U životu se sve tiče dosezanja nivoa. Naše zdravlje – fizičko i duhovno; naš um – sa svim mislima koje ga obgrljuju; osećaj za vrednost – kulturološku, duhovnu i estetsku, sve je definisano razinama. Kada one tonu – potonu na svim poljima ravnomerno, a čovek klone duhom i telom.
Pojam depresije, počeo je učestalo da se zloupotrebljava u svrhu pronalaženja izgovora za lenjost, neostvarenost, neobrazovanje i svaku drugu manu koju čovek ne želi sebi da pripoji. Taj trend svakodnevno zloupotrebljava kulturološka struja koja propagira konzumerizam i fabrikuje omladinu bez elana i duhovnih kapaciteta, a brojne industrije nude iskrivljena (a u svoju korist profitabilna) ,,rešenja”. Kada bi se depresija makar opisivala nekom srpskom rečju – duhoklonuće ili čamotnost, možda bi ljudi prestali da se bore protiv imaginarnog neprijatelja i počeli da uzdižu sopstveni duh i da leče lenjost. Ono što sada mnogi nazivaju depresijom, naprosto je nečovečnost – traganje za onim što su odbacili i od čega beže.
Tražiti smislenost u besmislu, siguran je put ka duhoklonuću. Smisao postojanja leži u vrednostima koje počivaju na večnosti. Potrošačko društvo nas je davnih dana udaljilo od spoznaje smisla. Davno nam je opteretilo leđa statusnom zebnjom; nahranilo nas nečasnim žudnjama i nastojanjima; obgrlilo licemernim idealima.
Čovek izlaz često potraži u popularnoj psihologiji, nesvestan činjenice da ga takvo štivo još intenzivnije udaljava od duše. Pristupiti ranama jednog bića, koje ga guše
i more – tek kao da je pokvarena mašina, i ponuditi mu mehaničku tehniku izbavljenja iz kandži nevidljive boljke – zamazuje mu oči pred istinom o sudbini duhovne osiromašenosti i krivog toka obrazovne sfere delovanja.
Opkoljeni smo društvenim kodeksima i narativom modernog intelektualca, koji odbacuje sve karakteristike tradicionalnog učenjaka. Prisutni obrazovni sistem ne pronalazi značajno mesto za srpske filozofe poput Dučića i Njegoša; ne veliča takve blistave umove. Zbog toga našoj mladeži uskraćuje iskonsku ruku spasa u godinama kada proživljava psihičke slomove, sve usled nedovoljnog nivoa obrazovanja. Tako krhke i nejake, veže ih za stabla bez korenja i ponudi im mesto pod suncobranom, umesto pod suncem. Veže ih za status pseudoelitista, vešto krijući taj prefiks. Brani ih od saznanja, spoznaja, prosvetljenja i velikodušnih misli srpskih velikana. Degradira njihovu ličnost – ponudivši im obrazac mišljenja i delovanja, koji zadovoljava pojam savremenog intelektualca, a za čiji je intelekt dovoljan samo ego. Uči ih da hrle ka materijalnom i sve pojmove vrednosti pripisuju novčano skupom a, po automatizmu – tuđem i nametnutom. Šta racionalan čovek da pomisli o omladini koja nastoji da nauči brojne strane jezike, a da nije posvetila vreme proučavanju domaće književnosti? Šta da izusti o onima koji obilaze staklene nebodere svetskih metropola, a odbacuju značaj srpskih spomenika kulture? Kako da se nosi sa slikom degradiranja duhovnih, kulturoloških i nadasve čojstvenih vrednosti? Dovoljno je razumeti da se radi o neznanju. Neznanje sada postaje brend, postaje odsjaj nekada slavne civilizacije i kulture. Sve prirodne zakonitosti degradiraju i protivprirodnost postaje zamena za identitetska lutanja u sociološkim normama.
Mladi danas zasigurno odrastaju uz pogrešne ideale. Opterećeni su brigom o svojoj budućnosti u kapitalističkom sistemu i vezuju sebi ruke osećajem nemoći. Kako je govorio Dučić: ,,Velika je nesreća kada čovek ne zna šta hoće, a prava katastrofa kada ne zna šta može”. Ili: ,,Nema nijednog ostarelog kralja koji ne bi pristao da bude običan mladi poručnik“.
Za smislom nema potrebe tragati. Tamo je – odakle ljudi beže. Dok se traga za smislom on, je i dalje prisutan, on je nešto na čijem nismo samo putu – nego je i deo nas. Zato što postoje vrednosti pred čijim zakonima smo svi isti – smisao osvestiti u radu, sreću u duhovnoj plemenitosti, mudrost u želji za znanjem, a snagu u spremnosti za pomuku. I kako je Njegoš zborio: ,,Sto puta je lakše onome ko se bori, no onome koji čama kod kuće”. Dakle, sreća se ne ogleda u ostvarenju želje. Sreća je dostignuće. Pa i rad bez dostignuća – veća je sreća od svakog opipljivog pojma. I kako hodite duž svoje lestvice uzlaznom putanjom, lakše preskačete svaku marginu. Praznina vam postane strani osećaj. Vrednosti se ne menjaju, samo slabi ljudi traže izgovore za svoje odstupanje od onoga što su bili – da bi postali ono što nikada ne mogu da budu.
Neda Petrović za Kompas info
