGKC. Svjatoslav Ševčuk je posle izjavio da mu je mitropolit Vladimir rekao:,,Izgubili smo 20 godina u nezavisnoj Ukrajini. Zašto? Zato što nismo pisali knjige i nismo učili ljude o svecrkvenom jedinstvu”. Crkveni publicista Aleksandar Voznesenski smatra da ova izjava Ševčuka može biti istinita, ali je upitno koliko je mitropolit Vladimir bio sposoban za rasuđivanje imajući u vidu njegovo teško zdravstveno stanje. Tih dana kardinal Koh se susretao sa mitropolitom Aleksandrom Drabinkom i jerarsima UPC MP koji su bili na liniji otcepljenja od Ruske pravoslavne crkve. Kardinal Koh se susreo i sa raskolnicima, te je Filaret Denisenko izjavio da je UPC KP spremna da krene u ujedinjenje sa UPC MP, ali pod jednim uslovom. Da UPC MP raskine sve veze sa Ruskom pravoslavnom crkvom.
Na kraju, UGKC kao i raskolnici su zauzeli stanovište da se projekat formiranja jedinstvene ukrajinske crkve ne može izvesti dok je Viktor Janukovič na vlasti odnosno dok Ukrajina ne uđe u Evropsku uniju. Drugim rečima, ulaskom u EU prekidaju se političke i ekonomske veze sa Rusijom, a to dalje stvara uslove da se prekine kulturna i duhovna veza sa Rusijom što bi formiranjem jedinstvene crkve u kojoj bi unijati vodili glavnu reč u najvećoj meri bilo postignuto. Činjenica da je u tom momentu Viktor Janukovič vršio funkciju predsednika Ukrajine se tumačila kao prepreka ostvarenju prethodno opisanog cilja jer je pripadao onom političkom polu koji nije bio za prekid veza sa Rusijom….
Imajući u vidu navedeno, a kako su se aktivnosti UGKC upravljene ka preobražaju Ukrajine te 2013. povećavale, bilo je potpuno jasno da se ide ka jednom sudbonosnom trenutku od kojeg će zavisiti dalja sudbina Ukrajine…
Bio je to trenutak da se potpiše Sporazum o asocijaciji između Ukrajine i EU….
Nastaviće se….
Aleksandar Mandić za Kompas
